Nemoguće je prepustiti zaboravu ili ignorisati delo Leni Rifenštal, pošto je ono promenilo filmski izraz isto onako kako je drugo veliko civilizacijsko dostignuće nacističke Nemačke, autoput, promenilo svakodnevni život. Da Hitler nije imao potrebu da brojno ljudstvo i tehniku preveze na Istočni front, možda bi se od Beograda do Niša danas najbrže putovalo srpskom železnicom. Da ideologija o rasnoj nadmoći nije nadahnula Leni Rifenštal da u slow-motionu prikaže tela atletičara, mi danas ne bismo znali da je Milorad Čavić u onoj trci zapravo pobedio Majkla Felpsa. Leni Rifenštal nije izumela ta tehnička rešenja, ali ih je prva primenila u filmovima tako velikih razmera. Takođe je i definisala medijsko predstavljanje sportskih događaja kakvo danas poznajemo. Činjenica da je opus Leni Rifenštal danas uvršten u kanonska dela filmske umetnosti, jedini je moguć sled događaja. „Olimpija“ i „Trijumf volje“ neizbežan su deo svakog kurikuluma istorije filma, iako se ideje koje su ih inspirisale odavno smeštene u „ropotarnicu istorije“. Rifenštalova kao ličnost – kao propagandista nacista – u kontekstu istorije filma posmatra se odvojeno od Rifenštalove kao umetničkog genija i pionira kinematografije. Njena ideološka pripadnost ne relativizuje značaj njenog dela.