Žanr: Biografija
Autor: Strani

Autor:: Boro Majdanac
Žanrovi:: Autobiografije i biografije, Umetnost
Izdavač:: Udruženje dramskih umetnika Srbije
Pismo: Ćirilica

Savremeni istoričari naše drame i pozorišta imaju česte prilike da se suoče sa nekim od paradoksa, nelogičnosti ili naizgled neobjašnjivih pojava, a koje su u stanju da bitno promene ili jasno demantuju neke ustaljene slike o našoj kulturnoj prošlosti. Jedan od tih paradoksa, na primer, jeste i prilično upadljiva razlika između situacija koje su u srpskom pozorištu sledile u godinama neposredno iza Prvog i Drugog svetskog rata. Iako se Prvi svetski rat katastrofalno odrazio na sve aspekte srpskog društva i kulture, već u prvim godinama iza rata imamo priliku da posmatramo obnavljanje pozorišnog života u svim njegovim kreativnim i institucionalnim aspektima. To se, međutim, u Srbiji nije dogodilo i u godinama iza Drugog svetskog rata čije materijalne i demografske posledice ipak nisu bile toliko drastične kao na početku veka, pa tako tek negde krajem pedesetih godina, sa pojavom nove srpske drame, mi možemo da govorimo o nastanku nekog novog pozorišnog konteksta kao organske celine, a ne samo kao puke institucionalne forme.
Knjiga Bore Majdanca Pozorišni život u okupiranoj Srbiji do sada je najdokumentovaniji i ujedno najpotpuniji prilog objašnjenju takve paradoksalne situacije kakvih naša kulturna istorija ne manjka, gde se na jedan krajnje pregledan, pedantan i nepristrasan način dočarava slika o jednom po mnogo čemu neobičnom i ne tako davnom periodu. Današnjem čitaocu naročito dve stvari privlače pažnju – tema o brojnosti formalnih i neformalnih pozorišta naročito u Beogradu, kao i tema o teatarskoj politici. Kako iscrpno dokumentuje ova knjiga, u Beogradu čiji je broj stanovnika tokom ratnih godina bio oko pet puta manji od današnjeg, funkcionisao je tokom rata čitav niz, čak desetak formalnih i neformalnih pozorišnih grupa koje su izvodile predstave najrazličitijeg profila, i to u broju koji Beograd, može se slobodno reći, ni do danas nije imao u svojoj istoriji. Takođe, Majdanac dokumentuje još nezabeleženu posetu publike u prvim godinama rata, kao svojevrsnom iznenađenju i za sama pozorišta. Očigledno, u takvoj vrsti zabave publika je pronašla dragoceni ventil i beg od neizvesne svakodnevice, čime je i dalje aktivna infrastruktura predratnih glumačkih udruženja uspevala da, u svrhu pukog preživljavanja, solidarno zbrine ne samo svoje članove nego i brojne izbeglice. Kako se vidi iz priloženih dokumenata i podataka o relativno brzom obnavljanju porušenih pozorišnih zgrada, kulturna politika okupatora bila je dvosmislena i na prvi pogled prilično ambivalentna: ona u Srbiji ne samo da nije obustavljala, već je i podsticala pozorišnu delatnost, pre svega u zabavnim žanrovima, čak na uštrb ideološkog upliva koje se odnosio na afirmaciju nemačke teatarske kulture, zabranu ruskih pisaca i sl.
No, iako po svemu neobičan i neuporediv sa svime što mu je prethodilo i sledilo u našoj kulturnoj istoriji, ovaj period se zaista ni po čemu ne bi mogao okarakterisati kao „zlatno doba” srpskog pozorišta. Čak se i oktroisani pozorišni upravnici tokom rata bezuspešno zalažu za puštanje na slobodu onih umetnika i članova teatara koji su došli pod udar rasnih zakona okupatora, dok u poslednjim godinama okupacije, naoko dinamični „kulturni” život prestonice počinje da natkriljuje senka predstojećeg istorijskog raspleta na način koji u knjizi najpotresnije ilustruju zapisi sa posleratnih saslušanja i suđenja Žanki Stokić, ali i belodana činjenica da su nakon rata u FNRJ jedino u Srbiji glumci bili osuđivani na smrt zbog igranja za vreme okupacije.
Kao svojevrsan leksikon i vodič kroz pozorišni život u okupiranoj Srbiji, knjiga Bore Majdanca je dragocena, pre svega opominjuća knjiga, naročito zbog analogija koje nudi današnjem čitaocu, podsećajući ga na događaje iz naše bliže prošlosti ili čak savremenosti. Tako, između ostalog, javna polemika Velibora Jonića i Jovana Popovića iz 1943. o pozorišnoj politici, naročito povodom pitanja o „zaradi po svaku cenu” i nepostojećem profilu pozorišnih repertoara u okolnostima naglo uvećanog broja publike i teatarskih trupa, možemo čitati i kao istinsku preteču svih onih rasprava o komercijalizaciji koje se kod nas učestalo vode poslednjih godina. Imajući u vidu njen istorijski kontekst, debakl ove prve polemike za današnje generacije doima se zastrašujuće poučnim.