Autor: Domaći
Žanr: Drama

Autor:: Vitomir Pušonjić
Žanrovi:: Domaći pisci, Drama
Izdavač:: Udruženje Viogor
Godina izdanja:: 2020.
Broj strana: 386
Pismo: Ćirilica
Format: 21 cm

Satirični roman Vitomira Pušonjića koji je napisan pre gotovo četrdeset godina.

Svetislav Pušonjić – Beograd, juna 2020. godine:

Po slomu Jugoslavije i komunističkog poretka istaknuti urednik znamenite izdavačke kuće onog vremena, izjavio je nekom prilikom: „Komunizma više nema, gde su ti rukopisi iz fioka?“. Time je hteo da se naruga tvrdnjama o totalitarnom karakteru minulog sistema u kome dela kritična prema vladajućoj ideologiji nisu mogla ugledati svetlo dana i izaći pred čitalačku javnost. Da je sistem zaista bio takav – indirektno je sugerisao urednik – onda bi fioke bile pune neobjavljenih rukopisa, a pošto ih nema znači da nikakvog totalitarizma nije ni bilo.

Dosta godina kasnije Vladimir Medenica, samostalni izdavač i filosof, rekao mi je tokom jednog razgovora kako su Rusi imali Iljfa i Petrova koji su se sprdali sa sovjetskim poretkom u vreme njegove najveće dominacije, a mi nemamo nikoga sličnog „da sve ovo ismeje“. Pod „sve ovo“ mislio je ne samo na bivše ili aktuelne režime i vladajuće ideologije, nego na celokupni apsurd u koji smo dospeli šetajući iz ideologije u ideologiju da bi evoluirali u „napredno“, „moderno“, „evropsko“, „građansko“ ili već ne znam kakvo društvo.

Bilo bi zanimljivo videti kako bi reagovao pomenuti, odavno pokojni urednik, da je znao recimo za monumentalni spis fakultetskog profesora Dragana Krstića pod naslovom Psihološke beleške, koje su pisane u vreme pune ekspanzije titokomunizma, a u tomovima izlaze tek poslednjih godina, nekoliko decenija od svog nastanka. Što se Vladimira Medenice tiče, koji je za Krstića ipak saznao, slutim da će se obradovati kad sazna da odavno postoji i roman koji je „sve ovo ismejao“, ali je poput Krstićevih Beleški skoro pune četiri decenije takođe čamio u fioci.

Roman Bolesnik našeg vremena otac je započeo u Arilju, sredinom 1978, nedugo pošto smo se preselili iz bosanske varoši Rudo, gde je radio kao srednjošolski profesor srpskog jezika i književnosti. Odatle je morao da ode zbog satiričnih tekstova, objavljivanih u prijepoljskom listu Polimlje, kojima je izazvao bes školskog rukovodstva i opštinskih vlasti.

Imao sam nepune tri godine kada smo se preselili i moja prva sećanja vezana su za prizor dnevne sobe u kojoj ja i mlađi brat guramo autiće po patosu, majka uvek nešto posluje po kuhinji, dok otac tipka po pisaćoj mašini crvene boje, domaće marke Unis. Sedeo je za stolom obično podvrnutih rukava košulje, razbarušenih pramenova proređene kose, uvek u oblaku duvanskog dima i s džezvom kafe kraj sebe iz koje je svaki čas dolivao u šoljicu. Dugo vremena, sve do moga punoletstva, živeli smo kao podstanari, u pristojnim ali malim stanovima sa samo dve sobe – dnevnom i spavaćom – tako da otac nije imao zasebnu sobu i radni sto, gde bi se mogao osamiti i kucati na miru, već je to činio na stolu za kojim smo obedovali, primali goste, igrali „Ne ljuti se, čoveče“. No, činilo se da njemu to suviše ne smeta, čak i kad bismo ja i brat zaneti igrom počeli da galamimo ili ako bi majka prigovarala da ne može da postavi ručak. Ponekad bih se, ako mi dosadi igra sa bratom, primirio u ćošku i osluškivao lupkanje tankih metalnih kvačica, koje su iskakale iz ovalnog udubljenja mašine kao jato uzbunjenih skakavaca, čekajući zvuk malog zvonceta koje bi upozorilo da se red primakao kraju, nakon čega se čuo škljocaj poluge za vraćanje valjka na početni položaj. Nisam mogao razumeti čime se to otac zapravo bavi, ali me je opčinjavao ritam kucanja i nešto tajanstveno u njemu, što sam žudeo da odgonetnem.

Iz Arilja smo se odselili u Beograd novembra 1981, pošto su novom obrazovnom reformom srednje škole pretvorene u „šuvarice“, a otac se našao među prvim tehnološkim viškovima. Uhljebljenje u struci nije mogao naći, pa je prihvatio slabo plaćen posao noćnog čuvara u Luki „Beograd’’ na Dorćolu, gde je kasnije avanzovao u kadrovskog činovnika. Tik pred doseljenje završio je prvu verziju romana i ponudio ga nekolicini izdavača. Roman je redom odbijan, uz manje-više slična obrazloženja, iako je tadašnji urednik Narodne knjige Marko Nedić ipak priznao „da u čitavoj svetskoj književnosti jedva da postoji išta slično“.

Duge sate u kabini noćnog čuvara na dunavskom pristaništu iskoristio je da uobliči novu verziju romana, ispisujući je olovkom u svesci A4 formata, što je potom sve prekucavao i dorađivao na mašini. U nju je uneo značajne izmene i proširio je novim epizodama i likovima, ali je ipak ostavio bez nekoliko završnih poglavlja. Izdavačka ignorancija, uz mnoge egzistencijalne neprilike, uticali su da malo-pomalo od rukopisa sasvim odustane i ostavi ga da skuplja prašinu u nekoj od fioka, odakle ga nikada više nije ni vadio. Nastavio je da piše satirične pesme, kraće humoreske, političke tekstove koje je povremeno objavljivao u Ježu, Osmici, Reporteru, rubrici „Među nama“ u Politici, ali je početkom devedesetih prestao i sa tim, čitavu narednu deceniju posvetivši rešavanju stambenog pitanja i drugih egzistencijalnih problema.

Negde u to doba, kada je politički, ekonomski i finansijski kolaps raspadnute zemlje dostizao vrhunac, meni se jednog popodneva u rukama slučajno našao Bolesnik, prvi put otvoren nakon petnaest godina. Kao student književnosti već sam bio upoznat sa najboljim delima domaće i svetske komedije, groteske i satire – Rableovim Garganutom, Gogoljevim, Čehovljevim, Domanovićevim pripovetkama, Nušićevim komedijama, romanima Iljfa i Petrova – što mi je sve zajedno pomoglo da prirodu očevog rukopisa pojmim u širem kontekstu i nahranim radoznalost ponetu iz dečačkih dana kada sam osluškivao zvuke njegove pisaće mašine. Naslov romana aludirao je na poznati Ljermontovljev klasik i podstakao me na misao da iako tematski i žanrovski potpuno različita, oba dela ipak povezuje izvestan kontinuitet. Može se reći da je Ljermontovljev Junak evoluirao u očevog Bolesnika, s obzirom da se prvi javio na početku društveno-istorijskog procesa kada je čovekova ličnost počela da se odvaja od transcendencije, podređuje sopstvenoj samovolji i čisti od dobra, empatije i drugih iskonskih vrlina, a drugi dva veka kasnije, kada je isti proces dostigao vrhunac, oličen i u ubrzanoj smeni modernih ideologija i sistema. Bolesnik je sačekao Junaka na kraju njegovog istorijskog puta i narugao mu se kao krivi odraz u ogledalu, pokazavši mu njegovu skrivenu suštinu.

Od oca sam potom saznao neobične detalje koji su ga inspirisali za pisanje Bolesnika. Dugo vremena zapravo se nosio mišlju da napiše opsežan tekst o turizmu, koji je tokom šezdesetih i sedamdesetih godina – u vreme koje se smatra zlatnim dobom titokomunizma – izrastao u dominantan kult i oličenje životne sreće i zadovoljstva. Sve se prožimalo sa kultom Josipa Broza koji je dostigao takve razmere da je „videti Tita’’ takođe postalo stvar prestiža i nešto čime su se ljudi posebno dičili. Čak su i mnogi gorštaci iz njegovog rodnog Vrbova, inače neskloni napuštanju sela i imanja bez krupnog životnog razloga, naprečac ostavili poslove na njivi i livadi i spustili se do Prijepolja kako bi videli Tita, kada je ovaj nekim povodom obilazio gradove na Tromeđi. Činilo mu se vrlo neobičnim i intrigantnim da jedan čovek, makar bio i predsednik države, izraste u neku vrstu turističke atrakcije, kao što je to bio slučaj i sa drugim ličnostima politike, estrade, sporta, nauke, umetnosti.

Nije imao jasnu predstavu da li bi o turizmu pisao u formi eseja ili satirične priče, sve dok jedne noći, ubrzo po našem doseljenju u Arilje, nije sanjao čudan i maglovit san u kome je jasno razabrao glas: Napiši roman o čoveku koji je sebi odsekao nogu. Kada se probudio, ta se rečenica iz sna uvezala sa dugogodišnjom željom da piše o turizmu i tako se u njemu razradila ideja o romanu.

Bio je nemalo zapanjen kada je u vreme dok je roman privodio kraju, saznao da je teško bolesnom Josipu Brozu amputirana noga. Kasnije je pomišljao da su ga izdavači odbijali ponajviše što su u glavnom junaku koji sebi odseca nogu videli suviše direktnu aluziju na Josipa Broza, ne želeći da se zamere vlastima koje su i nakon Titove smrti godinama negovale njegov kult. Osim što u trenutku pisanja takvu podudarnost nije mogao ni slutiti, njoj ni potom nije pridavao značaj, jer bi je smatrao suviše jeftinim i prozirnim stvaralačkim podsticajem. Ali je sa druge strane, tolika podudarnost bila isuviše nametljiva da ne bi navela na misao o neobičnoj spisateljskoj prekogniciji.

Od trenutka kada sam pročitao Bolesnika bio sam načisto da roman mora po svaku cenu biti objavljen, ali se to još dugo vremena, skoro dve i po decenije, nije dalo realizovati. Tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih izdavače nisu zanimali rukopisi nepoznatih ili malo poznatih autora, osim eventualno uz nečije sponzorstvo, a opet, ljudi koji su imali novac nisu hteli ulagati u nešto bez izvesnosti na ma kakvu korist i probit. Osim toga, izmenjenoj i proširenoj verziji rukopisa nedostajale su završne glave, a njih nije bilo među papirima ranije verzije, razbacanim po kutijama i fasciklama tokom mnogih selidbi. Ocu sam predlagao da se Bolesnik objavi makar i bez završetka, tešeći se Gogoljevim Mrtvim dušama ili Krakovljevim Životom čoveka na Balkanu, kojima takođe nedostaje kraj, što nije umanjilo njihovu vrednost i značaj. Srećom, prva verzija Bolesnika nedavno je pronađena na dnu jednog plakara, sa potpuno očuvanim završnim glavama, te je roman ipak dobio svoj celovit oblik i postao spreman da izađe pred čitaoce, skoro pune četiri decenije od svog nastanka.

Ostaje da se vidi da li mu je toliko vreme tamnovanja oduzelo od značaja i aktuelnosti, ili mu je kao zakopanom buretu rakije, koje se odlaže i zaboravlja na mnoge godine do specijalne prilike, dodalo na jačini, ukusu i kvalitetu.