Prota Mateja Nenadović MemoariTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaEdicija Srpska književnost u 100 knjigaO autoruПрота Матија Ненадовић (Бранковина, 26. фебруар 1777 — Ваљево, 11. децембар 1854) био је српски војвода из Првог српског устанка, политичар, прота и дипломата. Ненадовић је био први председник Правитељствујушчег совјета.Са стрицем Јаковом покренуо Први српски устанак у ваљевској и шабачкој нахији. Преговарао је с Турском и Русијом и тиме успоставио прве дипломатске контакте српских устаника са страним државама. Његови „Мемоари”, поред књижевне вредности, представљају и драгоцено сведочанство времена.БиографијаРани животРодио се 26. фебруара/10. марта 1777. године у селу Бранковини код Ваљева,[1] као син Алексе Ненадовића, кнеза ваљевске Тамнаве и Посавине погубљеног у Сечи кнезова[2] и мајке Јоване рођ. Ђелмашевић из Гвозденовића.[3] Његови преци су се из Бирца код Никшића крајем 17. века доселили најпре у Осечину у подгорској кнежевини Ваљевске нахије, а половином 18. века су прешли у Бранковину. Његов отац Алекса је погубљен 1804. као жртва Сече кнезова, која је била повод за подизање Првог српског устанка.[1]Школовао се у месту рођења, код породичног пароха, попа Станоја, од кога је научио да чита и пише. Након пада Кочине крајине породица му је избегла у Срем, па је наставио школовање у Купинову. Црквено певање и богословију учио је у Ашањи.[4] После су се вратили у Бранковину, па је у шеснаестој години постао поп (1793), а брзо после тога и прота (1795).[4] Као поп, у Бранковини је уводио ред у црквене обреде, по угледу на црквени живот у Срему.Први српски устанакОтац га је упутио у послове око припремања устанка, а 1803. га је слао у Сарајево, да преговара око проширивања устанка.[5] После Сече кнезова 1804, када је убијен и његов отац, напустио је кућу. Пошто је стигла вест о устанку у Шумадији,[2] међу првима се прикључио покрету и дизао читав ваљевски крај.[2] Са стрицем Јаковом, био је један од покретача Првог српског устанка. Почео је да диже читав крај и 27. фебруара је на вису изнад Бранковине побо тробојни барјак са три крста.[6] Почело је окупљање око тог барјака, па је већ за дан ту било окупљено 700 устаника. Прота је оставио устанике свом стрицу Јакову Ненадовићу, а сам је кренуо у Земун по барут.[6] Из Земуна је поред барута и муниције повео и Дел-Ахмета, бимбашу и Хаџи Мустафа-пашиног сина. Везира Хаџи Мустафа-пашу су дахије убиле 1801. Прота је успут лагао и подизао народ тврдећи да султан није против Срба, него да је Хаџи-Мустафином сину дао да покупи војску да се освети дахијама, а Дел-Ахмет је све то потврђивао.[7]Учествовао је у ослобађању Ваљева и Шапца (1804), Карановца, Ужица и Смедерева (1805) и Београда. Посебно се истакао у боју на Мишару (1806),[4] када је са својим одредом напао турску позадину и изазвао међу њима велику пометњу. Када је у јуну 1807. рањен Јаков Ненадовић, заповедник западне устаничке војске, прота га је замењивао на тој дужности.За време устанка је био први председник Управног одбора - Правитељствујушчег совјета, од лета 1805, до половине 1807. Тада је саставио казнени законик за Србију.[8]Прота Матеја Ненадовић.Посебан таленат је показао у управним и дипломатским пословима, које је стекао уз оца.[4] Био је и један од људи који су најмудрије знали да преговарају са Турцима.[5] Са Петром Чардаклијом и Јованом Протићем путовао је 1804. године у Русију да придобије њихову владу за устанак и тражи помоћ. Одатле се вратио почетком 1805. Из Срема је, уз помоћ својих тамошњих познаника, обезбеђивао оружје и муницију за устанике. У фебруару 1806. године са Божом Грујовићем и Милошем Урошевићем боравио је у Бечу, да би издејствовали дозволу за увоз у Србију хране и оружја, али нису имали великог успеха. У Босни је такође преговарао о примирју са тамошњим Турцима.[8]Именован је 1811. за ваљевског војводу и под своју управу добио 34 села и две варошице, Уб и Палеж.Учествовао је и заједно са Милошем Обреновићем и Стојаном Чупићем у боју на Равњу, када су Срби пружили последњи отпор Турцима на западу.[4] Међу последњима се у јесен 1813. године склонио у Срем, прешавши Саву код Купинова. Тада се најпре састао са Карађорђем, у манастиру Фенек. За време емиграције (1813—1815) радио на томе да заинтересује велике силе, а нарочито Русију за судбину Србије. За време Бечког конгреса није напуштао аустријску престоницу. Преговарао је са руским царом у Бечу, око помоћи устаницима.[9]9/12