Detaljno stanje: Odlično
Originalnost: Original
Materijal: Porcelan
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

UNGER & SCHILDE, Roschütz - Vaza Dekor `Monika`

Dimenzije

Visina: 19,5 cm
Širina: 10 cm
Prečnik dna: 7,5 cm
Prečnik otvora: 12 cm
Obim na najširem delu: 34 cm

Težina: 550 g

Žig na dnu:

1811 (godina osnivanja fabrike)
(Inicijal) R (za Roschütz, unutar štita)
ALTENBURG (sve u ukrasnom okviru)
Dekor Monika

Nema podataka kada je “Roschützer Porzellanfabrik Unger & Schilde“ koristila ovaj žig. Verovatno je to prva polovina XX veka.

Sredinom XVIII veka, dok je obilazio svoje posede u mestu Roschütz (Rošuc), gospodar imanja porodice von Brandenstein (fon Brandenštajn), Christian Ferdinand von Brandenstein (Kristian Ferdinand fon Brandeštajn) otkrio je da imanje bukvalno leži na zalihama kvalitetnog kaolina. Porodica je prvo prodavala materijal fabrici u mestu Untermhaus, sve dok nije rešila da ga koristi za sebe i 1811. godine otvorila fabriku u svom velikom dvorcu i okolnim objektima.
Kako porodica von Brandenstein nije imala stručnjaka za ovu vrstu proizvodnje, prvi asortiman je bio veoma skroman. Čak i pri toj skromnoj prizvodnji naišli su na tehničke probleme, ali su nastavili sa eksperimentisanjem sve dok to nije finansijski uništilo porodicu koja je na kraju bila primorana da proda fabriku.
Vlasnici fabrike su se smenjivali, ali se u poslu niko nije dugo zadržao, iako je fabrika oko 1870. godine mogla da proizvede posuđe koje je po kvalitetu bilo skoro jednako posuđu proizvedenom u tada već poznatim fabrikama.
Fabrika je konačno prodata biznismenu Bernhardu Schildeu (Bernhard Šilde) i njegovom partneru Karlu Ungeru, koji je bio umetnički modelar i upavo je bio napustio “Porzellanfabrik Unger, Schneider & Cie.” u mestu Gräfenthal (Grefental).
Partneri su sa sobom u fabriku, koja se sada zvala “Roschützer Porzellanfabrik Unger & Schilde“, doveli stručnjake iz Gräfenthala i Meuselbacha (Mojzelbah), što je dovelo do drastičnog povećanja kvaliteta proizvoda. Sve je izgledalo dobro dok ogroman požar 1886. godine nije skoro potpuno uništio fabriku. Ali, Unger i Schilde nisu bili ljudi koji se lako predaju, fabrika je u kratkom roku potpuno obnovljena, i opremljena svom tehnički naprednom opremom koja se u to doba mogla nabaviti. U godinama koje su sledile, kvalitet i količina proizvoda brzo su poboljšavani i do 1900. godine fabrika je imala 200 radnika, ne računajući i decu koja su radila kod svoje kuće.
Oko 1913. godine fabrika je zapošljavala 300 radnika, ali se o narednim godinama o istoriji fabrike malo zna. Izgleda da je Karl Unger umro oko 1920. godine, dok je Bernhard Schilde nastavio s poslom do penzionisanja. 1943. godine fabriku je preuzeo Ernst Schilde, verovatno sin Bernharda Schildea, koji je sa suprugom živeo neposredno pored fabrike.
Posle rata i osnivanja Nemačke Demokratske Republike, koja se protivila privatnoj privredi, Ernst Schilde je odlučio da pobegne iz Istočne Nemčke 1952. godine. Ispostavilo se da je to bilo u pravo vreme, jer je već postojao potpisan nalog za državno preuzimanje fabrike, koja je i nacionalizovana 1953. godine i preimenovana u “V.E.B. Porzellanwerk Roschütz”. Malo je ulagano u fabriku u tom periodu, sve dok nije odlučeno da se integriše u jedan od najvećih državnih kombinata za proizvodnju keramike: “Porzellankombinat Kahla”. Nakon integracije, veliki delovi fabrike modernizovani su u nekoliko sledećih godina. Ovi su napori zaustavljeni tokom 1970. godine kada je izvoz iz Istočne Nemačke počeo polako da se smanjuje, kao i podrška države. “Porzellankombinat Kahla”, do tada miljenik države, nije mogao da ostvari cilj određen državnom planskom privredom, i različiti delovi kombinata su zatvoreni ili zapostavljeni narednih godina, ili primorani da proizvode jeftine predmete kao što je bio slučaj s fabrikom u Roschützu.
Posle ujedinjenja Nemačke 1990. godine fabrika je konačno zatvorena, jer su mašine i oprema bili suviše stari da bi dalja upotreba i modernizacija uopšte bili mogući. Ali `Porzelline`, kako su lokalni stanovnici nazivali fabriku, nije srušena. Čitava lokacija danas pripada “Vermietungsgesellschaft Gewerbehof Roschütz”, kompaniji koja poseduje i iznajmljuje objekte u industrijskoj zoni oko Roschutza.

(128/40-55/186)