ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Godina izdanja: Tv

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Novum Organum, u potpunosti Novum Organum, sive Indicia Vera de Interpretatione Naturae („Novi organon, ili pravi pravci koji se tiču tumačenja prirode“) ili Instaurationis Magnae, Pars II („Deo II Velike Instauracije“), je filozofsko delo od Frensisa Bekona, napisan na latinskom i objavljen 1620. Naslov je referenca na Aristotelovo delo Organon, koje je bila njegova rasprava o logici i silogizmu. U Novum Organum, Bekon opisuje novi sistem logike za koji veruje da je superiorniji od starih načina silogizma. Ovo je sada poznato kao Bekonov metod.

Za Bekona je pronalaženje suštine stvari bio jednostavan proces redukcije i korišćenje induktivnog zaključivanja. U pronalaženju uzroka `fenomenalne prirode` kao što je toplota, mora se navesti sve situacije u kojima se nalazi toplota. Zatim treba sastaviti još jednu listu, navodeći situacije koje su slične onima iz prve liste osim nedostatka toplote. Treća tabela navodi situacije u kojima toplota može da varira. `Priroda oblika`, ili uzrok, toplote mora biti ono što je zajedničko svim instancama u prvoj tabeli, nedostaje u svim instancama druge tabele i varira po stepenu u instancama treće tabele.

Naslovna stranica Novum Organuma prikazuje galiju koja prolazi između mitskih Herkulovih stubova koji stoje sa obe strane Gibraltarskog moreuza, označavajući izlaz iz dobro zacrtanih voda Sredozemnog mora u Atlantski okean. Iberijski mornari su probili stubove, kao granicu Mediterana, otvarajući novi svet za istraživanje. Bekon se nada da će empirijsko istraživanje, na sličan način, razbiti stare naučne ideje i dovesti do boljeg razumevanja sveta i nebesa. Ova naslovna strana je obilno kopirana iz Regimiento de Navegacion Andresa Garsije de Sespedesa, objavljenog 1606. godine.[1]

Latinska oznaka na dnu – Multi pertransibunt & augebitur scientia – preuzeta je iz Starog zaveta (Danilo 12:4). To znači: „Mnogi će putovati i znanje će biti uvećano“.

Bekon i naučni metod
Glavni članak: Bekonovski metod
Bekonov rad je bio ključan u istorijskom razvoju naučnog metoda. Njegova tehnika liči na modernu formulaciju naučnog metoda u smislu da je usredsređena na eksperimentalno istraživanje. Bekonov naglasak na korišćenju veštačkih eksperimenata da bi se obezbedila dodatna posmatranja fenomena je jedan od razloga što ga često smatraju „ocem eksperimentalne filozofije“ (na primer, čuveno od Voltera). S druge strane, savremeni naučni metod ne prati Bekonove metode u detaljima, već više u duhu metodičnosti i eksperimentalnosti, pa se njegova pozicija u tom pogledu može osporiti.[2] Međutim, važno je da je Bekon postavio scenu za nauku da razvije različite metodologije, jer je izneo argumente protiv starijih aristotelovskih pristupa nauci, tvrdeći da je taj metod bio potreban zbog prirodnih predrasuda i slabosti ljudskog uma, uključujući prirodnu pristrasnost koju mora tražiti metafizička objašnjenja koja nisu zasnovana na stvarnim zapažanjima.




Fransis Bejkon (poznat i kao Frensis Bekon, engl. Francis Bacon; London, 22. januar 1561 — London, 9. april 1626) bio je engleski filozof, državnik i esejista. Iako je političku karijeru završio neslavno, ostao je upamćen zahvaljujući svojim filozofskim delima, a posebno kao zagovornik naučnog metoda u vreme naučne revolucije.[1]

Bejkona nazivaju ocem empirizma.[2] Njegovi radovi zasnivaju i popularizuju induktivnu metodologiju u naučnom istraživanju, kasnije poznatu pod imenom „Bejkonov metod” ili samo naučni metod.

Biografija
Fransis Bejkon je rođen 22. januara 1561. u Kući Jork u Londonu kao najmlađi od petoro sinova oca Nikolasa Bejkona. Nikolas Bejkon je bio čuvar velikog pečata u prvih dvadeset godina vladavine Kraljice Elizabete. Bejkonova majka je bila ledi Ana Kuk, rođaka sera Viljema Sesila, lorda Berli, koji je bio kraljevski rizničar i jedan od najmoćnijih ljudi u Engleskoj. Njen otac je bio glavni učitelj kralja Edvarda VI, a ona je bila lingvista i teolog i bez ikakve teškoće se dopisivala s vladikama na grčkom jeziku. Ona sama je podučavala svoga sina.

U Bejkonovo vreme Engleska je doživela procvat i u ekonomskom i u kulturnom pogledu. Otkriće Amerike skrenulo je trgovinu sa Sredozemnog mora na Atlantski okean, što je atlantske zemlje (Španiju, Francusku, Holandiju i Englesku) dovelo do one trgovačke i finansijske nadmoćnosti koju je ranije uživala Italija. Engleska književnost je procvetala u Spenserovim pesmama i Sidnijevoj prozi; na engleskoj pozornici prikazivane su drame koje su pisali Vilijam Šekspir, Kristofer Marlou, Ben Džonson i stotina drugih velikih pesnika.

Kad je Bejkon navršio trinaest godina, poslali su ga zajedno sa njegovim starijim bratom Antonijem Bekonom na Koledž Sv. Trojice u Kembridžu.[1] Tu je proveo tri godine kao marljiv student. Koledž je ostavio s jakom antipatijom prema njegovim udžbenicima i metodama, s utvrđenim neprijateljstvom prema kultu Aristotela. Rešio je da filozofiju vrati na plodniji put i da je iz sholastičkog raspravljanja okrene na osvetljavanje i umnožavanje ljudskih dobara. Sa samo šesnaest godina prihvatio je položaj u pratnji engleskog ambasadora u Francuskoj.

Ser Nikolas Bejkon je iznenada preminuo 1579. godine. Nameravao je da Fransisa snabde imanjem, ali je smrt poremetila njegove planove, pa je mladi diplomata ubrzo pozvan da se vrati u London, gde je ostao bez oca i bez sredstava. On se do tada već bio navikao na raskošan život svoga vremena i bilo mu je teško što mora da se prilagodi jednostavnom životu. Pošto je bio primoran da se bavi pravnim poslovima, mnogobrojnim molbama se obraćao svojoj uticajnoj rodbini da mu osiguraju državni položaj koji bi ga oslobodio ekonomskih briga, ali nije imao uspeha.

Postao je advokat, a kasnije i član parlamenta. Godine 1586. je uzeo učešće u egzekuciji Meri Stjuart. Sprijateljio se 1591. sa Robertom Deverom, vojvodom od Eseksa, od koga je primio mnogo značajnih poklona. Nakon što je Eseks krenuo u pobunu protiv kraljice, Bejkon je učestvovao u vođenju istrage koja je dovela do egzekucije vojvode 1601. godine.

Često je bio u problemima jer je trošio previše, a 1601. je uhapšen zbog dugova. Kada je Džejms I Stjuart postao kralj 1603. godine, Bejkonova pozicija se poboljšala. Godine 1603. je postao plemić. Bio je imenovan da napravi plan ujedinjenja Engleske i Škotske. Oženio je Alis Berhem 1606, a sledeće godine je postao Solisitor general.

Godine 1618. imenovan je za Barona Verulama (engl. Baron Verulam), a 1621. za Vikonta Sent Olbansa (engl. Viscount St Albans). S obzirom na to da nije imao dece, obe titule su se završile nakon njegove smrti.

Njegova karijera državnika se završila skandalom. Jedan razočarani tužilac ga je 1621. optužio da je njegovu tužbu odbio jer je primio mito.[1] Kralj je popustio pod pritiskom trenutno ojačalog Parlamenta, pred kojim ga je Bejkon često branio, i naredio da Bejkona zatvore u Tauer. Posle samo dva dana Bejkon je oslobođen, a novčanu kaznu od 40.000 funti kralj mu je oprostio.

Poslednjih pet godina života Bejkon je proveo povučeno, u tišini svoga doma, mučeći se u neobičnom siromaštvu i tešeći se stvaralačkim radom na polju filozofije. U tih pet godina napisao je svoje najveće latinsko delo, De augmentis scientiarum, publikovao je prošireno izdanje Ogleda, jedan fragmenat s natpisom Sylva sylvarum i Istoriju Henrija VII. Kajao se što se ranije nije odrekao politike i sve svoje vreme posvetio književnosti i nauci.

Umro je aprila 1626. u 66 godini života od pneumonije.