Godina izdanja: 1900 - 1949.
ISBN: K180 / 275
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Figarova zenidba ili ludi dan, komedija u pet cinova
Preveo: Milan Grol

Pjer-Ogisten Karon de Bomarše (franc. Pierre-Augustin Caron de Beaumarchais; 24. januar 1732 - 18. maj 1799[1]) bio je francuski polimat (polihistor). U raznim periodima svog života bio je časovničar, pronalazač, dramski pisac, muzičar, diplomata, špijun, izdavač, hortikulturista, trgovac oružjem, satiričar, finansijer i revolucionar (i francuski i američki).


Statua Bomaršea (1895), u 4. arondismanu Pariza
Rođen kao sin pariskog časovničara, Bomarše se uzdigao u francuskom društvu i postao uticajan na dvoru Luja XV kao pronalazač i nastavnik muzike. Ostvario je niz važnih poslovnih i društvenih kontakata, igrao je razne uloge diplomate i špijuna i stekao je veliko bogatstvo pre nego što je niz skupih sudskih procesa ugrozilo njegovu reputaciju.

Rani francuski pristalica američke nezavisnosti, Bomarše je lobirao francusku vladu u ime američkih pobunjenika tokom američkog rata za nezavisnost. Bomarše je nadgledao prikrivenu pomoć francuske i španske vlade u isporuci oružja i finansijsku pomoć pobunjenicima u godinama pre formalnog ulaska Francuske u rat 1778. godine. Kasnije se mučio da povrati novac koji je lično investirao. Takođe je bio učesnik u ranim fazama Francuske revolucije 1789. godine. Verovatno je, međutim, najpoznatiji po svojim pozorišnim delima, posebno po tri drame o Figaru.

Bomarše je rođen kao Pjer-Ogisten Karon u ulici San-Deni, Pariz, 24. januara 1732.[2] Bio je jedini dečak među šestoro preživele dece Andre-Šarla Karona, časovničara iz Moa. Porodica je prethodno pripadala hugenotima, ali je prešla na rimo-katoličanstvo nakon opoziva Nanteskog edikta i pojačanog progona protestanata koji su usledili. Porodica je pripadala srednjoj klasi, a Bomarše je imao mirno i srećno detinjstvo. Kao sina jedinca razmazili su ga roditelji i sestre. Interesovao se za muziku i svirao nekoliko instrumenata.[3] Iako je rođen kao katolik, Bomarše je zadržao simpatije prema protestantima i tokom celog svog života borio se za njihova građanska prava.[4] Jedna od njegovih sestara, Mari-Žozef Karon, kasnije je postala umetnica; njihov rođak bila je umetnica Suzan Karon.[5]

Od svoje desete godine Bomarše se školovao u „seoskoj školi“ gde je malo naučio latinski jezik.[6] Dve godine kasnije, sa dvanaest godina, napustio je školu da bi radio kao šegrt kod svog oca i naučio časovničarski zanat. Možda je svoja iskustva tokom ovih godina koristio kao inspiraciju za lik Herubina kada je napisao Figarovu ženidbu. Generalno je zanemarivao svoj posao, a otac ga je u jednom trenutku izbacio, da bi mu kasnije bilo dozvoljeno da se vrati nakon izvinjenja zbog lošeg ponašanja.[7]

U to vreme džepni satovi obično nisu bili pouzdani i nosili su se više kao modni dodaci. Kao odgovor na to, Bomarše je proveo skoro godinu dana istražujući poboljšanja.[8] U julu 1753. godine, u dvadesetprvoj godini, izumeo je zupčasti prekidač za satove koji je omogućio da budu znatno tačniji i kompaktniji.[9]

Prvi čovek koji se zainteresovao za ovaj novi izum bio je Žan-Andre Lepo, kraljevski časovničar u Francuskoj, čiji su se satovi mogli naći u Luksemburškoj palati, Palači Tiljerije, Kraljevskoj palati i Botaničkoj bašti.[9] Lepo je bio mentor Bomaršeu nakon što je otkrio dečakov talenat prilikom slučajnog susreta u radnji porodice Karon. Ohrabrio ga je dok je radio na novom pronalasku, stekao njegovo poverenje i odmah ukrao ideju za sebe, napisavši pismo Francuskoj akademiji nauka u kojem opisuje „sistem Lepo“.[10] Bomarše je bio ogorčen kada je u septembarskom izdanju Le Mercure de France pročitao da je M. Lepo upravo izumeo najdivniji mehanizam za sat[11] i napisao je pismo novinama, braneći pronalazak kao svoj vlastiti i pozivajući Francusku akademiju nauka da se u to uvere. „U interesu istine i moje reputacije“, kaže on, „ne mogu da dozvolim da takva neverica prođe u tišini i moram da tvrdim da je to moj izum ovog uređaja“.[12] Lepo se branio izjavom trojice jezuita koji su tvrdili da im je pokazao takav mehanizam u maju 1753.

Sledećeg februara Akademija je zaista presudila da je taj mehanizam njegov, a ne Lepoov, katapultirajući ga do zvezda i osramotivši Lepoa. Ubrzo nakon toga, kralj Luj XV zatražio je da kreira sat postavljen na prsten za njegovu ljubavnicu Madam Pompadur. Luj je bio toliko impresioniran rezultatom da je Bomaršea nazvao „Kraljevskim isporučiocem“ i porodični posao Karon je napredovao.[10]

Porast značaja

Luj XV, Moris Kuentin de La Tur, (1748)
Brak i novo ime
1755. godine Bomarše je upoznao Madlen-Katrin Obertan, udovicu, i oženio je sledeće godine. Pomogla je Bomaršeu da obezbedi kraljevsku kancelariju, a on je odustao od satova. Ubrzo nakon venčanja, usvojio je ime „Pjer-Ogisten Karon de Bomarše“, koje je izveo iz „le Bois Marchais“, imena parčeta zemlje koje je pripadalo njegovoj supruzi. Verovao je da je to ime zvučalo velelepnije i aristokratskije i istovremeno je usvojio grb.[13] Njegova supruga umrla je manje od godinu dana kasnije, što ga je uvelo u finansijske probleme, uz velike dugove.

Kraljevsko pokroviteljstvo
Bomaršeovi problemi su se smanjili kada je imenovan da podučava harfu četiri ćerke Luja XV. Njegova uloga je ubrzo rasla i postao je muzički savetnik kraljevske porodice.[14] Karon je 1759. upoznao Žozefa Paria Divernea, starijeg i bogatog preduzetnika. Bomarše mu je pomogao da stekne kraljevo odobrenje za novu vojnu akademiju koju je gradio, École royale militaire, a zauzvrat je Diverne obećao da će mu pomoći da se obogati.[15] Njih dvojica su postali vrlo bliski prijatelji i sarađivali su na mnogim poslovnim poduhvatima. Uz pomoć Divernea, Bomarše je stekao titulu sekretara-savetnika kralja 1760–61, dobivši tako pristup francuskom plemstvu. 1763. godine usledila je kupovina druge titule, položaja koji je nadgledao kraljevske parkove. Otprilike u to vreme, zaručio se za Poline Le Breton, koja je poticala iz porodice koja poseduje plantaže u San Domingu, ali je raskinuo kada je otkrio da nije toliko bogata kao što je mislio.[16]

Poseta Madridu
U aprilu 1764. Bomarše je započeo desetomesečni boravak u Madridu, navodno da bi pomogao svojoj sestri Lizet, koju je napustio njen verenik Klavijo, službenik u vojnom ministarstvu.[17] Dok je bio u Španiji, najviše se bavio poslovima za Divernea. Tražili su ekskluzivne ugovore za novostečenu špansku koloniju Luizijana i pokušali da steknu pravo na uvoz robova u španske kolonije u Americi.[18] Bomarše je otišao u Madrid sa pismom predstavljanja vojvode Etjena Šoazela, koji je sada bio njegov politički pokrovitelj. Nadajući se da će osigurati Klavijovu podršku za njegove poslove tako što će ga vezati brakom, Bomarše je u početku naterao Klavija da pristane da oženi Lizet, ali kada su se pojavili dalji detalji o Klavijovom ponašanju, brak je opozvan.[19]

Poslovi Bomaršea su se odužili i proveo je veći deo svog vremena upijajući atmosferu Španije, što će se odraziti na njegova kasnija pisana dela. Iako se sprijateljio sa važnim ličnostima poput ministra spoljnih poslova Grimaldija, njegovi pokušaji da obezbedi ugovore za Divernea na kraju nisu uspeli i vratio se kući u martu 1765.[20] Iako se vratio u Francusku sa malom zaradom, uspeo je da stekne nove iskustvo, muzičke ideje i ideje za pozorišne likove. Bomarše je razmišljao da ovo putovanje pretvori u predstavu, ali je odlučio da je prepusti drugima - uključujući Getea, koji je napisao Klavigo 1774.[21]

Dramaturg
Bomarše se nadao da će postati konzul Španije, ali je njegov zahtev odbijen.[22] Umesto toga, koncentrisao se na razvoj svojih poslova i počeo da pokazuje interesovanje za pisanje drama. Već je eksperimentisao u pisanju kratkih farsi za privatnu publiku, ali sada je imao ambicije da piše za pozorište.

Njegovo ime kao pisca utvrđeno je prvom dramom Eugénie, koja je premijerno izvedena u Komedi Fransez 1767. godine. Usledila je 1770. druga drama, Les Deux amis.[17]

Drame o Figaru

Originalna naslovna stranica Figarove ženidbe
Bomaršeove predstave o Figaru su Le Barbier de Séville, The Marriage of Figaro i La Mère coupable. Figaro i grof Almaviva, dva lika koja je Bomarše najverovatnije osmislio tokom svojih putovanja po Španiji, bili su (sa Rozinom, kasnije groficom Almavivom) jedini prisutni u sve tri drame. Oni su pokazatelji za promenu društvenih stavova pre, tokom i posle Francuske revolucije. Nakon prvog čitanja rukopisa Bomaršeove drame, kralj Luj XVI izjavio je da se „ovaj čovek ruga svemu što se u vladi mora poštovati“ i nije dozvolio da se to izvede. U manjoj meri, predstave Figaro su poluautobiografske.

Le Barbier je premijerno prikazan u Parizu 1775. Prevod na engleski jezik premijerno je izveden u Londonu godinu dana kasnije, a nakon toga usledili su nastupi u drugim evropskim zemljama.[23]

Nastavak, Le Mariage, cenzura je u početku odobrila 1781. godine, ali je Louis XVI zabranio izvođenje nakon čitanja. Kraljica Marija Antoaneta žalila je zbog zabrane, kao i različiti uticajni članovi njene pratnje. Ipak, kralj je bio nezadovoljan satirom predstave o aristokratiji i odbacio je molbe kraljice da dozvoli njeno izvođenje. Kralj je konačno popustio i ukinuo zabranu 1784. godine. Predstava je premijerno izvedena te godine i bila je izuzetno popularna čak i među aristokratskom publikom. Mocartova opera zasnovana na drami, Figarova ženidba, premijerno je izvedena samo dve godine kasnije u Beču.[23] [24] Poslednja Bomaršeova predstava, La Mère, premijerno je izvedena 1792. u Parizu.

Preporod Voltera
Ubrzo posle smrti Voltera u 1778, Bomarše odlučio da objavi Volterove kompletne radove, od kojih su mnogi bili zabranjeni u Francuskoj. Prava na većinu Volterovih mnogih rukopisa kupio je od izdavača u februaru 1779. Da bi izbegao francusku cenzuru, postavio je štamparije u Kelu, u Nemačkoj. Kupio je kompletnu livnicu i tri fabrike papira. Sedamdeset svezaka objavljeno je između 1783. i 1790. Iako se pothvat pokazao finansijskim neuspehom, Bomarše je imao ključnu ulogu u očuvanju mnogih Volterovih kasnijih dela koja bi inače mogla biti izgubljena.


Porodična grobnica
Izgnanstvo i smrt
Dok je bio van zemlje, Bomaršea su neprijatelji lažno proglasili emigrantom (lojalistom starog režima). Proveo je dve i po godine u izgnanstvu, uglavnom u Nemačkoj, pre nego što je njegovo ime uklonjeno sa spiska zabranjenih emigranata. Vratio se u Pariz 1796. godine, gde je ostatak života proveo u relativnom miru. Sahranjen je na groblju Per Lašez u Parizu.

Opere
Godine 1786. Volfgang Amadeus Mocart je komponovao operu Figarova ženidba, zasnovanu na Figarovoj ženidbi, sa libretom po motivima drame. Nekoliko kompozitora, uključujući Paizjela 1782. godine, napisali su opere zasnovane na Seviljskom berberinu. Rosinijeva verzija iz 1816. njegovo je najuspešnije delo i još uvek se često izvodi. Darijus Mijo je 1966. komponovao operu La mère coupable, zasnovanu na Bomaršeovoj predstavi La Mère.

Bomarše je takođe libretista opere Tarare Antonio Salijerija, koja je imala premijeru u Parizu 1787.[23]

Privatan život

Sto iz 1777–1781 u Waddesdon Manor, verovatno napravljen za Bomaršea
Bomarše se ženio tri puta. Njegova prva supruga bila je Madlen-Katrin Obertan; oženio 22. novembra 1756; umrla je pod misterioznim okolnostima samo 10 meseci kasnije. Oženio se Ženevjev-Madlen Vatebled 1768. I druga supruga je umrla pod misterioznim okolnostima dve godine kasnije, iako je većina naučnika verovala da je zaista bolovala od tuberkuloze. Pre smrti 1770. godine rodila je sina Ogistena, ali je umro 1772. godine. Bomarše je živeo sa ljubavnicom Mari-Terez de Viler-Mavlaz 12 godina pre nego što mu je postala treća supruga 1786. godine. Zajedno su dobili ćerku Eženi.

Neprijatelji su Bomaršea optuživali za trovanje prve dve žene kako bi polagao pravo na njihovo porodično nasledstvo. Iako Bomaršeu tokom života nije nedostajalo ljubavnica, bilo je poznato da duboko brine i za porodicu i za bliske prijatelje. Međutim, imao je reputaciju da se ženi radi finansijske dobiti. Iako nije bilo dovoljno dokaza koji potkrepljuju optužbe, da li je došlo do trovanja i dalje je predmet rasprave.