ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 436
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Knjiga odabranih eseja Ni Zapad ni Istok predstavlja svojvrstan napor da se književno-kritički i estetski uobliči duhovni portret srednjoevropskog pisca u našem vremenu, njegova psihološka priroda kao i delikatnost književno-hermeneutičkog ophodjenja sa stvaralaštvom takvih pisaca kao što su bili Stanislav Ignacije Vitkjevič, Vitold Gombrovič Česlav Miloš, Bruno Šulc, ali i Milan Kundera, Josif Brodski, Danilo Kiš i Dubravka Ugrešić.





Aleksander Fjut (1945) poljski je istoričar književnosti, književni kritičar i esejista, do odlaska u penziju bio je redovni profesor i šef Katedre za poljsku književnost XX veka na Institutu polonistike Jagelonskog univerziteta u Krakovu.



Držao je predavanja na univerzitetima u Lilu, Blumingtonu, Stokholmu, Getingenu, Levenu, Rio de Žaneiru, Beču… U svojim delima, na pograničju književnosti i sociologije, antropologije, nauke o religiji i psihologije, najviše se bavio Srednjom Evropom (SE). Veliki broj naučnoesejističkih dela posvetio je stvaralaštvu Česlava Miloša. Smatran je najvećim poznavaocem Miloševog dela u svetu. Kod nas su dosad prevedene i objavljene četiri Fjutove knjige, Razgovori sa Česlavom Milošem (1985), Ni Zapad ni Istok (2011) Prkosni autoportret Česlava Miloša (2012) i U vlasti privida (2017). Tri poslednje objavio je Albatros Plus.

Ovaj razgovor, koji Danas objavljuje u skraćenom obimu, biće integralno objavljen u knjizi, sa radnim naslovom Moji razgovori s Poljacima, u izdanju Karposa.

* Pažnju naših čitalaca skrenuli ste na sebe esejima iz knjige „Biti (ili ne biti) Srednjoevropljanin“, koja je u Poljskoj objavljena u periodu velikih političkih promena u Evropi, kad su se mnoge zemlje starale da uđu u EU. Kakav smisao danas ima termin Srednja Evropa?

– Treba podsetiti da je sâm naziv Srednja Evropa, koji se pojavio 1980-ih, a koji su, ne slučajno, lansirali uglavnom emigranti iz ovog regiona, imao istovremeno politički, pragmatični i kulturni smisao. Politički, jer je osporavao pripadnost ove teritorije tzv. Istočnoj Evropi, odnosno, delu u kome je dominirao Sovjetski Savez. Pragmatični, jer je podsećanje na postojanje takvih zemalja, kao što su baltičke države koje su silom pripojene SSSR, ili Poljska, Mađarska, Čehoslovačka, najzad, zemlje Jugoslavije, trebalo da navede zapadne elite da reaguju na društveni položaj narodâ SE, podređenih komunističkim režimima. Najzad, kulturni smisao svodio se na podsećanje da je taj deo Evrope njen integralni deo, zahvaljujući sličnoj arhitekturi, sistemu vrednosti, sredozemnom nasleđu. Mene je, međutim, interesovalo nešto drugo – pitanje, može li se iz književnosti SE nekako destilisati njena specifičnost, nešto, po čemu se ona razlikuje od drugih evropskih književnosti. Našao sam tri glavne komponente: problematičan identitet, neprihvaćen provincijalizam, kao i osećanje promenljivosti, ne samo spoljašnjih, već i unutrašnjih granica.

* U jednom od eseja ove knjige pišete – „Može se reći da je SE sada svuda“?

– Naravno! Jer, odlike na koje sam prethodno ukazao, karakteristične su za većinu evropskih naroda. Problematičan identitet, odnosno, postavljanje sebi pitanja ko sam, ne tiče se samo pripadnika pojedinih društvenih zajednica koji su, kao narodi SE, bili primorani na migraciju, na konfrontiranje sa drugačijim kulturama ili etničkim grupama – takva je bila sudbina Poljakâ, Mađarâ, Čehâ, Rumunâ… koji su postali žrtve arbitrarnih, u stvari, kolonijalnih odluka saveznikâ, sadržanih u paktu, potpisanom u Jalti. Slična sudbina pogađa ljude u celom svetu, koji su primorani da zbog ratova i ekonomskih kriza napuštaju svoju otadžbinu i traže novo mesto za život. Moglo bi se reći da smo, kao u antičkom dobu i srednjem veku, svedoci nove seobe narodâ. Analogno, menjaju se granice državâ ili, kao u EU, gube značaj u korist drugih – verskih, kulturnih – granicâ. Ne postoji više opozicija: centar – provincija, kao u staroj Evropi, u kojoj je takav centar bio Pariz ili Beč. Jer, sada čak ni Njujork nije više centar sveta. Drugim rečima, kad sam tragao za suštinom SE osnova mojih traganja bila je stabilna, čvrsta Zapadna Evropa. Sad, kao što je pisao Zigmunt Bauman, živimo u promenljivoj savremenosti.

* Priključivanjem EU izgledalo bi da SE (za koju su najviše bili zainteresovani pisci disidenti), nema više nikakav značaj, da pripada prošlosti. Međutim, posle petnaestak godina o njoj pišu Andžej Stasjuk i Jurij Andruhovič. Istina, nazivaju je „druga Evropa“ a, po njima, njoj pripadaju i Rumunija, Albanija i deo bivše NDR (Nemačka Demokratska Republika). Odakle taj čudan sastav?

– To je drugačije shvatanje Evrope – ranije je bilo određivano vremenskim, sada, veoma proizvoljno tretiranim, prostornim kriterijumom. Jer, prema pomenutim piscima, SE obuhvata sve države, koje su bile pod komunističkim režimom ali, što je veoma zanimljivo, ne i Austriju koja se nalazi u srcu Evrope! Sigurno da je period komunizma u znatnoj meri bio presudan za različitost iskustava Srednjoevropljana od iskustava stanovnikâ Zapada. Teško nasleđe. Ne bagatelišući ovo iskustvo, kao i sve razlike tradicijâ, kulturâ i običajâ narodâ ubrajanih u SE, ne treba ipak omalovažavati njihovo izrazito zajedništvo – naročito na teritorijama nekadašnje Austro-Ugarske monarhije. Tragovi tog zajedništva lako se mogu zapaziti u arhitekturi, ali i u mentalitetu, kako na Balkanu, tako i u južnoj Poljskoj i Ukrajini, na teritorijama nekadašnje Galicije.

* U XX veku disidenti su obično nastupali u ulozi arheologa prošlog vremena – Kiš je čak nazvao sebe „paleontologom, koji traži neznatne tragove jevrejskog naroda ostale posle njihovog genocida“. Ima li smisla govoriti još o SE, pošto sve zemlje, koje su smatrane nekada srednjoevropskim, sada pripadaju EU?

– Srednja Evropa je uvek bila samo idejni projekat, kako je pisao Kundera, sudbinska zajednica. Sad, posle pada Berlinskog zida, ona traži da se poštuje njena posebnost, odnosno, smatra se varijantom ili vrstom čitavog kulturnog obrasca. Slično kao Severna ili Južna Evropa. Otuda ta druga Evropa.

* Ovaj period je posebno bio traumatičan za nas (raspad Jugoslavije i bombardovanje Srbije). Vi pišete da je „ideja o SE za male narode šansa za izlazak iz izolacije, pogled na doživljaje svog naroda iz šire i bogatije perspektive“. To je veoma je lepo, ali Jugoslavija je tada, po rečima slovenačkog pisca Draga Jančara, predstavljala „najhaotičniji deo Evrope (…), konglomerat kultura, civilizacija, religija“?

– Veoma cenim književnost Jančara, ali mislim da ovde greši. Ili, tačnije rečeno, njegovo mišljenje se ne odnosi više na sadašnje vreme. Jer, takav konglomerat kultura, civilizacija i religija je sada i cela Zapadna Evropa, u kojoj su migracije njenih stanovnika u druge krajeve sveta, a takođe nagli i masovni priliv imigranata, poljuljali nekadašnju ravnotežu i mnoge zemlje postavile pred ozbiljni izazov: kako pomiriti svoje sisteme vrednosti, običaje, zakone i kulturu sa onima koje imaju i praktikuju drugačije, npr. muslimani? Political correctess pokazuje ovde svoju suštinsku slabost.

* Kad je reč o zemljama nastalim posle raspada Jugoslavije, jedino je Slovenija u civilizacijskom pogledu predstavljala izuzetak. Rekli ste da globalizacija može da predstavlja izuzetnu šansu za procvat kultura koje su, dosad tretirane kao provincijske, gurnute na marginu. Kakvu šansu, kad da se žig provincijalizma teško uklanja?

– Nisam siguran da li je Slovenija više evropska od Srbije, Hrvatske i Crne Gore. Možda je bogatija, ali ništa, osim toga. Sve te zemlje su naslednice evropskih tradicija. Konačno, cela Austrougarska monarhija bila je mešavina mnogih kultura i religija. Takođe, ne verujem mnogo u žig provincionalizma. Ono što je ranije taj deo Evrope degradiralo, sad postaje njegova šansa. Jer, upravo, brižljivo negovan lokalni karakter: tradicije, običaji, a takođe, ne treba zaboraviti, ukusna kuhinja, postaju adut u uniformnom svetu. Upravo on budi čežnju za prošlošću, jača male društvene grupe i svuda predstavlja glavnu turističku atrakciju, što ne treba omalovažavati. Mnogo volim da putujem po tom veoma slikovitom delu Evrope. Ne zaboravite da sam se rodio i da i dalje živim u Galiciji, odnosno, u Krakovu, a moji preci potiču iz Mađarske. Dakle, SE je za mene rodna Evropa (Rodna Evropa, aluzija na naslov Miloševe knjige Rodzinna Europa koja je do ulaska Poljske u EU prevođena najčešće kao Druga Evropa).

* „Primer bivše Jugoslavije ostaje strašan memento. On dokazuje da se perifernost lako može pretvoriti u kulturni izolacionizam, lažan ponos na sve što je domaće, što ne podleže spoljnim uticajima…“ Veoma ste dobro definisali to što se dogodilo i dalje traje u svim zemljama bivše Jugoslavije?

– Teško mi je da govorim o političkim temama, jer se za te stvari ne osećam dovoljno kompetentan. Ali, ponešto znam o istoriji Srba, kako su, bežeći od Turaka, bili primorani dva puta da napuštaju svoju otadžbinu i idu na sever. Kasnije su morali da podnose vladavinu Habzburgâ. Za mene je veoma potresna ta istorija. Kao što dobro znate, u poljskoj tradiciji i u poljskoj književnosti snažno je istican martirološki siže, samosažaljevanje zbog okupiranih teritorija, proganjanja, ustanaka itd. Ali, mi smo bili pod okupacijom Rusije, Pruske i Austrije nešto više od sto godina, a Balkan, i Srbija na njemu, pod osmanskom imperijom pet stotina! A koliko je tu bilo ustanaka koje su osvajači krvavo gušili! Treba takođe dodati dominaciju islama u hrišćanskim zemljama. To poređenje je za mene bila poučna lekcija smernosti. Pa ipak, koliko mi je poznato iz poljskog iskustva, teške traume, koje nastaju iz sećanja na ropstvo, zaceljuju sporo, nikad ne potpuno. Lako je manipulisati njima. Sve opasnije, one mogu da postanu izvor nacionalizma, a čak šovinizma, želje za revanšom za pretrpljene nepravde, netrpeljivosti ili mržnje prema strancima. Nažalost, talas nacionalizma sada raste u celoj Evropi i celom svetu, ali i u SE. Zbog njenih istorijskih iskustava, lako može da se pretvori u cunami koji ruši sve pred sobom. Toga se najviše bojim, sećajući se rata u bivšoj Jugoslaviji. Smatram da je, i pored svih svojih nedostataka, jedino EU efikasan antidot za otrove nacionalizma, da daje izvesnu garanciju za mirnu koegzistanciju, ublažava stare zađevice, leči od stradalačkih stereotipa i može da predstavlja lekciju tolerancije. Samo da potraje što duže....