Godina izdanja: 1900 - 1949.
ISBN: nema
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Tematika: Religija i duhovnost
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Đovani Papini, Istorija o Hristu, Narodno delo, Beograd 1929. Tvrd povez, strana 508, bogato ilustrovano, očuvano 7,5 od 10 (hrbat je delimično izguljen od godina, unutrašnjost je skoro savršena. Zlatotisak na koricama, ilustracije su u koloru i crno-bele, kada su na osnovu bakroreza. Dimenzija 23,2 x15,1 cm.

Nema podvlačenja niti potpisa.

Od pet stotina godina na ovamo, oni što sebe nazivaju `slobodnim
duhovima` stoga što su iz kruga Narodne Vojske prebegli u krug Teške
Robije, mahnito kidišu da po drugi put dođu glave Hristu, Da ga ubiju u
srcu čovekovu.
Tek što se učinilo da je druga borba s dušom bila na pretposlednjem
ropcu, dođoše grobari, naduveni polovi što biblioteke uzeše za staje;
vazdušasti mozgovi koji su, uznevši se na visine balonima filosofije,
pomišljali da će se dotaći neba; profesori opijeni filologijom i
metafizikom: svi oni naoružaše se i pođoše u krstašku vojnu protiv
Krsta, uz ubojni poklič: − Čovek to hoće! Pojedini vetrogonjasti
lakrdijaši uzeše da prikazuju, s maštom ko joj bi pozavidela čuvena
Ana Ratklajf, da je povest Jevanđelja jedna legenda pomoću koje se, u
najbolju ruku, može rekonstruisati prirodni život Isusa Hrista, koji je,
kako vele, jednom trećinom bio prorok, drugom trećinom mađioničar i
poslednjom trećinom buntovnik; i da on nije činio čuda, osim što je
hipnotizmom izlečio po kojega besomučnika, i da nije umro na krstu,
nego da se probudio u studenom grobu i pojavio se tajanstveno, da bi
se mislilo da je vaskrsao. Drugi su dokazivali, jasno kao što je jasno da
su dva i dva četiri, da je Isus jedan mit, stvoren u doba Avgusta i
Tiberija, i da se sva Jevanđelja svode na nevešto skrparene pabirke iz
proročkih tekstova. Drugi su Isusa predstavljali kao pustolova i
eklektika, koji je bio učenik Grka, Budista i Esena i da je, kako je
najbolje znao i umeo, spetljao svoje plagijate, ne bi li se mislilo da je on
1
Mesija Izrailjev. Drugi su od njega načinili humanog manijaka,
prethodnika Žan Žak Rusoa i božanstvene Demokratije: čoveka
izvrsna, za svoje vreme, ali koji bi danas bio stavljen pod posmatranje
lekara za umobolne. Drugi, naposletku, da bi jednom za svagda tome
učinili kraj, prihvatiše ideju o mitu, te mozganjem i poređenjima dođoše
do zaključka da Isus uopšte nije rođen.
Ali ko bi zauzeo mesto velikog Gonjenoga? Raka je iz dana u dan
postajala sve dublja, ali nije polazilo za rukom da se on u nju ceo
sahrani.
I eto javlja se jedna vojska zubljonoša i klesara duha, koja stvara
religije za one koji su bez religije. Celoga devetnaestog stoleća
izbacivane su one na tuceta: Vera Istine, Duha, Proleterijata, Carstva,
Razuma, Lepote, Prirode, Solidarnosti, Starine, Mira, Bola, Saučešća,
Ja, Budućnosti, i tako dalje. Poneke su bile samo krpež od Hrišćanstva
bez Boga; veći deo behu političke i filosofske doktrine, koje su težile da
se prometnu u mistične. Ali verni su bili retki i sa malo vatre. Te ledene
apstrakcije, mada su ih ponekada podržavali socijalni interesi ili
literarne strasti, nisu ispunjavale srca iz kojih se hteo iščupati Isus.
Pokušaše, onda, da prikupe faksimile religija, koji bi imali, više nego
one, ono što ljudi traže u religiji. Slobodni Zidari, Spiritisti, Teozofi,
Okultisti, Naučnici mislili su da su našli pouzdanu zamenu Hrišćanstvu.
Ali to blato od plesnivih praznoverica i trule kabalistike, od majmunske
simbolike i otužnog humanitarizma, taj naopaki krpež od uvezenog
budizma i izneverenog Hrišćanstva, zadovoljio je koju tisuću primirenih
žena, mnoge dvonožne magarce i one koji iz praznog presipaju u
pusto, i to je sve.
Međutim, između jedne nemačke parohijske kuće i jedne švajcarske
katedre, spremao se poslednji Antikrist. Isus, reče on, pošto je sa
zamagljenih Alpa sišao na sunce, umrtvio je ljude; greh je lep, sila je
lepa; lepo je sve ono što se kloni u korist Života. I Zaratustra, pošto je u
2
Sredozemno More bacio grčke lajpciške tekstove i Makijavelijeva dela,
poskakivao je radosno, kao što to može da čini samo jedan Nemac, sin
jednog luteranskog pastora, koji se sa jedne helvecijske katedre
srozao pravo u podnožje Dionisijevog kipa. Ali, premda su njegove
pesme prijatne za uvo, njemu nikako nije pošlo za rukom da objasni
šta je to taj obožavani život, kojemu bi trebalo žrtvovati jedan toliko živ
deo čovekov kao što je potreba da se u sebi savlada životinja, niti je
umeo da kaže na kakav se to način pravi Hristos iz Jevanđelja protivi
životu, on koji hoće da ga stvori uzvišenijim i srećnijim. I taj bedni
paralitični Antikrist, kada je već hteo da poludi, stavio je na svoje
poslednje pismo potpis: Razapeti...

hrišćanstvo isus hrist religija biblija novi zavet