Godina izdanja: 1850 - 1899.
Autor: Domaći
Tematika: Istorija
ISBN: K208
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Malo je raskupusana, ali sve stranice su na broju.

- Pisma iz Svajcarske
- Pisma iz Grajfsvalda

Ljubomir Nenadović (Brankovina, 14/26. septembar 1826 — Valjevo, 21. januar/2. februar 1895) bio je srpski književnik, diplomata i ministar prosvete.


Rođen je 14/26. septembra 1826. godine u Brankovini kod Valjeva, u porodici Nenadovića.[1] Otac mu je prota Matija Nenadović, a deda knez Aleksa. Gimnaziju je završio u Beogradu, a potom studije u Nemačkoj, Univerzitet u Hajdelbergu. Kad se vratio, bio je kratko vreme profesor Liceja u Beogradu, viši činovnik ministarstva i diplomata. Tokom 1860. godine bio je ministar prosvete i po položaju predsednik Društva srpske slovesnosti. Nekoliko godina je proveo u Crnoj Gori, kao gost kneza Nikole. Bio je jedan od prvih Srba koji su se školovali u inostranstvu i započeli rad na književnosti. Bio je među prvih 16 redovnih članova Srpske kraljevske akademije koje je 1887. imenovao kralj Milan Obrenović.[1]

Kao penzioner, živeo je u Valjevu do smrti 21. januara/2. februara 1895. godine, sahranjen je u porti crkve u Brankovini. Bio je pod starost mecena budućem slikaru Dragomiru Glišiću iz Valjeva.[2]

Po njemu su nazvane OŠ „Ljuba Nenadović” Čukarica i OŠ „Ljubomir-Ljuba Nenadović” Ranilović.

Književni rad

Bareljef na nadgrobnom spomeniku u Brankovini
Nenadović je počeo da piše još kao đak i na književnosti je radio ozbiljno i bez prekida. On je imao široko filozofsko obrazovanje, dosta je putovao i bio upoznat sa savremenim idejama i kulturom zapadnih naroda. On je pristalica racionalističke filozofije i poštovalac Dositeja Obradovića, na koga inače umnogome podseća. Kao i Dositej, i Nenadović je više praktičan duh i reformator, koji književnost uzima samo kao sredstvo za popularisanje naprednih i slobodoumnih ideja. Napisao je dve zbirke pesama, šaljivih, programskih i u obliku epigrama i basana. Neke od njih, kao „Popara“ i „Maniti glumac“, bile su veoma popularne i visoko cenjene. Kao poezija, njegove pesme su slabe, bez zanosa i prave pesničke dikcije. To je pouka u stihu, napredne i dobronamerne ideje kazane vedro, duhovito i intimno.

Znatno su važniji Nenadovićevi putopisi, pet knjiga, pisani u obliku pisama. To su Pisma iz Švajcarske, Prva pisma iz Nemačke, Pisma iz Italije, u kojima najviše govori o Njegošu, Druga pisma iz Nemačke i Pisma o Crnogorcima. Sva su ta pisma puna humora, vedrine i dosetljivosti. „Svaki čitatelj, kaže on, može držati da su upravo njemu pisana“. I pisma nemaju više umetničke, pa ni filozofske vrednosti, jer nisu tako ni zamišljena. U njima nema plastičnih opisa prirode i dubljih filozofskih zapažanja o narodima i kulturama. Nenadović izbegava taj način namerno i uvek ostaje samo zanimljiv, jednostavan i srdačan. Njegov je cilj da pouči, da zabavi i razvedri dušu čitaočevu. Pisma o Crnogorcima su svakojako najinteresantnija. On je Crnu Goru i Crnogorce posmatrao iz kneževe pratnje, pa je zbog toga njegovo prikazivanje odveć idealisano, ali u svakom slučaju zanimljivo. Ma koliko da je Nenadović bio Evropljanin i racionalista, on je nagonski osetio visoku vrednost srpskog patrijarhalnog morala, i u toj pokrajini, u zaklonu od svih kulturnih uticaja, gde su narodni život i običaji sačuvali najstarije oblike, on je zapazio mnoge lepe osobine „čojstva i obraza“ našeg naroda. U pismima o Crnogorcima on je te osobine naročito isticao i opisivao.


Nenadović se bavio i prevođenjem. Naročito je vredan pomena njegov prevod „Francuske revolucije“ od Minjea, „delo u svoje doba jako omiljeno i mnogo čitano u liberalnim omladinskim redovima“.


Ljubomir P. Nenadović - Pisma iz Italije, 1881.
Vrednost Nenadovićeva rada je više istorijska nego umetnička. Pišući lako i zanimljivo, jezikom neobično čistim i tečnim, on je u svoje vreme bio veoma popularan i mnogo čitan. Za stvaranje čitalačke publike i uobličavanje savremenog književnog jezika njegova je zasluga nesumnjiva.

Nenadović je bio jedan od prvih srpskih planinara. Izdavao je i uređivao list Šumadinka, u kojem je 1850. objavio članak „Jedan dan iz putovanja mog po Srbiji 1845. godine“. Osim na planinske vrhove Srbije i Crne Gore, popeo se i na mnoge druge evropske planine i o njima je pisao u svojim glavnim delima: Pisma iz Italije, Pisma iz Nemačke, Pisma iz Švajcarske.



Pesnik i putopisac Ljubomir Nenadović rođen je u jednoj od najuglednijih porodica u Srbiji, u Brankovini kod Valjeva, 14. novembra 1826. godine. Sin je čuvenog vojvode iz Prvog srpskog ustanka, prvog diplomate Karađorđevog i pisca Memoara, Prote Mateje Nenadovića i unuk oborkneza Alekse, kojeg su dahije pogubile u seči srpskih knezova početkom 1804. godine.

Nenadović je često poređen sa Dositejem. Njegovo je mesto, smatrao je Ljubomir Nedić, `pokraj Dositeja, iza njega, odmah posle njega`. Nenadović je nastavljač Dositejeve tradicije po svemu što je učinio za srpsku prosvetu i kulturu.

Gimnaziju i prvu godinu Liceja završio je u Beogradu, potom od 1844. do 1848. studira filosofiju i književnost na univerzitetima u Pragu, Berlinu, Hajdelbergu, Ženevi i Parizu, a u vreme školskih raspusta putuje po evropskim zemljama. Pripada prvom naraštaju mladih Srba, koji se školovao u inostranstvu.

Završivši studije, Nenadović se vraća u Srbiju, gde radi kao profesor Liceja u Beogradu. U periodu od 1851. do 1857. službuje u ministarstvima prosvete i unutrašnjih dela. Godine 1858. postavljen je za sekretara Srpskog poslanstva u Carigradu.

Od 1859. do 1868. bio je načelnik Ministarstva prosvete, kad je zatražio penziju i povukao se u Brankovinu.

Godine 1850. pokrenuo je list Šumadinka, koji s prekidima izlazi do 1857, jer je često zabranjivan. U listu Nenadović objavljuje svoje prve putopise, koji su nastali spontano i bez književnih pretenzija posle putovanja u toku 1850. i 1851. po Srbiji, Nemačkoj, Belgiji, Engleskoj i Italiji. Prilikom putovanja Italijom, 1851, susreo se i zbližio s Njegošem, o čemu je ostavio dragoceno svedočanstvo u svojim Pismima iz Italije. Nenadović je bio opčinjen Crnom Gorom i dvaput je u njoj boravio: prvi put 1853. i drugi put, znatno duže, 1874—1875.

Napisao je veliki broj didaktičkih, refleksivnih i rodoljubivih pesama, od toga nekoliko dužih po ugledu na Šilerovo `Zvono`. Pisao je poučne priče za narod i basne, zbog čega je često poređen sa Dositejem. Preveo je dve knjige sa francuskog od A. Dime oca i A. Minjea.

Posle smrti svoga oca, Prote Mateje, objavio je njegove Memoare, jedno od najboljih dela srpsks memoarske proze, ali i dragoceno istorijsko svedočanstvo o zbivanjima u Karađorđevoj ustaničkoj Srbiji, u kojima je porodica Nenadović imala značajnu ulogu.

Nenadović je počeo da piše pesme kad i Branko Radičević, 1843, i pisao ih je gotovo do kraja života. Bez obzira što se ogledao u raznim književnim žanrovima, sebe je smatrao pesnikom. Za njega je pevanje isto što i življenje, izjednačavao je život sa pesničkim stvaranjem. Njegova poezija je njegova životna i duhovna biografija. Sve što je mislio, želeo, video, on je o tome i pisao. Podjednako o svakodnevnim, malim stvarima i onim velikim, ili večnim.

Prve pesničke knjige, Pesme i spev Slovenska vila, objavio je 1849. godine. Nenadović je pisao lako, menjajući žanrove i klišea. Od njegovih dugih poema (Slovenska vila) i stihovanih pripovedaka (`Dojčinović Vojin` i `Begunci`) izdvajaju se stihovane basne, originalne ili parafraze starijih i novih basnopisaca, kao i humorističke i satirične poeme, pesme i epigrami. Godine 1889. održao je akademsku besedu `Pogled na poeziju i njen uticaj na čovečanstvo` u kojoj je istakao, kao dominantnu dimenziju, etički značaj poezije. Kao pripovedač, pesnik, humorista i britki satiričar, kao dečji pisac i putopisac, Nenadović je zaista bio jedan od najčitanijih i najpopularnijih pisaca srpskog romantizma, po mnogo čemu blizak Zmaju.

Premda je sebe smatrao pesnikom, najznačajnija Nenadovićeva književna dela su putopisi, što je tek naknadno shvaćeno. Prvi putopisi, Jedan dan iz putovanja mog po Srbiji 1845. godine i Putovanja po Prajskoj i po ostrvu Rigenu, objavljeni su 1850. Slede Pisma iz Švajcarske (pisana 1847, objavljena 1852. i 1855), Pisma iz Italije (pisana 1851, objavljena pod naslovom Vladika Crnogorski u Italiji god. 1868. i 1869), Pisma iz Nemačke (1870), Pisma sa Cetinja ili O Crnogorcima (1889).

Većina Nenadovićevih putopisa je zanimljiva za čitanje, odlikuje se duhovitošću, vedrinom, lepim i skladnim stilom i osećanjem za slobodu i pravdu. Posebno se izdvajaju Pisma iz Nemačke kako svojom književnom vrednošću tako i jednom novom dimenzijom, koja nije bila svojstvena mlađem Nenadoviću. Pisma iz Nemačke odražavaju duševno stanje već bolesnog i razočaranog čoveka, ispunjenog osećanjem praznine, usamljenosti i besmislenosti modernog života na prelazu iz XIX u XX vek. Turobna piščeva osećanja sigurno su posledica teških političkih prilika u Srbiji posle atentata na kneza Mihaila i neprilika u kojima se nalazila i porodica Nenadović.

Umro je u rodnoj Brankovini početkom 1895. godine.