Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Istorija
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
ISBN: Ss

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

1935. god

Filip Višnjić (1767 — 1834) je jedan od najpoznatijih srpskih guslara i tvoraca srpskih narodnih pesama.[1]

Filip Višnjić je rođen na Majevici, u selu Gornja Trnova, kod Ugljevika, gde je planirana izgradnja replike njegove rodne kuće.[2] Oslepevši od velikih boginja još kao dete, Višnjić je postao profesionalni pevač. S guslama u rukama je putovao po čitavom Bosanskom pašaluku, pa i dalje, sve do Skadra. Po selima i na manastirskim saborima pevao je Srbima, a prolazeći kroz gradove pevao je na dvorovima turskih prvaka. Dve publike tražile su različite pesme tako da je Višnjić imao dva različita repertoara, jedan za svoje hrišćanske a drugi za muslimanske slušaoce. Njegove pesme o Svetom Savi karakteristične su za manastirski, hagiografski repertoar slepih pevača.

Život
Bio je iz bogate porodice Vilića. Otac mu je rano umro. Preudavši se u selo Međaše, majka je četvorogodišnjeg sina odvela sa sobom. Po njenom nadimku — Višnja — Filip će dobiti prezime.

U osmoj godini Filip Višnjić je preležao boginje koje su mu ostavile ožiljke na licu i oduzele mu vid. Godine 1787. Viliće je zadesila nesreća. Svrativši njihovoj kući, nekakvi Turci nasilnici udare na čast jedne žene, lepe Đurđije. Da se osvete za nanetu štetu, Vilići jednog Turčina poseku, a drugog obese pred kućom, o šljivu ularom s njegova konja. Kazna ih ubrzo stigne. Svi odrasli muškarci, tri strica i jedan stričević, bili su odvedeni u Zvornik i ubijeni. Porodici su oduzeli carsko pravo i ime Vilića se skoro zatrlo.

Na starome ognjištu više nije bilo hleba za Filipa, a ni na novome jer mu je tih godina umrla i majka. Naučivši da svira u gusle, mladić je napustio Međaše, potucajući se drumovima i pesmom proseći hleb. Putovao je godinama obišavši Bosanski pašaluk, Hercegovinu, došao do Skadra. U selima i oko manastira pevao je hrišćanskoj raji, a svraćao je i na dvorove muslimanskih prvaka koji su ga primali s poštovanjem.

Stvaralaštvo
Pored toga što je bio redaktor starih pesama, Filip Višnjić je bio i tvorac novih pesama. Između ostalih njegovih pesama, ističu se sledeće:

Smrt Kraljevića Marka; jedna od najboljih pesama o najpopularnijem junaku srpskog eposa
Dve pesme hagiografskog karaktera, o Svetom Savi
Hajdučka pesma o megdanu Baje Pivljanina i bega Ljubovića
Trinaest pesama o Prvom srpskom ustanku
Trinaest pesama „iz Karađorđina vremena“, zajedno s još nekoliko manje značajnih pesama od drugih pevača, čine poslednji, ustanički ciklus srpskog narodnog eposa. Nove pesme o novim događajima stvarali su i drugi pevači u to vreme, među njima i jedan od najvećih, Starac Raško, ali one sve zaostaju za pesmama koje su pevali o starim vremenima. Filip Višnjić se, međutim, uzdigao među prve upravo novim pesmama.

Tematika
Kakve je pesme pevao turskoj publici nije poznato, no morale su to svakako biti muslimanske pesme, o podvizima čuvenih bosanskih junaka. Izvesne pojedinosti u pesmama s hrišćanskom tematikom posredno upućuju na njegovo poznavanje muslimanske epike kao i života i shvatanja islamskog sveta. Na primer, u pesmi Smrt Marka Kraljevića postoji poseban odnos između junaka i njegovog konja. Šarac plače predosećajući da će mu gospodar umreti, a Marko ga, pre smrti, ubija i sahranjuje („bolje Šarca, neg brata Andriju“). Obe pojedinosti, kao što je pokazao Vladan Nedić (1981, 27), potiču od Turaka, jer samo u muslimanskim pesmama na Balkanu konji plaču zbog rastanka s gospodarima i samo su islamski ratnici negovali običaj „zahvalnog sahranjivanja konja“. I mnogi drugi detalji u Višnjićevim pesmama mogu se shvatiti samo ako se ima u vidu to njegovo poznavanje muslimanskog sveta izbliza, poznavanje koje je u pojedinim trenucima prelazilo u svojevrsnu pesničku identifikaciju s tim svetom. Višnjić nije samo dao likove turskih nasilnika, Fočić Mehmed-age, Kulin kapetana i dr., već je slikao i likove dobrih Turaka, kakvi su car Murat ili starac Fočo koji se očinski brinu o raji („nego paz`te raju ko sinove“ — taj neobični politički savet daje car Murat svojim vezirima, na Kosovu, na samrti).

Neki momenti govore da je pevač imao sluha i za duhovnu kulturu islamskog sveta. U pesmama Starca Raška tajne minulih i budućih vremena čitaju se iz „knjiga starostavnih“. Kod Filipa Višnjića istu ulogu imaju muslimanske svete knjige, „knjige indžijele“, kako ih pesnik naziva. Ponekad ta sklonost prema tuđem svetu dobija elegični prizvuk, kao npr. u distihu „drumovi će poželjet Turaka, a Turaka niđe biti neće“, u kojima je u viziju budućeg oslobođenja unesena nostalgična perspektiva poraženog neprijatelja.