ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Istorija
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Aleksa Ivić
Srpska kraljevska akademija
1935

dobro očuvane kao na slikama


Prvi srpski ustanak je bio ustanak Srba u Smederevskom sandžaku i okolnih šest nahija protiv Turaka u periodu od 15. februara 1804. do 7. oktobra 1813. godine. Otpočeo je kao pobuna protiv dahija. Ustanici predvođeni Karađorđem su uspeli da u značajnom vremenskom intervalu oslobode pašaluk. Ovaj ustanak je prethodio Drugom srpskom ustanku 1815, koji je na kraju doveo do stvaranja Kneževine Srbije.

Prvi srpski ustanak
Orasac 1804.jpg
Zbor u Orašcu, litografija 19. vek
Vreme: 15. februar 1804. — 7. oktobar 1813.
Mesto: Smederevski sandžak, Osmansko carstvo
Uzrok: Vladavina dahija, Seča knezova
Ishod: Poraz ustanika
Sukobljene strane
Karađorđeva Srbija
Ruska Imperija
(1807—12)
Osmansko carstvo (od 1805)
Dahije (1804)
Komandanti i vođe
Karađorđe Petrović
Jakov Nenadović
Mladen Milovanović
Hajduk Veljko
Miloš Obrenović
Milenko Stojković
Huršid-paša
Sulejman-paša Skopljak
Marašli-Ali-paša
Jačina
30.000[traži se izvor]
nepoznato
Žrtve i gubici
oko 100.000, svaki 3. stanovnik[traži se izvor]
oko 60.000 poginulih turskih vojnika
Dahije u Beogradskom pašaluku su 1801. godine ubili beogradskog pašu i uspostavljaju nasilje u pašaluku. Mnogi Srbi su se odmetnuli u hajduke i spremaju plan za pobunu. Kada su dahije to saznali, 1804. su sproveli seču knezova, a umesto da su sprečili bunu, dahije su je ubrzali. Na saboru u Orašcu za vođu bune je izabran Karađorđe Petrović. Aganlija, jedan od dahija pokušao je pregovorom da zaustavi pobunu, ali nije uspeo. Ubrzo su ustanici oslobodili veći deo Beogradskog pašaluka. Sultan je poslao Bećir pašu, bosanskog vezira da umiri ustanike i pogubi dahije, ali ni to nije uspelo. Zato sultan, 1805. naređuje novom beogradskom paši, Hafiz paši da uguši ustanak. Međutim Srbi su dočekali pašu i potukli njegovu vojsku u boju na Ivankovcu.

Godine 1806, sultan je poslao veliku vojsku iz Bosne i iz Niša prema Srbiji. Ustanici su potukli obe vojske, Bosansku na Mišaru, a Nišku na utvrđenju Deligradu. Ubrzo su zaključili sa Turskom, Ičkov mir. Rusi su nagovorili ustanike da odbiju Ičkov mir jer su započeli rat s Turskom. 1807. Srbi su oslobodili Beograd i počeli s Rusima zajedno ratovati protiv Turaka u Negotinskoj nahiji i pobedili u tri bitke. Srbi su 1809. oslobodili čitav pašaluk i neke delove Bosne i Novopazarskog sandžaka. 1809. su u bici na Čegru potučeni od Turaka zbog nesloge vojvoda. Rusija je s Turskom zaključila Bukureški mir 1812. god. Prema odredbama osme tačke mira trebalo je da ustanici dobiju autonomiju. Ali Srbi na to nisu pristali i već 1813. Turci su sa svih strana napali Srbiju i osvojili je.

Karađorđe je sa najuglednijim starešinama prešao u Austriju, a zatim u Rusiju.

Pozadina Uredi

Osmanlijska država i vojska je postepeno gubila svoju nekadašnju moć i organizovanost, a i u naoružanju, opremi i obuci, znatno je zaostajala za armijama evropskih sila. To je bio jedan od razloga što Turska nije bila više u stanju da očuva integritet velikog Osmanskog carstva, s druge strane, nizali su se neuspesi i u austrijsko-turskim i rusko-turskim ratovima. Teritorijalne pretenzije na Osmansko carstvo bile su sve učestalije, tj. takozvano „Istočno pitanje“ postajalo je sve aktuelnije. Međutim, Turska je uspela da na neki način ublaži krizu svoje imperije zahvaljujući Napoleonovim ratovima koji su tada potresali i zaoštravali odnose i interese velikih sila.

Stanje u Beogradskom pašaluku pred ustanak Uredi
Svištovskim mirom je okončan poslednji austrijsko-turski rat koji se vodio od 1788. do 1791. Srbi su kao frajkori aktivno učestvovali na strani Austrije. Ovaj period srpske istorije se naziva Kočina krajina, po Koči Anđelkoviću, jednom od srpskih komandanata. Svištovski mir nije doneo Srbima oslobođenje od turske vlasti, već samo amnestiju. Jedna od mera sultana Selima III bila je i da se janičarima zabrani povratak u Beogradski pašaluk, čemu su se janičari odupirali.[1] Dolaskom novog paše Abu Bekira, situacija u Srbiji se dosta izmenila. Odmah posle njegovog dolaska u Niš, organizovano je ubistvo tadašnjeg predvodnika janičara, Deli-Ahmeta. Da bi se suprotstavili vojnoj moći odmetnutih janičara, turske vlasti su bile primorane da se oslanjaju na pomoć Srba. Politika oslanjanja na Srbe i davanja povlastica se posebno vezuje za Hadži Mustafa-pašu, koji je bio prozvan „srpskom majkom”.[2]

Odmah nakon toga, posebnim fermanom paša je naredio janjičarima da se uklone iz Beograda i pašaluka. Janjičari su se pretežno sklonili u susedne pokrajine, naročito kod Osmana Pazvan-oglua, odmetnika od sultanove vlasti iz Vidinskog pašaluka. Plašeći se ukidanja janičarske komande u Smederevskom sandžaku, Pazvanoglu je pokrenuo niz napada na Srbe bez sultanovog odobrenja da bi vratio na vlast janičare u Smederevskom sandžaku, destabilizujući region. Srbi su pobedili Pazvanoglua 1793. u bici na Kolarima.[3]

Da bi smirio situaciju, turski sultan Selim III je fermanima iz 1793. i 1794. potvrdio Srbima ranije organe vlasti, tako da su pored vezira i kadije, selima upravljali i knezovi, a u knežinama obor-knezovi. U narednom periodu u Srbiji dolazi do oživljavanja privrede, a tako je bilo u Srbiji na početku vladavine Hadži Mustafe, naslednika Abu Bekira. Čak su za vreme njegove vladavine neki Srbi kao Aleksa Nenadović došli do položaja obor-knezova, zato su novog pašu neki nazivali „srpskom majkom“. Tada je u Beogradskom pašaluku bilo 45 knežina; zatim fermanom od aprila 1796. godine na čelo 12 nahija birani su obor-knezovi koji su sami ubirali poreze i predavali ih vlastima, čak su delimično vršili i sudsku i upravnu vlast u svojim knežinama, ali sukobi između janjičara, koji su i dalje hteli najvišu vlast i spahija koji su želeli osvetu, zbog ugroženog položaja, sve više su zaoštravani.

U leto 1797. sultan je postavio Hadži Mustafa-pašu za beglerbega Rumelijskog vilajeta i on je otišao iz Srbije u Plovdiv da se odatle bori protiv Pazvan-oglua. Tokom njegovog odsustva, Pazvan-ogluova vojska je zauzela Požarevac i opsela Beogradsku tvrđavu. Krajem novembra 1797. godine Aleksa Nenadović, Stanko Arambašić, Ilija Birčanin i Nikola Grbović su doveli svoju vojsku pred Beograd i primorali janičare da se povuku u Smederevo. Pazvan-oglu je doživljavao uzastopne uspehe sve dok se nije povukao u Vidin, koji je stavljen pod opsadu.[2]

Povratak dahija Uredi
Detaljnije: Dahije

Ubistvo Hadži Mustafe paše 1801. godine. Bakrorez nepoznatog autora iz 1802. godine. Nakon ovog zločina odbegle dahije su preuzele vlast u pašaluku i zavele strahovladu.
Proterani janjičari našli su utočište u Vidinu, tačnije kod sina vidinskog ajana Osmana Pazvan-oglua, koji je bio zaslužan, najverovatnije po nagovoru janjičara, za napad na nahije beogradskog pašaluka. Porta je primorana da se brani i zato uključuje Srbe u borbu protiv janjičara.[1] Već krajem 1793. godine Srbi kod sela Kolara učestvuju u borbi protiv janjičara koji su zauzeli Požarevac i krenuli prema Smederevu. Zbog opasnosti od daljih janjičarskih napada, 1797. godine formirana je srpska narodna vojska na čelu sa Stankom Arambašićem, koja je krajem aprila 1797. godine brojala i preko 16.000 ljudi. Međutim, približavanje francuskih trupa turskim teritorijama (zauzimanje Krfa i drugih Jonskih ostrva 1797–1799 i iskrcavanje Napoleona Bonaparte u Egiptu 1798. godine), uticalo je na Portu da 1798. godine zaključi savez sa Rusijom, uz obostranu garanciju stečenih poseda.

Kako Porta nije uspela da oružjem umiri janjičare, Hadži Mustafa je primoran da im dozvoli povratak u pašaluk, iako su oni proterani iz Beograda posebnim fermanom. U početku, janjičari, koji su se već vratili u Srbiju, nisu toliko navaljivali na pašu da im vrati oduzeta imanja, ali su se veoma brzo sukobili sa domaćim obor-knezovima. Situacija u zemlji se naročito pogoršala kada su janjičari ustali i protiv samog paše. Zbog toga je on za rat protiv janjičara angažovao Srbe, Turke, ali i svog sina Derviš-bega. Međutim, u julu 1801. godine janjičari su zauzeli Beograd i primorali pašu da udalji svoju vojsku; ubrzo nakon povlačenja Srba i odlaska Turaka u Niš, Hadži-Mustafa je ubijen (15. decembra), baš onog dana kad mu je sin, kojeg je ovaj odmah obavestio o svom hapšenju, stigao skoro do Beograda.

Vrhovnu vlast tada su preuzeli četiri vođe janjičara, Kučuk Alija, Aganlija, Mula Jusuf i Mehmed-aga Fočić. Nazivali su sebe dahijama, a svakom od njih pripao je po jedan deo zemlje, dok su zajedničku vlast vršili iz Beograda. Dahije su ukinule povlastice iz 1793. i 1794. godine, sami ubirali poreze i druge dažbine, sudili i presuđivali po svojoj volji.

Turska Porta je bila potpuno nemoćna, što je ugrozilo autoritet centralne vlasti i sultana. Kao naslednik, u Beograd je stigao Hasan-paša, koji nije imao nekog velikog uticaja ni na tadašnju vlast, ali ni na dahije. Zbog bojazni Porte da bi janjičari mogli u Beograd dovesti samog Pazvan-Oglu, što bi dovelo do još većih zaoštravanja odnosa u Srbiji, posebnim pismom s Porte, 10. maja 1802. godine janjičarima je oproštena učinjena krivica.

Vladavina dahija Uredi
Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Početak bune protiv dahija.

Vođa Prvog srpskog ustanka, Karađorđe Petrović
Stanje u pašaluku stvoreno janjičarskim terorom je uticalo na ujedinjenje svih srpskih društvenih snaga (seljačke mase, starešinski i trgovački sloj) da se dignu na ustanak. U Zemunu se okupio veliki broj Mustafa-pašinih prijatelja, Srba i Turaka, među kojima je najaktivniji bio Petar Ičko, a na turskoj strani najviše se isticao nekadašnji pašin blagajnik Hasan-beg, na čijoj je strani bio i priličan broj spahija, koji su bili ugroženi od dahija. Oni su već u leto 1802. godine pokušali da organizuju neki veći pokret u Srbiji, ali su zbog prerane akcije oko Požarevca i ispod Avale, pretrpeli neuspeh. Nakon ovog poraza, pritisak koji su dahije vršile na spahije bio je sve veći. Pobunjenici su već tada uputili pismo Carigradu u kojem traže pomoć sultana Selima III.

U Crnoj Gori vladalo je slično raspoloženje, Crnogorci su bili spremni da se priključe zajedničkom ustanku u Beogradskom pašaluku. Vladika Petar I je početkom 1804. godine pisao dečanskom igumanu da će Crnogorci zajedno sa Srbijancima dići organizovan ustanak protiv Turaka. Takođe, on je 1803. godine u Rusiju uputio arhimandrita Arsenija Gagovića da traži rusku pomoć. Međutim, Rusija je u to vreme bila u savezu sa Turskom, pa zato nije htela ni na koji način da učestvuje u ustancima balkanskih naroda koji bi oslabili tursku državu. Takođe, ustanici nisu računali ni na saradnju s Portom, tako da su morali samostalno da otpočnu oružanu borbu protiv dahija, ali im je bar bila omogućena povoljna nabavka oružja u Austriji, preko srpskih trgovaca. Početkom 1803. godine sastalo se 12 knezova valjevske nahije, među kojima su se naročito isticali Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin. Na ovom sastanku odlučeno ja da se za 8 meseci podigne ustanak. Neke starešine iz Šumadije su se takođe sastale i donele sličnu odluku. Krajem iste godine Aleksa Nenadović je uputio jedno pismo austrijskom komandantu u Zemunu, majoru Mitezeru, u kojem je konstatovano da su Srbi posvađali dahije i da će najverovatnije doći do oružanog sukoba između njih.

Seča knezova Uredi
Detaljnije: Seča knezova

Rekonstrukcija utamničenja, Alekse Nenadovića i Ilije Birčanina, u Muselimovom konaku u Valjevu. U podrumu ovog konaka početkom 1804, godine bili su okovani valjevski knezovi, Nenadović i Birčanin, i odatle su 4. februara izvedeni na gubilište.
Sasvim slučajno ovo pismo je palo u ruke dahijama, koji su tek tada uvideli kakva je situacija u Beogradskom pašaluku. Bojeći se i austrijske intervencije u mogućem ustanku, dahije su organizovale seču knezova, 4. februara 1804. godine, u kojoj je pobijena većina istaknutijih Srba trgovaca, knezova, sveštenika, naročito onih koji su se istakli u borbi protiv janjičara i u Kočinoj krajini.


Ilija Birčanin
Po pravcima kojima su dahije krenule u seču knezova, buljubaša, sveštenika, kmetova, hajduka, trgovaca i drugih znatnijih ljudi, možemo obeležiti glavna žarišta bune koja će odmah uslediti. To su: istočna Srbija, Šumadija i zapadna Srbija. Bilans žrtava je stravičan. Počev od prvih žrtava, kneza Alekse Nenadovića i Ilije Birčanina u Valjevu, kneza Petra u Ćupriji i mnogih drugih, do zadnje, tj. pogubljenja Hadži Ruvima, brojke se razlikuju. Mihajlo Pejić, protoprezviter zemunski, 3. februara piše mitropolitu Stevanu Stratimiroviću i ovo: „Tako o danas 72. mrtve glave, koje knezovske, koje svjaščeničeske, koje od proči, i sve ot poglaviti ljudi, i jednako mertve glave u Beograd donosu se...“ U pismu srpskih starešina A. Italinskom, ruskom poslaniku u Carigradu, od 3. maja 1804. po SK, uz opise dahijskih nasilja, navodi se i cifra od 150 „knezej i pročih otmjenih ljudej žizni svojeja nevino lićisasja“. Pored toga, dahije su primoravale stanovništvo da preda oružje. Zbog toga je narod bežao u šume, a negde čak i pružao otpor i napadao janjičarske odrede. Od onih srpskih poglavara koji su izbegli seču, neki su se sklonili, dok su one „prirodne poglavice“ odmah organizovale ljude u svojim krajevima. U zapadnoj Srbiji to su bili Jakov Nenadović i sinovac mu prota Matija, kao i Milan Obrenović u Šumadiji, Karađorđe uz pomoć hajdučkog harambaše Stanoja Glavaša i drugih, a u istočnoj Srbiji Milenko Stojković iz Kličevca, uz pomoć kneza Momira Dugalića iz Lučice, Petra Dobrnjca iz Dobrnje i drugih.

Seča knezova je bila neposredan povod za početak Prvog srpskog ustanka.[4]

Buna Uredi

Zbor u Orašcu Uredi
Detaljnije: Zbor u Orašcu

Znamenito mesto Orašac

Karađorđev veliki pečat
Najpre su se u Šumadiji sastala tri narodna poglavara: Đorđe Petrović, kog su Turci nazvali Karađorđe, zatim Janko Katić i Vasa Čarapić. Oko njih su se veoma brzo okupili mnogi, kako i domaće srpsko stanovništvo, tako i hajduci, među kojima su bili i Stanoje Glavaš i hajduk Veljko.

Na ovu vest diglo se stanovništvo i s one strane Kolubare, gde su se naročito istakli Jakov Nenadović, Aleksin brat, sveštenik Luka Lazarević. Slična situacija bila je i s one strane Morave, gde su se istakli Milenko Stojković i Petar Todorović Dobrnjac.[2] Ubrzo je skoro cela zemlja bila pod oružjem.

Za vođu ustanka na skupštini najuglednijih iz Šumadije prvo je predložen Stanoje Glavaš, ali pošto je to ovaj odbio, predložen je knez Teodosije Marićević iz Orašja u kragujevačkom okrugu, ali posle njegovog odbijanja i na njegov predlog za vođu ustanka izabran je Karađorđe 14. februara 1804. godine na jednom zboru u Orašcu. Na ovom zboru bilo je oko 300 ljudi, uglavnom iz okoline. U vezi sa datumom održavanja zbora u Orašcu postoje nedoumice. Najčešće se kao verovatan uzima 2. februar 1804. po starom ili 14. po novom kalendaru. Na osnovu redosleda događanja, verovatniji je Vukov navod da je zbor u Orašcu bio posle sukoba sa Aganlijom u Drlupi, a taj sukob se dogodio između 9. i 12. februara (po starom kalendaru; dodaj 12 dana).

Inače, zbor u selu Orašcu nije imao karakter ili značenje predstavničkog tela, skupštine (narodne ili starešinske) kao institucije ili kao organa vlasti. Bio je to improvizovani skup jednog broja starešina, uglavnom iz Šumadije. Prema raspoloživim podacima, učesnici na skupu u Orašcu predstavljali su mahom Kragujevačku nahiju, a najviše njenu knežinu Jasenicu, i deo Rudničke nahije. Prisutni su bili i hajduci Stanoja Glavaša. Ovde ne može biti govora o izboru svesrpskog narodnog predvoditelja. (vidi detaljnije: Tomislav M. Simić, „Gospodar Milenko Stojković“, IA Kruševac, Kruševac, 2003)

Buna protiv dahija Uredi

Srbija za vreme Prvog srpskog ustanka
Dahije su bile iznenađene i uplašene masovnošću ustanka i zato su počele raznim podmićivanjem, pregovorima i prevarom da zaustave ustanak. Tako je Aganlija s oko 400 janjičara pošao u Šumadiju, 21. februara 1804. godine, s ciljem da pregovara sa ustanicima, ali u stvari glavni povod je bilo izvršenje napada na pobunjenike. On je srpskom narodu obećavao bolji položaj i ukidanje hanova, a Karađorđu je nudio novac ili da mu u Austriji kupe imanje bolje od njegovog u Topoli. Lične ponude on je odbio, a za obećanje u vezi sa promenom režima tražio je jamstvo i Austrijanaca, jer se nije mogao osloniti na turska obećanja. Kako Aganlija nije na to pristao, zajedno sa svojom vojskom pretrpeo je poraz u boju u Drlupi 24. februara u kojem je ranjen u nogu i jedva uspeo pobeći u Beograd. Ovo je ujedno bio prvi sukob ustanika protiv dahija, ali i njihova prva pobeda. Značaj ove pobede je bio od velike važnosti, jer je podigao moral srpskom stanovništvu. Nakon ovog poraza, dahije su opet pokušale preko svojih delegata, koje je Karađorđe primio u Hasan-pašinoj palanci (Smederevska Palanka), 4. marta, da pregovaraju o miru. Kao uslov za mir Karađorđe je tražio izručenje dahija, što oni naravno nisu prihvatili. Zbog toga, pregovori su završeni bez rezultata. Ubrzo su srpski ustanici, zajedno sa svojim vođom, 18. marta zauzeli Rudnik, a u aprilu potukli janjičare kod Batočine i Jagodine, a ostatke janjičara, koji su se povlačili prema Beogradu potukao je kod sela Leštana Vasa Čarapić. Krajem aprila cela Šumadija je bila očišćena od Turaka, a ustanici, kojih je početkom marta bilo oko 10.000, zajedno sa svojim vođom Karađorđem približile su se Beogradu.


Kubure iz prvog ustanka Valjevska Nahija

Primerak kubure iz 19. veka, deo zbirke Udruženja „Adligat` u Beogradu
Kad su ustanici 20. marta bili već nadomak Beograda, u gradu je zavladala panika, dahije su organizovale otpor i zatražile pomoć na više strana, naročito iz Bosne i iz Vidina, s druge strane bili su spremni na pregovore, ali i na znatna popuštanja. Pomoć od Porte nisu mogli tražiti, jer su i sami bili odmetnici, čak su neki pisali da je nekoliko okolnih paša učestvovalo u borbi protiv dahija. S druge strane bila im je uskraćena pomoć i od nekadašnjeg prijatelja Pazvana Ogle koji je i dalje težio da potčini pod svoju vlast i Beograd, čak je to i tražio od Porte u januaru 1804. godine.

Sad kad je celo polje od Save i Dunava bilo na nogama, pod komandom Jakova, na Savi, Čarapića na Dunavu, a između njih bili su Karađorđe i Katić, Carigrad se ipak zainteresovao za ustanak. Hasan-beg, Ibrahim-aga Vidajić i drugi nezadovoljni u samom Carigradu su pokušavali da skrenu pažnju velikog vezira na ovaj sukob koji sve više prerasta u pravi rat. Oni su smatrali da je poželjan otpor sa bilo koje strane protiv osionih dahija, i zbog toga je veliki vezir dopustio Hasan-begu da oko sebe prikupi spahije koje su pobegle od janjičara, zatim je kneza Jovana Raškovića koji se baš tad nalazio u Carigradu postavio za nadzornika carina u Beogradu, a bosanskom paši Bećiru naredio je da čitavu stvar uzme u svoje ruke, udalji dahije i uspostavi red u pašaluku.

Sa 3.000 ljudi bosanski paša stigao je u Srbiju, gde su ga ljudi dočekali sa najvišim počastima. Njegov dolazak je uplašio dahije, naročito zbog toga što su shvatili da je ipak moguće da jedan paša sklopi savez sa rajom, što su oni do tada smatrali nemogućim.

Krajem aprila, Karađorđe je pregovarao sa austrijskim kapetanom Sajtinskim. Na ovom sastanku on je izjavio želju srpskog naroda da ih Austrija primi pod svoju zaštitu. Međutim, austrijski car zbog teškoća sa Napoleonom i zato što su hteli da održe svoju neutralnost, da bi ostale ispravne prema Porti, nije mogao da prihvati njegove ponude. Zato su austrijske vlasti zvanično suzbijale emigraciju iz Srbije i davanje municije, ali su ipak potajno sa Srbima vršili trgovinu municije i oružja.


Milenko Stojković
Srbi su bili primorani da traže zaštitu Rusa, kad tu ulogu nije preuzela Austrija i zato su 3. maja 1804. godine srpske vođe uputile jedno pismo ruskom poslaniku u Carigrad, u kojem se govori o nevoljama i željama srpskog naroda, ali su takođe isticali da će i dalje ostati verni sultanu.

Do Ostružničke skupštine na kojoj su se sastale starešine oslobođenih krajeva, borbe u Srbiji su bile u punom jeku. U zapadnom delu Beogradskog pašaluka ustanak su organizovali Jakov i Matija Nenadović; i tamo se, kao i u Šumadiji brzo širio i zauzeo celu Kolubaru, Tamnavu i Posavinu. Međutim, čim su Turci iz Šapca čuli za ustanak u Šumadiji zatražili su pomoć Ali-bega Vidajića iz Zvornika koji se zajedno sa nekoliko stotina svojih vojnika uputio u Šabac, ali pod velikim pritiskom srpske vojske neprijatelj je uništen, 28. februara 1804. godine na Svileuvi. Ova pobeda je bila od velikog značaja za valjevsku i šabačku nahiju i njen ustanički pokret. Ubrzo zatim, tačnije 18. marta ustaničke čete zauzele su i zapalile Valjevo, opsele Šabac, delom ga spalile i saterale Turke u grad. Opsednutim janjičarima u pomoć su pristigli janjičari iz Bosne. Ali i njih je krajem aprila, na utvrđenom položaju kod manastira Čokešine sačekala grupa ustanika pod vođstvom Jakova Nenadovića. U teškoj jednodnevnoj borbi ustanicima je nestalo municije zbog čega su u ovom sukobu pretrpeli poraz, u kojoj su se naročito istakli braća Damnjan i Gligorije Nedić. I pored uspeha Turaka u borbi kod Čokešine oni su primorani da predaju Šabac. Tada je veći deo ustaničkih snaga prebačen od Šapca prema Beogradu.

O konkretnim borbama u Požarevačkoj nahiji tokom februara meseca neposrednih podataka nema, ali ih je, svakako, bilo. Govori se samo o podizanju ustanka pod Milenkom Stojkovićem i nekim od njegovih područnih starešina, te da se Turci iz okolnih sela povlače u Požarevac radi odbrane. Približavanjem ustaničke vojske Dunavu, već ima dosta zabeleženih podataka. U izveštaju austrijskih vlasti od 8. marta, napominje se da se cela Požarevačka nahija, koja obuhvata Braničevo, Zvižd i Gornjak, „nalazi u ustanku“ i da je već 2.000 ljudi pod oružjem. a stalno pridolaze i novi. Sa velikom vojskom Milenko steže obruč oko Požarevca.

Tada je u Požarevcu bilo oko 1.000 turskih kuća i oko 1500 dobro naoružanih Turaka. Ali zajedničkim snagama Srbi su uspeli očistiti požarevačku nahiju od Turaka i popaliti sve hanove. Noću, 7. marta Srbi su krenuli na Požarevac, gde su veoma brzo opkolili Turke koji su se kasnije sami predali. Za sve to vreme Đuša Vulićević je držao u opsadi Turke u Smederevu. Iz smederevskog kraja prebacuje se u Resavu Stojko Krivokuća iz Adžibegovca i tamo se narod masovno diže na ustanak. Može se reći da su Srbi polovinom marta 1804. godine očistili gotovo sva sela beogradske nahije i Turke zatvorili po gradovima i tvrđavama kao što su Beograd, Šabac, Požarevac, Smederevo, Jagodina, Karanovac, Kragujevac, itd.

Pošto je ostavio jedan odred na ulazu u Smederevo, Karađorđe se uputio prema Beogradu. Jedan deo snaga uputio je da postave zasede na glavnim putevima koji vode prema Beogradu, a jednim delom je posednuta granica pašaluka na Moravi pod komandom Stevana Jakovljevića, prema užičkoj nahiji pod Petrom Kneževićem, na Maljenu pod Milovanom Grbovićem, kod Ovčara pod Milanom Obrenovićem, ispod Medvednika pod protopopom Stefanom i na Ceru pod Dimitrijem Milićancem.

Turci su pokušavali da probiju ustaničku vojsku i na taj način oslobode zauzete teritorije, ali u tome nisu imali nekog većeg uspeha. To je učinio i Kučuk-Alija sa 200 svojih vojnika, želeći da dopre do Morave u dva navrata napadao je srpsku vojsku, ali bezuspešno.

Od 21. marta do 24. aprila u Beogradu su se vodile žestoke borbe između srpskih ustanika s jedne strane i opsednutih Turaka s druge strane. Za vreme Karađorđevog odsustva, koji je morao napustiti Beograd radi dolaska Kučuk-Alije koji je se sukobljavao sa ustanicima u okolini Jagodine i Kragujevca, beogradski Turci su nekoliko puta došli u sukob sa srpskom vojskom, ali ona je bila dovoljno jaka da izdrži sve turske napade.

Život u Beogradu je bio nesnošljiv. Svi izlazi iz grada bili su zatvoreni, zbog toga je zavladala velika oskudica i u hrani i u stoci. Zbog gladi, koja je potresala Beograd, pravoslavno, ali i muslimansko stanovništvo počelo je da se iseljava i napušta grad. Situacija se znatno pogoršala izbijanjem sukoba između janjičara i dahija, s jedne strane i Turaka građana, s druge, ali i sukoba između samih dahija. Jer, 14. aprila, u pregovorima sa beogradskim vezirom Hasan-aga pašom, dvojica dahija Aganlija i Mehmed-aga Fočić bili su spremni da predaju vlast, i to bi se desilo da se tome žestoko nije protivio Mula-Jusuf. To je proizvelo krizu u odnosima između samih dahija, što im nije nikako išlo u korist.

Zbog neizdržljivog i veoma kritičnog stanja u Beogradu, dahije koje se više nisu nadale nikakvoj pomoći sa strane, pošto su im to u međuvremenu okolne paše odbile, pristale su na popuštanje i pregovore. Po nagovoru Hasa-age, koji je uputio molbu slavonskom komandantu baronu Dženejnu, dahije su pristale na sastanak sa najizrazitijim srpskim prvacima u Zemunu.

Skupština u Ostružnici Uredi
Detaljnije: Ostružnička skupština
Sastanku u Zemunu prethodila je skupština u Ostružnici (6-15. maj 1804. godine), gde se pored dogovora o tome šta će se izneti pred dahijske izaslanike u pregovorima o miru u Zemunu, razgovaralo i o daljem razvoju ustanka, organizaciji nove vlasti, nabavci municije itd.

Sa ove skupštine zahtevano je da se dahije proteraju iz Beograda, da svaki vezir upravlja po fermanu iz 1793. godine, u svakoj nahiji da bude sudnica i da se svima sudi po zakonu, zatim je tražena sloboda vere tj. obnavljanje porušenih manastira, da običaji vere budu slobodni, da postoji slobodna trgovina i da raja prodaje svoja dobra kome želi, da srpsko stanovništvo samostalno bira svoje knezove itd.

Tokom zasedanja skupštine u Ostružnici, posredstvom komandanta Slavonske krajine generala Dženejna organizovan je sastanak srpskih starešina i predstavnika dahija 10. maja u Zemunu. Ustanici nisu želeli mirenje s dahijama, te su postavili zahteve za koje su znali da neće biti prihvaćeni: da se u beogradskom pašaluku vrate na snagu samoupravne povlastice iz 1793. godine, dahije pobiju, janjičari napuste pašaluk i da sprovođenje tih uslova garantuje Austrija. Kako pregovori u Zemunu nisu dali rezultate, zasedanje u Ostružnici je nastavljeno i odlučeno je da se borba protiv dahija nastavi bez kompromisa.

Opsada Beograda Uredi
Posle sastanka u Zemunu, ustaničke starešine zajedno sa svojom vojskom počele su se prikupljati oko Beograda. Kragujevačku i rudničku vojsku predvodio je Karađorđe, a valjevsku i šabačku Jakov Nenadović, prota Matija, Živko Dabić, Ostoja Spuž i Andrija Vitomirović. Njihov osnovni cilj bio je oslobođenje Beograda. Kada je Karađorđe pošao u susret valjevskoj vojsci, 9. maja 1804. godine, Turci su pokušali da ga spreče, ali bezuspešno. Turke su predvodile dahije i Alija Gušanac. Veliki uspeh ove bitke je to što se suzila opsadna linija oko Beograda. Ubrzo zatim, oslobođen je Požarevac 12. maja i Smederevo 6. jula 1804. godine.

Pogubljenje dahija Uredi
Pored toga što je trebalo da zavede red u Beogradskom pašaluku, Bećir-paša je imao sultanovo ovlašćenje da ubije četiri beogradske dahije da bi na ovaj način izmirio janjičare sa hrišćanskom rajom. On je to i uspeo na taj način što je dahije izolovao na dunavskom ostrvu Ada Kale, a zatim ostavio Srbima da ih ubiju. Pored toga, postavio je 20 srpskih knezova i dao im gradove na upravu, što znači da su Bećir-pašine odredbe odgovarale početnim ciljevima srpskih pobunjenika.

Diplomatske akcije ustanika i Porte Uredi
Verujući da ustanici mogu očekivati pomoć od Rusije, Karađorđe i ustaničke starešine su 27. jula 1804. napisali molbu ruskom caru i odredili izaslanstvo na čelu sa protom Matijom Nenadovićem koje je otputovalo u Rusiju. Izaslanici su objasnili razloge dizanja ustanka, njegove dotadašnje rezultate, neuspele pregovore sa Bećir-pašom i rešenost ustanika da se bore dok ne ispune svoje zahteve uz jemstvo Rusije i Austrije. Istaknuta je želja ustanika da se u Srbiji uspostavi samostalna srpska država koja bi bila pod zaštitom Rusije, ali koja bi i dalje plaćala danak sultanu. Takođe je zatražena pomoć u oružju, municiji, novcu i vojnim stručnjacima. Primivši ove molbe, ruski car je 28. novembra 1804. naredio da se izdvoji 5.000 dukata za ustanike u Srbiji i poslao pismo ruskom poslaniku u Carigradu sa uputstvom o tome kako da utiče na Portu.

Istovremeno je sultan rešio da pregovorima umiri Srbe, pa je zamolio vlaškog i moldavskog kneza da, kao hrišćani, posreduju između Porte i ustanika. Vlaški knez je u jesen 1804. poslao svog izaslanika među ustanike, koji su mu poručili da su i dalje verni sultanu. Zatražili su da Alija Gušanac bude uklonjen iz Beograda i da odnose utvrđene pregovorima sa Bećir-pašom garantuje jedna strana sila. Sultan je odbio predloge Srba, a oni su odbili sultanov zahtev da raspuste oružane odrede. Rezultate nisu dala ni ubeđivanja moldavskog kneza ni Carigradske patrijaršije.

Karađorđe je, međutim, poslušao savete Bećir-paše i drugih posrednika da bude tolerantniji prema Porti, te je smanjio ustaničke snage oko Beograda. Izgubivši strpljenje prema ustanicima, Porta je aprila 1805. naredila niškom Hafiz-paši da počne da skuplja vojsku i uguši bunu. Ni Karađorđe nije sedeo skrštenih ruku, tako da je još u martu 1805. jedan deo ustaničke vojske od Beograda pomerio ka Zapadnoj Moravi radi zauzimanja Karanovca, Trstenika, Požege i Užica, a drugi deo prema Velikoj Moravi radi odbrane u slučaju da Turci krenu tim pravcem.

Ustanak Uredi


Bitka na Mišaru, slika Afanasija Šeloumova
Besna zbog zauzimanja Karanovca, Trstenika, Požege i Užica tokom jula 1805, Porta je naredila novom beogradskom veziru Hafiz-paši, dotadašnjem zapovedniku Niša, da odmah krene u napad i uguši bunu. Hafiz-paša je stigao do Velike Morave, gde su ga čekali Karađorđe i Milenko Stojković. Stojković je u selu Ivankovac izgradio sistem šančeva i utvrđenja. bitka na Ivankovcu je počela 18. avgusta 1805. Kad je pao mrak, Turci su se povukli u Paraćin. Sutradan je Karađorđe prešao Moravu i pridružio se Stojkoviću na položajima oko Paraćina. Turci su 20. avgusta napali ustanike, a u jednom naletu ranjen je Hafiz-paša. Turci su tokom noći napustili Paraćin. Bitka na Ivankovcu jedna je od najvećih bitaka Prvog srpskog ustanka. Ova pobeda nad regularnom carskom vojskom još više je ojačala veru ustanika u sopstvene snage. Od tog trenutka, buna protiv dahija prerasta u ustanak protiv turske vlasti.

Turska se 1806. spremala za konačni obračun sa ustanicima. Predviđen je napad na Srbiju iz tri pravca: iz Vidina, iz Niša i iz Bosne. Srbi su svoju vojsku usmerili izvan Beogradskog pašaluka ka Kladovu, Paraćinu, Kruševcu, Raškoj, Višegradu, Novoj Varoši, Šapcu i Beogradu. Stojković je osvojio Poreč, Kladovo i Negotin, Dobrnjac Paraćin, Ražanj i Aleksinac, Glavaš i Mladen Milovanović Kruševac. Radič Petrović je prodro dolinom Ibra i osvojio Pazarsku nahiju, ali ga je kod deževi porazio Sulejman-paša Skopljak. Na istoku su ustanici porazili Pazvan Oglua na Dživdžibarama.

Vojska iz Bosne zauzela je Mačvu i Podrinje, a njoj u susret krenuo je Karađorđe. Odlučujuća bitka dve vojske odigrala se na Mišaru 13. avgusta 1806. posle čega su se Turci povukli u Šabac.

Rumelijski vezir Ibrahim-paša je predvodio drugu vojsku dolinom Morave. Ustanici su ih dočekali na utvrđenju Deligrad i odolevali pet nedelja, a Karađorđe je nakon bitke na Mišaru krenuo ka Deligradu u pomoć. Odlučujuća bitka odigrala se 3. septembra, pre Karađorđevog dolaska, kada su Srbi, kojima su komandovali Dobrnjac, Glavaš i Milovanović, odneli pobedu.


Ostaci šančeva iz Bitke na Deligradu (1806)
Ičkov mir Uredi
Detaljnije: Ičkov mir
Ohrabreni pobedama na Mišaru i Deligradu, ustanici su preuzeli ofanzivu. Stanoje Glavaš je spalio Prokuplje i prodro do Laba, Banjske i Brvenika. Karađorđe je stigao do Niša, a Milenko Stojković do Vidina.

Srpski predstavnik u Carigradu Petar Ičko je u septembru 1806. sa Portom zaključio mir, po kom bi se iz Srbije proterali janičari, Srbija bi plaćala danak odsekom a primao bi ga carski muhasil, javne službe i čuvanje granice vršili bi Srbi. To nije bio mir u pravom smislu jer nije bilo pisanog dokumenta koji bi ga garantovao.

Rusija je zaposedanjem Bukurešta ušla u rat protiv Turske. Srbi su joj sada bili potrebni kao saveznici i ona ih više nije savetovala da ostanu lojalni sultanu, već ih je podsticala na nastavak ustanka. Smederevska skupština konačno je odbacila Ičkov mir.

Zauzimanje Beograda Uredi

Spomenik i groblje oslobodilaca Beograda 1806. godine
Detaljnije: Opsada Beograda 1806.
Ičko se, zajedno sa muhasilom Hasan agom koga je poslala porta, vratio u Srbiju bez fermana već samo sa usmenim obećanjima. Stigao je u Smederevo 10. septembra. Karađorđe je odlučio da krene na Beograd. 30. novembra (12. decembra po novom kalendaru) osvojen je grad, a 27. decembra i tvrđava. Razbojništvo i zlostavljanje stanovništva Karađorđe nije tolerisao.

Zajedničko ratovanje Srba i Rusije Uredi
Detaljnije: Pobuna jamaka

General Ivan Ivanovič Isajev, komandant ruskih trupa u bitkama kod Malajnice i Štubika 1807 godine

Josif Kornilijevič Orurk komandant ruskih trupa u bici kod Varvarina 1810 godine
U Srbiju je avgusta 1807. došao agent ruske vojske Konstantin Rodofinikin. Rodofikin se odmah umešao u razdor između srpskim ustanicima, stajući na stranu Karađorđevih protivnika, koji su želeli da ograniče njegovu vlast.[5] Razočaran što očekivana ruska pomoć nije stigla do tog trenutka, Karađorđe se u pomoć obratio Francuskoj i Austriji, ali bez uspeha.[6] Posle sklapanja Tilzitskog mira, ruski ministar spoljnih poslova Pjotr Rumjancev je sa francuskim poslanikom raspravljao o različitim rešenjima za Srbiju, među kojima je bilo obrazovanje autonomne srpske oblasti pod francuskom ili ruskom zaštitom ili na čelu sa nekim austrijskim nadvojvodom. Car Aleksandar I i Napoleon su septembra 1808. u Erfurtu odbacili mogućnost o komadanju Osmanskog carstva. Dogovoreno da Rusija može da okupira samo Vlašku i Moldaviju, ali Srbija bi i dalje bila pod turskim suverenitetom.[6] Sa druge strane, u vreme krize pre stupanja na presto novog sultana Mahmuda II, Porta je bila voljna da Srbima garantuje široku autonomiju, ali dve strane nisu mogle da dogovore obostrano prihvatljive uslove.[6]

Do početka rata došlo je 1807, posle zbacivanja kneževa Vlaške i Moldavije koje su bile pod Ruskim protektoratom. Srbija je odbila ponudu Turske da pomogne u ratu već svoju sudbinu vezuje za Rusiju. Karađorđe je ustaničku vojsku usmerio ka Vidinu i prodire duboko u Tursku teritoriju. Hajduk Veljko osvaja Ključ i Krajinu. Ustanici osvajaju i Kuršumliju i Ponišavlje. Najznačajnije pobede izvojevane su na Štubiku i Malajnici. Napoleonovi ratovi će primorati Ruse da povuku vojsku sa Dunava. Rusko-srpska saradnja će se nastaviti i u kasnijim godinama.


Karađorđeva dolama
Ustaničke ofanzive Uredi

Karađorđeva Srbija 1809. godine

Stevan Sinđelić u bici na Čegru, slika Pavla Čortanovića.
U 1809. godinu Karađorđe je planirao da se u Raškoj sastane sa vojskom crnogorskog vladike Petra I i odatle da se uputi u oslobađanje Stare Srbije. Karađorđe je odneo pobede nad Turcima kod Suvodola nad pećkim Numan-pašom i zauzeo Novi Pazar. Ovom pobedom je gotov čitav predeo između Beogradskog pašaluka i Crne Gore bio u ustaničkim rukama.[7] Međutim, morao je da odustane od pohoda jer mu se crnogorski vladika nije pridružio i zato što su ustanici poraženi u bici na Čegru.

Osmanska vojska je avgusta 1809. marširala na Beograd, što je izazvalo veliki talas izbeglica preko Dunava, među kojima je bio i ruski poslanik Rodofinjikin.[8] Suočen sa katastrofom, Karađorđe se za pomoć obratio Habzburzima i Napoleonu, ali bez uspeha.[8] U ovom periodu srpski ustanici su bili u defanzivi, njim cilj je bio da se zadrže stečene teritorije i nisu isticali dalje teritorijalne zahteve.[8][9]

Ruska vojska je 1810. stigla po drugi put u Srbiju. Ovaj put je sledila neka vojna saradnja; ustanicima su poslati oružje, municija i medicinski materijal, a maršal Mihail Kutuzov je učestvovao u planiranju zajedničkih akcija. Ruska pomoć je Srbima dala nadu u pobedu.[9]


Uniforme srpskih ustanika

Turski Nizam- novi red vojske stvoren 1807
Slom ustanka Uredi
Detaljnije: Slom Prvog srpskog ustanka

Srbija 1809. godine

Turska ofanziva 1813. godine
Suočena sa mogućom francuskom invazijom, cilj Rusije je bio da se potpiše definitivni mirovni sporazum i povuče svoju vojsku u Rusiju, čime je radila protiv interesa srpskih ustanika.[9] Srpski ustanici nisu bili obavešteni o ovim pregovorima, a konačne odredbe su saznali od Turaka. [9] Drugo rusko povlačenje je došlo na vrhuncu Karađorđeve lične moći i rasta srpskih očekivanja.[9] Rusko-turski pregovori doveli su do potpisivanja Bukureškog mira, čija se 8. tačka ticala Srbije. Dogovoreno je da se srpske fortifikacije sruše, osim ako nisu Turcima od koristi i da se u garnizone koji su postojali pre 1804. vrati turska vojska. Zauzvrat je Porta obećala opštu amnestiju i izvesnu samoupravu. Srbi bi kontrolisali upravu u svojim unutrašnjim pitanjima i prikupljanje i predavanje utvrđenog danka.[10] Reakcije u Srbiji su bili žestoke. Posebna briga je bio povratak turske vojske u tvrđave i gradove, a strahovalo se i o odmazdi.[10]

Turci su Srbiju napali sa juga, istoka i zapada. Najžešći otpor pokazao je Mladen Milovanović, koji je u to vreme bio u sukobu sa Karađorđem zbog pitanja kako bi trebalo organizovati odbranu Srbije u Zasavici (Podrinju). Iako je poginulo mnogo Turaka, otpor je bio slomljen 7. oktobra 1813. Turci ulaze u Beograd i uspostavljaju upravni aparat i organizaciju kakva je postojala pre izbijanja ustanka 1804. Prvi srpski ustanak je ugušen, a Karađorđe sa čitavim nizom vođa ustanka beži u Austriju. Srbija je autonomiju stekla tek u Drugom srpskom ustanku, koji je vodio Miloš Obrenović.

Osmansko carstvo je za gušenje ustanka iskoristilo ogroman broj vojnika, svoju kompletnu udarnu snagu - tri vojske koje su zajedno brojale četvrt miliona vojnika (130.000 iz Bosne, 60.000 iz Niša i 60.000 iz Vidina).

Organizacija ustaničke države Uredi

Detaljnije: Organizacija vlasti i pravo ustaničke Srbije
Praviteljstvujušči sovjet Uredi
Detaljnije: Praviteljstvujušči sovjet
U međuvremenu, 14. avgusta 1805. godine, na Skupštini ustaničkih starešina u Borku, doneta je odluka o osnivanju Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog kao centralnog organa vlasti u ustaničkoj Srbiji, a radi rešavanja raznih životnih pitanja. Među pojedinim ustaničkim i nahijskim starešinama postojale su težnje da se Sovjetom donekle ograniči Karađorđeva vlast.

Sovjet je naročito radio na organizovanju seoskih, knežinskih i nahijskih sudova, a on sam je do 1811. delovao kao vrhovni sud. Vremenom je Sovjet obavljao sve više poslova, odigravši značajnu ulogu u organizovanju vlasti i funkcionisanju ustaničke države.

Posledice Uredi

Prvi srpski ustanak podignut je protiv zuluma janičara, ali je već 1805. prerastao u nacionalnu revoluciju za oslobođenje od viševekovne turske vladavine i ponovno uspostavljanje državnosti Srbije. Osnove državnosti u ustaničkoj Srbiji postavljene su radom Narodne skupštine, Praviteljstvujušćeg sovjeta i donošenjem zakonika. Prvi srpski ustanak utro je put Drugom srpskom ustanku 1815, koji će najzad dovesti do obezbeđivanja autonomije Srbije.

Hronologija Prvog srpskog ustanka Uredi

Ovaj odeljak možda zahteva čišćenje i/ili prerađivanje kako bi se zadovoljili standardi kvaliteta Vikipedije.
1804. Uredi
4. februar
Desila se seča knezova; pobijena većina istaknutijih Srba trgovaca, knezova i sveštenika.
15. februar
Sabor u Orašcu (na praznik Sretenje); donesena odluka da se podigne buna protiv dahija. Za vođu izabran Karađorđe.
24. februar
U selu Drlupa na Kosmaju došao Aganlija na pregovore sa Karađorđem, i tu dolazi do prvog oružanog sukoba ustaničke vojske sa Turcima - Boj u Drlupi. Aganlija pretrpeo poraz.
28. februar
Bitka na Svileuvi.
18. mart
Ustanici zauzeli Rudnik, Valjevo i Šabac.
4. april - 7. april
Bitka kod Batočine
28.april
Bitka kod Čokešine, izginuli Braća Nedići sa 303 hajduka

3. maj
Ustanici osvajaju Šabac, prvi grad koji su ustanici zauzeli. Srpske vođe uputile pismo ruskom poslaniku u Carigrad.
5-15. maj
U Ostružnici kod Beograda održana prva Skupština predstavnika celog pobunjenog naroda u Beogradskom pašaluku - Skupština u Ostružnici.
24. maj
Turci predali Požarevac ustaničkoj vojsci.
18. jul
Turci predali Smederevo ustaničkoj vojsci.
27. jul
Karađorđe i ustaničke starešine ruskom caru šalju izaslanstvo na čelu sa Protom Matejom Nenadovićem.
6-7. avgust
Na ostrvu Ada Kale na Dunavu, vojvoda Milenko Stojković sa 27 ljudi pogubio beogradske dahije: Aganliju, Kučuk Aliju, Mulu Jusufa i Mehmed-agu Fočića.
Iste godine:

Boj na Jagodini. Značajnije žrtve: Kara Petar Trešnjevičanin
Smrt Đorđa Ćurčije [11]
septembra Porta postavlja Sulejman-pašu za beogradskog vezira.
Vezir dođe u logor
Beg dahija
Vezir uđe u Beograd
Mir sa Srbima
Gušanac ište platu
Karađorđevo Gospodarstvo
Jadar za sebe i Memed-kapetan u Loznici
1805. Uredi
14. jul
Posle opsade oslobođen Karanovac (današnje Kraljevo).
14. avgust
Doneta odluka da se osnuje Praviteljstvujušči sovjet serbski
18-20. avgust
Bitka ustaničke vojske na Ivankovcu (na 4 km od Ćuprije) sa Hafis-pašom - Boj na Ivankovcu. Karađorđe sa oko 8.000 ustanika odneo prvu veliku pobedu nad carskom vojskom od 15.000 vojnika.
27. avgust
Na Narodnoj skupštini u manastiru Bogovađi osnovan je Praviteljstvujušči Sovjet Serbski pod pritiskom Rusa kao i narodnih starešina da bi ograničili Karađorđevu vlast.
Iste godine:

Turska straža na prevaru ubija smederevskog vojvodu Đušu Vulićevića, na mostu između srpskog i turskog dela Smedereva.
Početak rata u Šapcu
Krdžalije Gušančeve poharaše Železnik
Karađorđe dođe u Ostružnicu sa vojskom
Jakov Nenadović uze Užice
Srbi osvajaju Smederevo po drugi put
1806. Uredi
26. januar
Ustanici osvajaju Kruševac.
6. april
Sulejman-paša Skopljak opljačkao a potom i spalio manastir Studenicu.
20. jun
Napoleon uputio pismo sultanu Selimu trećem u kome traži da silom uništi - «srpske buntovnike, što ih Rusija drži i sokoli».
1. avgust
Bitka kod Bratačića
13-15. avgust
Sukob ustaničke vojske sa Sulejman-pašom Skopljakom na Mišaru - Boj na Mišaru. Značajnije žrtve: Gaja Ostrojić i Stevan Gajić.
3. septembar
Pobeda u Deligradu. Prva u nizu pobeda Karađorđa i ustaničke vojske - Bitka na Deligradu (1806).
13. decembar
Jurišom oko 12.000 ustanika i dobrovoljaca, posle dvoipogodišnje opsade, izvršeno je oslobođenje Beogradske varoši - Opsada Beograda 1806. (na Andrijevdan). Značajnije žrtve: Vasa Čarapić.
Iste godine:

Stradao Aleksa Jakovljević
Poginu Đuro Brničanin sa pedeset drugova na Deževi
Janko Katić pada u Krnjiću
Umire: Nikola Grbović
Bošnjaci udare od Drine
Pasmandžija odozdo
Srbi uzimaju Paraćin
Ibrahim-paša dolazi na Deligrad
Bojevi oko Šapca; smrt Katićeva
Mir Ičkov i kneza Milića
Uzimanje Šapca
1807. Uredi
8. januar
Osvojena Beogradska tvrđava na Kalemegdanu.
6. mart
Posle izlaska iz Beogradske tvrđave, kod Pašine česme ispod Vračara, ubijen beogradski vezir Sulejman-paša sa pratnjom od oko 180 ljudi.
18. mart
Oslobođeni Jadar i Rađevina
31. mart
Predsednik Praviteljstvujušćeg sovjeta knez Sima Marković svečano izgovara: «Srbija smatra sebe za nezavisnu državu».
29. maj
Sa prestola zbačen sultan Selim Treći.
1. jul
Pobede na Malajnici i Štubiku, u istočnoj Srbiji, najkrvaviji sudar udružene srpsko (Milenko Stojković)-ruske (general Ivan Isajev) vojske protiv Turaka u toku celokupnog Prvog srpskog ustanka.
Iste godine:

Umire: Stevan Grbović
Smrt pašina
Srbi pobiše Turke i u Šapcu
Deputati u Vlašku: Avram, Čardaklija i Gagić; da dovedu ministra
Jakov ode na Drinu, Milenko u Krajinu, a Milan i Miloš na Užice
Prišestvije Gagićevo, potom Rodofikinovo
Sovjet u Beogradu, i sovjetnici od novih nahija
Urediše se magistrati; i naredba za popove
Mladen isteran iz Sovjeta
Deputacija iz Carigrada, vladika i Nikola; isteraše Jugovića i Gagića
1808. Uredi
31. avgust
U Beogradu otvorena Velika škola Ivana Jugovića sa 20 učenika. Prva srpska prosvetna ustanova namenjena višem obrazovanju.
19. decembar
Skupština u Beogradu donela Ustavni akt kojim se Karađorđe sa svojim zakonitim potomstvom priznaje za vrhovnog starešinu.
Iste godine:

Gine na Loznici Živko Dabić.
Umire: Milovan Grbović
Primirje
Intrige
Prodavanje turskih kuća
Nemci oće u Beograd
Gagić ode u Poreč
Ekcerzir
1809. Uredi
24. maj
Prevalivši za sedam dana put od 110 km, od Užica do Sjenice, Karađorđe sa 10.000 ustanika i 10 topova zauzeo Sjenicu.
31. maj
Bitka na Čegru. Ishod: oko 3.000 mrtvih, i veći broj ranjenih, ustanika, blizu 6.000 turskih boraca. Značajnije žrtve: resavski vojvoda Stevan Sinđelić, ražanjski vojvoda Đorđe Kragić.
23. jun
Posle tridesetšestodnevne odbrane ustanika, Turci ušli u Deligrad.
23. avgust
Na putu prema Beogradu Turci osvojili Požarevac.
25. avgust
Turci osvojili Jagodinu.
29. decembar
Karađorđe i Praviteljstvujušči Sovjet uputili pismo baronu Simbšenu u kome mole austrijskog cara da posreduje u njihovom pomirenju s Portom.
Iste godine:

Stevan Kara gine na Banji.
Napoleon Srbiji nudio da pripadne Austriji ili da ostane pod turskom vlašću.
Deputacija u Vlašku: Janićije, Ivan Jugović i Pavle Popović
Rat sa Turcima: Miloje na Niš, knez Sima na Bosnu, Karađorđe na Sjenicu; na Kladovu.
Propast na Kamenici, i Turci dođu na Moravu
Beg Rodofinikov
Skupština u Asanpašinnoj Palanci
Turci na Drini
Svađa u Loznici - ko će čuvati Loznicu?
1810. Uredi
jul-septembar
Zajedničkim operacijama srpske i ruske snage oslobodile Brzu Palanku, Prahovo, Soko banju i Kladovo.
septembar
Dositej Obradović u Beogradu otvorio Bogoslovsku školu, drugu po značaju u oslobođenoj Srbiji.
6. septembar
Boj kod Jasike. Ustanička vojska zajedno sa ruskom vojskom, na čelu sa generalom Orurkom, protiv 15.000 Turaka vezira Ahmeda Rušida.
22. septembar
Pobeda ustanika kod Varvarina, na Moravi.
16-20. oktobar
Pobeda u boju na Tičaru kod Loznice.
Iste godine:

Bitka kod Prahova. Značajnije žrtve: Tanasije Čarapić.
Umire: Radukan Vetislamski, Milan Obrenović.
Marko Katić ubijen na svadbi u ogači.
Miloje Ljubičić Petrović izručen i pogubljen u Šapcu.
Skupština u Beogradu, i Jakov pokvari Sovjet
Deputacija u Vlašku: Milan, Milenko i Hadži Milentije
Milenko u Poreču
Rat opet sa Turcima
Srbi sretoše Ruse na Zamni; Boj na Prahovu
Boj na Drini
Intrige protiv Karađorđa
1811. Uredi
19-24. januar
U Beogradu održana Skupština na kojoj je doneseno sedam ustavnih akata kojim je uređena ustanička država.
10. februar
U Beogradu svečano dočekana ruska vojska, uz topovske salve i ovacije hiljada građana.
?. mart
Zbog neslaganja sa Karađorđem, vojvode Milenko Stojković i Petar Dobrnjac, napuštaju Srbiju da se u nju nikad ne vrate.
Iste godine:

Umire: Miša Karapandža.
Miloš Stojićević Pocerac ubijen od hajduka Prela.
Primirje
B. Dibić u Srbiji, i plan za Rusku vojsku preko Bosne
Srpska deputacija u Peterburg: Jakov, knez Sima i Grujević
1812. Uredi
28. maj
Posle bitke kod Raščuka, gde je Rusija porazila Tursku, Turci su zaključili sa Rusima Bukureški mir. U njemu Porta, u tački 8, prvi put u jednom međunarodnom ugovoru Srbiji priznaje samoupravu.
?. jun
Karađorđe proglašava opštu mobilizaciju stanovništva od 15 do 70 godina, za odbranu granica prema Turskoj.
16. avgust
Rusi svečano ispraćeni iz Beograda.
Iste godine:

Umire: Momir iz Lučice.
Mir sa Turcima
Jakov ode u Vlašku
Ivelić dođe u Srbiju, i skupština kod svetog Kralja
Rusi iziđu iz Srbije
Deputacija caru Ruskome - arh. Filipović, i Turskome - kum Stevo i k. Milić
Srpski dogovori sa Turcima - u Nišu i u Sofiji
Rat nanovo
1813. Uredi
1-2. januar
Održana poslednja sednica Narodne Skupštine pod Karađorđem u Kragujevcu.
15. mart
U Jašiju prekinuti srpsko-turski pregovori.
15. jul
Počela velika Turska ofanziva na svim frontovima. Sa zapada je nadirao bosanski vezir sa oko 100.000 vojnika. Turska vojska je slomila otpor Srba na Moravi, Drini i Timoku.
18. jul
Karađorđe privremeno vrhovnu vlast preneo na sekretara Janićija Dimitrijevića Đurića.
?. avgust
Oporavljeni Karađorđe predlaže Turcima šestonedeljno primirje.
1-17. septembar
Sukob Turske vojske sa ustaničkom na Ravnju, uz Savinu pritoku Zasavicu kod Šapca - Boj na Ravnju. Slomljen otpor ustaničke vojske. Izginulo: oko 800 ljudi Zeke Buljubaše i još oko 3.000 drugih ustanika. Značajnije žrtve: Petronije Šiša, Joksim Karamarković, Zeka Buljubaša. Poslednja bitka Prvog srpskog ustanka, ustanak je slomljen.
7. oktobar
Padom Beograda u turske ruke ugušen je Prvi srpski ustanak i Turci su uspostavili upravni aparat i organizaciju kakva je postojala pre izbijanja ustanka 1804.
Iste godine:

Kod Negotina - Značajnije žrtve: Hajduk Veljko Petrović.
Na Poreču - Značajnije žrtve: Hadži Nikola Mihailović.
Na Deligradu - Značajnije žrtve: Petar Đukić, Novak Bošković i Petar Kragić.
Na Mozgovu - Značajnije žrtve: Dimitrije Parezan.
U Lešnici - Značajnije žrtve: Janko Stojićević.
Umire: Anta Bogićević i Stevan Katić.
Vidi još

Reference

Literatura

ALEKSA IVIĆ SPISI BEČKIH ARHIVA O PRVOM SRPSKOM USTANKU 1 - 5 1804 - 1808 SRPSKA KRALJEVSKA AKADEMIJA ZBORNIK ZA ISTORIJU , JEZIK I KNJIŽEVNOST BEOGRAD 1935 - 1939










tags:
Bečki arhiv
Prvi srpski ustanak
istorija srba
srpskog naroda srbije
borba rat protiv turaka