Godina izdanja: 1988
ISBN: 334
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autori: Karlo Kolodi / Johana Špiri / Džonatan Svift
Izdavač: Vajat, Beograd / Zrinski, Čakovec
Edicija: Biseri dečje književnosti
Godina: 1988
Obim: 98 str.

Na nekoliko mesta u knjizi ima po koji trag hemijske, što je prikazano na fotografiji, no big deal. Knjiga je i dalje čitljiva.

Pismo je na ćirilici, a knjiga je bogato opremljena živopisnim ilustracijama u boji koje prate tekst.



`Pinokio` (originalni naslov: Le avventure di Pinocchio) je remek-delo italijanskog pisca Karla Kolodija iz 1883. godine. Ova priča o drvenom lutku kome raste nos kada laže jedna je od najčitanijih knjiga svih vremena.

Za razliku od Diznijevog animiranog filma koji je prilično ublažen, originalna knjiga Karla Kolodija je poučna, ponekad mračna i puna crnog humora.

Karlo Kolodi (ital. Carlo Lorenzini Collodi; Firenca, 24. novembar 1826 — Firenca, 26. oktobar 1890) italijanski književnik, autor u svetu čuvene bajke o Pinokiju.

Rođen je 1826. kao Karlo Lorencini, u Firenci. Otac Domeniko bio je kuvar, a majka Anđela Orcari, radila je kao služavka. Pseudonim Kolodi, Lorencini je izabrao po selu koje se nalazilo u Toskani (Italija), rodnom mestu njegove majke, gde je proveo detinjstvo i završio osnovnu školu. Po završetku škole, Kolodi se školovao za sveštenika, ali se zapošljava kao prodavac knjiga. Ubrzo Kolodi počinje da se bavi politikom, zahvaljujući širenju pokreta za ujedinjenje Italije. Sa 22 godine postaje novinar koji je radio za pokret.

List koji je pokrenuo 1848. “Ulične svetiljke“, ubrzo je ukinut, po naredbi Toskanskog Vojvode. Ponovo je pokrenut 1860. Njegov drugi list „Čarka“, imao je više sreće. Po ujedinjenju Italije, 1861. prestaje da se bavi novinarstvom.

U periodu od 1856. do 1887. piše više knjiga, ali tek pred kraj života stiče slavu. Dečjom literaturom počinje da se bavi 1875. godine, prevođenjem Peroovih priča (fr. Charles Perrault), poput Uspavane lepotice i Mačka u čizmama. 1876. piše delo „Đanetino“, inspirisano delom Aleksandra Luiđija Paravićija „Đaneto“. Knjiga o Pinokiju se prvobitno zvala „Priča o lutku“ ital. Storia di un burattino i izlazila je u nastavcima prvom Italijanskom dečjem časopisu „Žurnal za decu“, iako prvobitno nije bila namenjena deci. Po izlasku iz štampe, knjiga je preimenovana u „Pinokijeve avanture“. Danas je u svetu poznata i pod imenom „Pinokio“.

Kolodi je umro 26. oktobra 1890. godine. Sahranjen je u Firenci. Posle njegove smrti, osnovana je nacionalna fondacija koja je nosila njegovo ime i park posvećen Pinokiu.

Knjiga je prvobitno namenjena odraslima i imala samo prvih 15 glava današnje knjige. Kako se izdavaču nije svideo kraj, koji je po njegovom mišljenju bio surov, uspeva da nagovori Kolodija da ga promeni. Kolodi je, umesto da promeni kraj, nastavio da piše nove glave (od 16 do 36). zahvaljujući kojima od prvobitne zamisli da bude knjiga za odrasle, postaje knjiga za decu.

Crkva je iznela svoje neslaganje sa tekstom, tvrdeći da može da izazove pobunu. Prva skicirana verzija knjige pojavljuje se 1883. godine. Crteže je radio Enriko Macanti. Po ovoj knjizi Volt Dizni je snimio 1940. čuveni crtani film „Pinokio“.



„Hajdi“ (nem. Heidi) je svetski poznati roman za decu koji je 1880. godine napisala švajcarska književnica Johana Špiri. Knjiga prati život devojčice Hajdi, slaveći ljubav prema prirodi, iskreno prijateljstvo i plemenitost.

Johana Špiri (nem. Johanna Spyri; Hircel, 12. jun 1827 — Cirih, 7. jul 1901) bila je švajcarska književnica, autorka romana za decu Hajdi.

Rođena kao Johana Luiz Hojzer, ona je, kao mala, nekoliko leta provela u gradu Huru (Kanton Graubinden), mesto koje je kasnije koristila u svojim knjigama.

Godine 1852. Johana Hojzer se udala za Bernarda Špirija, advokata po struci. Za vreme boravka u Cirihu, počela je da piše o životu u zemlji. Njena prva knjiga, „A Note on Vrony`s Grave“, koja se bavi životom žene i porodičnim nasiljem, objavljena je 1880. godine. Sledeće godine objavljene su priče za odrasle i decu, među kojima je bio i roman „Hajdi“, koji je napisala za samo četiri nedelje. „Hajdi“ je priča o sirotoj devojčici koja živi sa dedom u švajcarskim Alpima i poznata je po živopisnim pejzažima švajcarskih Alpa.

Njen muž i sin jedinac, po imenu Bernard, umrli su obojica 1884. godine. Kako je ostala sama, posvetila se pisanju u dobrotvorne svrhe i napisala više od 50 priča pre svoje smrti, 1901. godine.

U aprilu 2010. godine, profesor, tražeći ilustracije dece, našao je knjigu iz 1830. godine napisanu od strane nemačkog profesora istorije, Hermana Adama fon Kampa, koju je Špiri možda koristila kao osnovu za svoju knjigu Hajdi. Ove dve priče dele mnoge sličnosti u pogledu radnje i slikovitosti. Špirin biograf, Redžin Šindler, rekao je da je verovatno Špiri bila upoznata sa pričom pošto je odrastala u porodici učenih roditelja, koji su imali pozamašnu biblioteku.



„Guliverova putovanja“ (engl. Gulliver`s Travels) je satirični avanturistički roman irskog pisca Džonatana Svifta, objavljen 28. oktobra 1726. godine. Iako se danas često prilagođava i čita kao književnost za decu, ovo delo je u svom originalnom obliku oštra i duboka društvena satira i parodija na englesko društvo, politiku i ljudsku prirodu tog vremena. Glavni junak je Lemjuel Guliver, hirurg i brodski kapetan koji kroz formu putopisa opisuje svoja četiri neobična putovanja.

Džonatan Svift (engl. Jonathan Swift; Dablin, 30. novembar 1667 — Dablin, 19. oktobar 1745) bio je irski književnik, satiričar, pisac pamfleta. Poznat je po delu Guliverova putovanja. Sva svoja dela je objavljivao pod pseudonimima ili anonimno. Poznat je i kao majstor dva oblika satire.

Rođen je u Dablinu kao drugo dete Džonatana i Abigeil Erik Svift. Otac mu je rođen u Irskoj, a majka u Engleskoj. Otac mu je umro sedam meseci pre njegova rođenja. O njegovom detinjstvu se malo zna, a činjenice o njemu su često kontradiktorne. Veruje se da mu se majka vratila u Englesku još dok je Džonatan bio jako mlad. Ostavila je Džonatana kod familije svoga oca. O mladom Džonatanu se najviše brinuo njegov ujak Godvin. Godvin je poslao Džonatana u Kilkeni gimnaziju zajedno sa rođacima. Bila je to gimnazija koju je pohađao i filozof Džordž Berkli.

Od 1682. studirao je na Triniti koledžu u Dablinu, na kome je diplomirao 1686. Dok je spremao magistraturu politički nemiri u Irskoj prisilili su ga da ode u Englesku. Majka mu je pomogla da dobije položaj sekretara i ličnog pomoćnika Ser Vilijama Templa na Mur Parku. Vilijama Templ je bio diplomat, koji je bio zaslužan za Trojnu Alijansu 1668. Templ je otišao u penziju i na svom imanju je gajio baštu i pisao memoare. Svift je zadobio Templovo poverenje pa je bio upoznat sa stvarima velikoga značaja. Nakon tri godine službe Templ je Svifta predstavio kralju Vilijamu III od Engleske. Slao ga je u London da urgira kod kralja da prihvati zakon za trojni parlament.

Tokom boravka kod Templa upoznao je Ester Džonson, tada osmogodišnju devojčicu, koja je bila ćerka jednoga od slugu. Bila je bez oca, a Svift je bio njen tutor i mentor. dao joj je nadimak Stela, a njih dvoje su čitav život bili u bliskim odnosima.

Svift je 1690. napustio Templa i otišao je u Irsku zbog zdravlja. nakon godinu dana vratio se u Mur Park. Svift je celi život patio od Menijerove bolesti. Za vreme drugoga boravka kod Templa magistrirao je 1692. u Hertford koledžu na univerzitetu Oksford. Očajnički je pokušavao da nađe bolji posao, pa je uz Templovu pomoć postao sveštenik Irske crkve, a 1694. dobio je parohiju u diocenozi Konor u Kilrutu. Izgleda da je Svift tu bio izolovan u maloj udaljenoj zajednici, daleko od centara moći i uticaja. Dok je bio u Kilrutu bio je u romantičnoj vezi sa Džejn Varing. U jednom pismu nudio joj je brak i rekao je da će napustiti Irsku, ako ga odbije. Izgleda da ga je odbila, jer se Svift vratio u Englesku i ponovo je bio u službi kod Templa 1696. Tu je ostao do Templove smrti. Templu je pripremao memoare. tokom toga vremena napisao je satiru, koja je bila kritika Templovoga eseja. Satiru je publikovao tek 1704.

Templ je umro 1699. Svift je ostao kratko u Engleskoj da završi Templove memoare možda se nadajući da će neko priznati njegov rad i ponuditi mu odgovarajuće zaposlenje u Engleskoj. Međutim pojedini Templovi prijatelji i rodbina su zamrzili Svifta, jer se u memoarima našlo indiskretnih detalja, koji su im smetali. Neuspešno je pokušao da nađe zaposlenje kod kralja. Dobio je ponudu da bude sekretar i i kapelan grofa od Berklija, jednoga od vrhovnih sudija Irske. Kada je doputovao do Irske to mesto je već bilo popunjeno. Međutim radio je kao kapelan u Larakoru, Ageru i Dablinu. Kao kapelan erla Berklija većinu vremena je proveo u Dablinu i često je putovao u London. Napisao je 1701. godine politički pamflet.

Svift je 1702. doktorirao na Triniti koledžu u Dablinu. Za vreme poseta Londonu Svift je objavio dve knjige `A tale of a Tub` `The Battle of the Books` i počeo je sticati ugled kao pisac. Upoznao se tada i postao prijatelj sa Aleksandrom Poupom, Džonom Gejom i Džonom Arbutnotom.

Svift je tih godina postao politički aktivan. Od 1707. do 1709, a opet 1710. Svift je bio u Londonu. Neuspešno se tada zalagao kod vigovske administracije u ime irskoga klera oko jednoga vlasničkoga problema. Torijevci, koji su bili u opoziciji pokazali su više razumevanja za njegove zahteve. Torijevci su kad su došli na vlast 1710. Svifta regrutovali da bude urednik Egzamajnera. Svift je 1711. objavio politički pamflet „Ponašanje saveznika“, u kome je napao vigovsku vlast zbog njihove nesposobnosti da završi dugi rat sa Francuskom. Torijevci su vodili tajne razgovore sa Francuzima i ti razgovori su doveli do Utrehtskog mira 1713, kojim je završen Rat za špansko nasleđe.

Džonatan Svift je bio deo unutrašnjeg kruga torijevske vlasti i često je bio posrednik u unutrašnjim sporovima između ministra spoljnih poslova i ministra finansija i premijera. Svađa dvojice ključnih torijevskih vođa rezultovala je ostavkom premijera Roberta Harlija. Kada je umrla kraljica Ana, a na vlast došao kralj Džordž I vigovci su se vratili na vlast, a vođama torijevaca je suđeno jer su vodili tajne pregovore sa Francuzima.

Pred pad torijevske vlasti Svift se nadao da će ga nagraditi unosnim crkvenim položajem u Engleskoj. Međutim kraljica Ana nije obožavala Svifta, pa je sprečila te namere. Najbolje što su mu mogli osigurati bio je položaj dekana Sent Patrika u Dablinu. Kada su se vigovci vratili na vlast za Svifta nije bilo druge nego da ode u Irsku. Kada se vratio u Irsku iskoristio je svoju sklonost pamfletima i podržao je irsku stvar, tako da je dobio status irskoga patriote.

Tih godina započeo je i svoje remek-delo „Guliverova putovanja“. Veliki deo materijala oslikavao je politička iskustva. Epizoda kada Guliver gasi požar na palati Liliputanaca urinirajući na palatu predstavlja metaforu torijevskoga nezakonitoga mirovnoga ugovora, kojim su napravili dobro delo na nesretan način. Dugo je odlagao put u London i konačno je 1726. otputovao u London sa svojim delom „Guliverova putovanja“. Odseo je kod prijatelja Aleksandra Popa. Džon Gej i Džon Arbutnot su mu pomogli da anonimno štampa delo. Prvo je odštampano 1726. i odmah je postiglo veliki uspeh. Štampano je još dva puta te godine i još jednom početkom 1727. Francuski, nemački i holandski prevodi su se pojavili 1727. Ilegalno je štampano na irskom 1727.

Svift se 1727. vratio u Englesku i odseo je ponovo kod Aleksandra Popa. Poseta je bila kratka, jer je dobio poruku da Ester Džonson umire, pa se zbog toga vratio kući. Umrla je januara 1728. Svift je umro 19. oktobra 1745. Sahranjen je pored Ester Džonson.