ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
Autor: Strani

str. 464 + XXIX

stanje LOSE

knjiga je KOMPLETNA

Ipolit Adolf Ten (franc. Hippolyte Adolphe Taine; Vuzjer, 21. april 1828 — Pariz, 5. mart 1893) bio je francuski književni kritičar i istoričar. Poznat je po tome što je dao teorijsku podlogu za naturalistički pokret u francuskoj književnosti, a bio je i jedan od glavnih zagovornika sociološkog pozitivizma, ondnosno prvih zagovornika istoricističke kritike. Smatra se da je sa njim započeo pokret zvan književni istoricizam. Ten je upamćen po trokrakom pristupu kontekstualnog proučavanja umetničkih dela, temeljenom na aspektima kao što su rasa, sredina i momenat.

Ipolit Ten je imao značajan uticaj na potonju francusku književnost, prvenstveno na stvaralaštvo Emila Zole, Pola Buržea i Mopasana.

Ten je rođen u Vuzjeru, 21. aprila 1828. godine. Nakon smrti svog oca, Ten je sa 13 godina, 1841. godine, otišao u internat Institution Mathé, čiji su časovi bili pod upravom Burbonskog koledža. Bio je veoma dobar đak, osvajao brojne nagrade, kako iz prirodnih, tako i iz društvenih predmeta, i dobio dva bakalaureata pre svoje 20. godine. Tenova izopštenička politika dovela je do raznih poteškoća u pohađanju nastave, pa je njegova rana akademska karijera bila izrazito mešovita; on je pao prijemni za nacionalnu Concours d`Agrégation 1851. godine. Nakon što je njegova disertacija na temu senzacije bila odbijena, Ten je napustio studije društvenih nauka, osećajući da je književnost sigurnija. Dovršio je doktorat na Sorboni 1853. godine sa znatno više uspeha na ovom novom polju; njegova disertacija, Esej o Lafontenovim bajkama, osvojila je nagradu Francuske akademije.

Član Francuske akademije, na poziciji 25, bio je od 1878. godine.

Ten je bio kritikovan u svoje vreme, a i nakon smrti, kako od strane konzervativaca, tako i od strane liberala; njegova politika bila je idiosinkratska, ali je imala konzistentan niz skepticizma prema levici; sa 20 godina, Ten je napisao da je „pravo svojine apsolutno”. Peter Gej opisao je Tenovu reakciju prema Jakobincima kao stigmatizaciju, pozivajući se na Francusku revoluciju, za koju je Ten tvrdio:

Neki radnici su lukavi političari čiji je jedini cilj da opreme javnost rečima, umesto stvarima; drugi, obična piskarala apstrakcije, ili čak neznalice, i nesposobni da razlikuju reči od stvari, zamišljaju da oni sami formulišu zakone nižući veliki broj fraza.

Ova reakcija dovela je do toga da Ten odbaci Francuski ustav iz 1793. godine kao Jakobinski dokument, nepošteno predstavljenog Francuzima. Ten je odbacio principe Revolucije u korist individualizma svojih koncepata regionalizma i rase, i to do te mere da ga je jedan pisac nazvao jednim od „najrazgovetnijih zastupnika francuskog nacionalizma i konzervatizma”.

Drugi pisci, međutim, tvrde da je Ten, iako je pokazao povećani konzervatizam tokom svoje karijere, ipak formulisao i alternativu racionalističkom liberalizmu koji je uticao na socijalnu politiku Treće Republike. Tenova kompleksna politika ostala je i dan-danas teška za čitanje; iako su mu se liberali poput Anatola Fransa divili, on je bio predmet značajnog prezira u 20. veku, sa svega nekoliko istoričara koji su nastojali da obnove njegov ugled.

Ten je svakako najpoznatiji po svom pokušaju naučnog objašnjenja književnosti, baziranog na rasi, sredini i momentu (franc. race, milieu et moment). Ovi termini postali su veoma popularni u književnoj kritici, a često se koriste i izmenjene verzije ove trojke, odnosno reči nacija, situacija i vreme.

Ten je tvrdio da je književnost u velikoj meri proizvod autorovog okruženja i da analiza tog okruženja može da doprinese savršenom razumevanju književnog dela. U tom smislu, Ten je bio sociološki pozitivista, iako sa značajnim razlikama. Ten nije mislio na rasu u današnjem smislu značenja te reči, nego na kolektivne kulturne odredbe koje određuju svakoga bez njegovog znanja ili pristanka. Ono što razlikuje pojedince u okviru tog kolektiva „rase” bio je, za Tena, momenat: posebne okolnosti koje izvrću ili razvijaju dispozicije pojedine osobe. Taj „momenat” predstavlja akumulirana iskustva pojedinca, koga je Ten često nazivao i „impulsom”: nekim kasnijim kritičarima, ipak, Tenova koncepcija momenta činila se veoma slična cajtgajstu.

Iako je Ten skovao i popularizovao frazu „rasa, sredina i momenat”, teorija kao sama ima korene u ranijim pokušajima da se razume estetski objekat kao društveni proizvod, a ne kao spontana kreacija genija. Čini se da su na Tena u velikoj meri uticale Herderove ideje ljudi i nacije u njegovoj koncepciji rase; španski pisac Emilija Pardo Bazan istakla je da je ključni prethodnik Tenove ideje bilo delo Žermene de Stal koje je obrađivalo odnos između umetnosti i društva.

Tenov uticaj na francusku intelektualnu kulturu i književnost bio je ogroman. Posebno je imao specifičan odnos sa Emilom Zolom. Kako je kritičar Filip Voker rekao za Zolu: „Od strane do strane, uključujući mnoga njegova najupečatljivija dela, može se videti ogromna količina mimezisa uzajamnog dejstva između senzacije i mašte, koje je Ten nadugačko proučavao i iz koga, kako je on verovao, nastaje svet uma”. Zolino oslanjanje na Tena je, ipak, ponekad shvaćeno kao greška; Migel de Unamuno, nakon početne fasciniranosti Tenom i Zolom, zaključio je na kraju da je Tenov uticaj na književnost, sve u svemu, bio negativan.

Ten je takođe uticao na niz nacionalističkih književnih pokreta širom sveta, koji su koristili njegovu ideju kako bi tvrdili da njihove zemlje imaju posebnu književnost i stoga posebno mesto u istoriji književnosti. Pored toga, post-moderna književna kritika, koja se bavila vezom između književnosti i društvene istorije, nastavila je da citira Tenova dela i da koristi ideju o rasi, sredini i momentu. Kritičar DŽon Čepl je, na primer, koristio izraz kao ilustraciju sopstvenog koncepta „kompozitne istorije”.

Ten je delio koresponenciju sa filozofom Fridrihom Ničeom, koji ga je kasnije pomenuo u svom delu S one strane dobra i zla kao „prvog živog istoričara”. Ten je takođe bio predmet doktorske disertacije Štefana Cvajga koja nosi naziv Filozofija Ipolita Tena.

Glavna kritika rase, sredine i momenta u vreme kada je ova ideja nastala bila je ta da ona ne uzima u dovoljnoj meri individualnost umetnika, posebno kreativnost genija, ideje često ispoljavane tokom romantizma. Čak je i Zola, koji je mnogo dugovao Tenu, imao taj prigovor, tvrdeći i da umetnikov temperament može da dovede do stvaranja jedinstvenih umetničkih izbora različitih od okoline koja je oblikovala njegovo opšte mišljenje; Zolin glavni primer bio je slikar Eduard Mane. Slično, Gustav Lenson je tvrdio da rasa, sredina i momenat nisu mogle da međusobno čine genija; on je takođe smatrao da je Ten bolje objasnio mediokritet negoli veličinu.

Posebna kritika se odnosi na moguće aljkavosti logike i naučne osnove ova tri koncepta. Kako je Leo Spicer napisao, stvarna nauka ideje, koja je nejasno darvinovska, prilično je slaba, i ubrzo nakon što je Tenovo delo objavljeno javio se veliki broj kritika u naučnim krugovima. Spicer je takođe istakao da međusobna povezanost ova tri pojma nikad nije bila dobro shvaćena i da je moguće da je momenat samo nepotrebni dodatak obuhvaćen drugim dvema pojmovima.