ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2019
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor: Baruh De Spinoza
Povez: broširan
Br. strana: 479
Format: 12,5x19
Nakon Spinozine smrti objavljeno je njegovo glavno delo “Etika”. Ta knjiga je bila napisana “geometrijskim redom”. Na njenom početku su definicije i aksiome, a svaki sledeći stav se dokazuje pozivanjem na prethodne stavove. Spinoza je na ovaj način odgovarao i na pitanja zašto volimo ili mrzimo i da li smo slobodni ili ne. Tako da “Etika” u sebi uključuje i metafiziku i pogled na etiku izveden iz nje.
Prvi deo ‘’Etike’’:
– O Bogu
Definicije
I.- Pod uzrokom samoga sebe razumem ono, čija bit sadrži u sebi postojanje, ili ono, čija se priroda ne može shvatiti drugačije nego kao postojeća.
II. – Konačnom u svojoj vrsti naziva se ona stvar, koja može biti ograničena drugom stvari iste prirode. Na primer, jedno telo naziva se konačnim zato, što uvek zamišljamo drugo veće telo. Tako je jedna misao ograničena drugom mišlju. A telo nije ograničeno mišlju, niti misao telom.
III. – Pod supstancijom razumem ono, što u sebi jest, i pomoću sebe se shvata; to jest ono, čijem pojmu nije potreban pojam druge stvari, od koga mora biti oblikovan.


IV. – Pod atributom razumem ono, što razum opaža na supstanciji, kao da sačinjava njenu bit.


V. – Pod modusom razumem stanja supstancije, ili ono, što je u drugome, pomoću čega se i shvata.
VI. – Pod Bogom razumem biće apsolutno beskrajno, to jest supstanciju, koja se sastoji od beskrajno mnogo atributa, od kojih svaki izražava večnu i beskrajnu bit.
Objašnjenje. – Kažem apsolutno beskrajno u svojoj vrsti. Jer što god je beskrajno samo u svojoj vrsti, njemu možemo da odričemo beskrajno mnogo atributa; a biti onoga, što je apsolutno beskrajno, pripada sve, što izražava bit i što ne sadrži u sebi nikakvo odricanje.
VII. – Slobodnom se naziva ona stvar, koja postoji samom nužnošću svoje prirode i sama sobom biva određena za delovanje; a nužnom, ili bolje, prinuđenom ona, koja od drugoga biva određena da postoji i da deluje na stanoviti i određen način.
VIII. – Pod večnošću razumem samo postojanje, ukoliko se ono shvata da nužnim načinom proističe iz same definicije večne stvari.
Objašnjenje. – Naime, takvo postojanje shvata se kao večna istina, isto kao i bit stvari, i zbog toga se ono ne može objasniti trajanjem ili vremenom, shvati li se trajanje i kao da nema ni početka ni kraja.
I.- Sve što jest, jest ili u sebi ili u nečem drugom.
II.- Ono, što se ne može shvatiti pomoću drugoga, mora se shvatiti samo sobom.
III. – Iz danoga određenog uzroka nužnim načinom sledi posledica; I obratno, ako nije dan nikakav određen uzrok, nemoguće je da sledi posledica.
IV. – Spoznaja posledice zavisi od spoznaje uzroka I sadrži ga u sebi.
V. – Stvari, koje nemaju ničeg zajedničkog među sobom, ne mogu ni da se razumeju jedna iz druge, ili pojam jedne ne sadrži u sebi pojam druge stvari.
VI. – Istinita ideja mora se slagati sa svojim predmetom.
VII. – Bit svega, što se može shvatiti kao da ne postoji, ne sadrži u sebi postojanje.[…]
Drugi deo ‘’Etike’’:
– O prirodi I poreklu duha
Definicije
I.- Pod telom razumem modus, koji na izvestan i određen način izražava božju bit, ukoliko se ona promatra kao protežna stvar.
II.- Kažem, da biti jedne stvari pripada ono, čijom se datošću nužnim načinom postavlja stvar, a čijim se uklanjanjem nužnim načinom uklanja stvar; ili ono, bez čega stvar i, obratno, što bez stvari ne može ni da postoji, ni da bude shvaćeno.
III. – Pod idejom razumem pojam duha, koji duh oblikuje, zato što je on stvar, koja misli.
Objašnjenje. – Kažem radije pojam nego opažanje zato, što reč opažanje, kako se čini, označava, da duh trpi od predmeta. A pojam čini se da izražava delovanje duha.
IV. – Pod adekvatnom idejom razumem ideju, koja, ukoliko se promatra po sebi, bez odnosa na predmet, ima sve osobine ili unutrašnje oznake jedne istinite ideje.
Objašnjenje. – Kažem unutrašnje, da isključim onu oznaku, koja je vanjska, naime suglasnost ideje s njenim predmetom.
V. – Trajanje je neodređeno produživanje postojanja.
Objašnjenje. – Kažem neodređeno, jer ono ni na koji način ne može biti određeno samom prirodom stvari, koja postoji, kao ni uzrokom koji izvana deluje, koji doduše nužnim načinom stavlja postojanje stvari, ali ga ne uklanja.
VI. – Pod stvarnošću i savršenstvom razumem jedno te isto.
VII. – Po pojedinačnim stvarima razumem stvari, koje su konačne i imaju određeno postojanje. Jer ako se više individuuma stječe u jednom delovanju, tako da su svi u isto vreme uzrok jedne posledice, ja ih utoliko promatram sve kao jednu pojedinačnu stvar.[…]
Treći deo ‘’Etike’’:
– O poreklu I prirodi afekata
Definicije
I.- Adekvatnim uzrokom zovem onaj, čija se posledica može shvatiti jasno i razgovetno pomoću njega samoga. A neadekvatnim ili delomičnim uzrokom zovem onaj, čija se posledica ne može razumeti pomoću njega samoga.
II.- Kažem, da mi delujemo, kad se nešto u nama ili izvan nas događa, čiji smo mi adekvatan uzrok, to će reći (prema prethodnoj defin.), kad nešto u nama ili izvan nas sledi iz naše prirode, što pomoću nje same može da se jasno i razgovetno razume. A naprotiv kažem, da trpimo, kad se u nama događa ili iz naše prirode nešto sledi, čiji smo mi samo delomičan uzrok.
III. – Pod afektom razumem stanja (afekcija) tela, kojima se moć delovanja toga samog tela povećava ili smanjuje, pomaže ili ograničava, a u isto vreme i ideje tih stanja.
Ako mi dakle, možemo biti adekvatan uzrok nekoga od tih stanja (afekcija), tada ja pod afektom razumem delovanje, a u drugom slučaju trpljenje (stanje trpljenja).[…]
Definicije afekata
I.- Žudnja (požuda) je sama čovečja bit, ukoliko se shvata kao određena za neko delovanje svakom svojom danom afekcijom.
II.- Radost je čovekov prelaz od manjeg ka većem savršenstvu.
III.- Žalost je čovekov prelaz od većeg ka manjem savršenstvu.
VI.- Ljubav je radost praćena idejom vanjskoga uzroka.
VIII. – Naklonost je radost praćena idejom jedne stvari, koja je slučajno uzrok radosti.
X.- Predanost (privrženost) je ljubav prema onome, kome se divimo.
XII. – Nada je nepostojana radost proizašla iz ideje buduće ili prošle stvari, o čijem ishodu u stanovitom pogledu sumnjamo.
XIV.- Pouzdanost (sigurnost, mirnoća duha) je radost, proizašla iz ideje buduće ili prošle stvari, u kojoj je uklonjen uzrok sumnjanja.
XVI. – Veselje je radost praćena idejom prošle stvari, koja se neočekivano dogodila.
XVIII.- Sažaljenje je žalost praćena idejom zla, koje se desilo drugome, koji je prema našoj predodzbi sličan nama.
XXI.- Precenjivanje je imati o nekome iz ljubavi bolje mišljenje, nego što je pravo.
XXII.- Podcenjivanje je imati o nekome iz mržnje gore mišljenje, nego što je pravo.
XXIII.- Zavist je mržnja, ukoliko čovjeka tako ispunjava, da se on ožalosti zbog sreće drugoga, a naprotiv da se raduje zlu drugoga.
XXV.- Zadovoljstvo samim sobom jest radost proizašla iz toga, što čovek promatra samoga sebe i svoju delatnu moć.
XXVIII. – Oholost je imati iz ljubavi prema sebi bolje mišljenje o sebi, nego što je pravo.
Opšta definicija afekata:
Afekt, koji se zove trpljenje (stanje trpljenja) duše, jest nejasna ideja, kojom duh potvrđuje veću ili manju snagu postojanja svoga tela ili jednoga njegova dela nego pre, i čijom je datošću samo duh opredeljen da misli pre na ovo nego na ono[…]
Četvrti deo ‘’Etike’’:
– O Ljudskom ropstvu ili o snazi afekata
Definicija:
I.- Pod dobrim razumeću ono, o čemu sigurno znamo, da nam je korisno.
II.- Pod lošim pak ono, o čemu sigurno znamo, da nas sprečava da posedujemo neko dobro.[…]
Peti deo ‘’Etike’’:
– O moći razuma ili o ljudskoj slobodi
Aksiomi
I.- Ako su u istome subjektu izazvane (proizvedene) dve suprotne radnje, onda će, nužnim načinom, morati ili u obema, ili samo u jednoj da se desi promena, – dok ne prestanu biti suprotne (jedna drugoj).
II.- Snaga posledice određuje se (definira se) snagom njenoga uzroka, ukoliko se njena bit objašnjava ili određuje s biti njeoga uzroka.