Godina izdanja: 1900 - 1949.
Tematika: Istorija
ISBN: K105
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
Autor: Strani

U dobrom stanju!


Redje u ponudi!


Zasto treba da smo dobri - Andre Laland - preveo Milan Sevic, 1932 god

Pierre Andre Lalande, rođen u Dijonu 19. jula 1867. i umro u Asnires-sur-Seinu 15. novembra 1963. godine, francuski je filozof.

Pierre Andre Lalande je rođen 19. jula 1867. u Dijonu, u domu svojih roditelja 18, rue Saint Philibert. On je sin Charlesa Marc Lalande, 40, cenzor u Imperial High School u ​​gradu, i Marie Julie Amanda Labastie, 30, nema profesije, njegova supruga.

Doktor u pismima i saradnik filozofije, predaje na školi za normale u Sevresu, zatim na Sorboni i Univerzitetu u Kairu. Izabran je za člana Akademije moralnih i političkih nauka 1922. i Kraljevske akademije u Belgiji 1945. godine.

Ime Pierre Andre Lalande ostalo je vezano za fundamentalni rad kojeg je režirao pisanje, tehnika Vokabula i kritika filozofije. Pored ovog plodova diskusija Francuskog društva filozofije, Lalande je razvio racionalizam koji razlog čini nizom intelektualnih normi koje se kontinuirano razvijaju.

Umro je u Asnjeru 15. novembra 1963. godine.


LALANDE, ANDRE
(1867–1964)
Andre Lalande, francuski filozof, rođen je u Dijonu i ušao u Ecole Normale Superieure 1885. godine. Doktorirao je 1899. godine i predavao u likovima sve dok nije postao prvi predavač, a zatim, 1904. godine, na katedru filozofije na Univerzitet u Parizu.

Lalande je bio racionalista čiji je ceo život bio posvećen uzrocima međunarodne komunikacije i širenju znanja. Njegova stalna preokupacija posle 1902. godine bila je pokretanje i naknadno ponovno uvođenje tehnike Vocabulaire et critikue de la philosophie, koja je imala za cilj konciznu definiciju i standardizaciju filozofske terminologije. Njegovo vlastito filozofsko djelo odgovara prepoznavanju i promovisanju međuzavisnog čovječanstva.

U svojoj tezi iz 1899, Lidee directrice de la razvodnjavanja se suprotstavlja cellu de l`evolution, Lalande je osporio tezu Herberta Spensera da je napredak evolucijski i diferencirajući, i držao da je, naprotiv, raspad - ili, kako je kasnije nazvao, , involucija — je raširenija i značajnija. Involucija, ili kretanje od heterogenog ka homogenom, uočljiva je u prirodi kao entropija ili povećanje slučajnosti. U ljudskom životu, međutim, ovaj pokret ka uniformnosti je plodonosan i služi razumu, koji u naučnom istraživanju vodi do progresivnog podvlačenja sve više i više klasa pojava pod manje opštih zakona.

Lalande nije odobravao nametnutu uniformnost, koja predstavlja samo prenošenje od pojedinca ka grupi evolucijskih, podvojenih nagona. Pravi razlog osigurava da, iako se ljudi osjećaju drugačije, oni će misliti na isti način i na taj način razumjeti jedni druge čak i kada ne liče jedni na druge. Lalandina briga je bila za pojedinca, čija je jedinstvenost žrtvovana da funkcioniše u strogo specijalizovanom i diferenciranom društvu. Primena razuma na život u tehnološkom polju oslobađa pojedinca od njegove funkcionalne uloge, a primena razuma u ​​kulturnom polju omogućava muškarcima da priušte i da imaju koristi od različitosti koja je njihovo pravo po rođenju.

U La raisonu i les normes Lalande je ponovio svoj involutionist slučaj u svetlu nedavnih filozofija `biti-u-svetu`. On je, na primer, shvatio argument da je geometrijski, objektivni prostor izveden iz neuromotornih `prostora` čoveka koji se suočava sa njegovim zadacima, ali za Lalande superiornost zajedničkog prostora pogodnog za konceptualizaciju ostaje neoštećena. Slično tome, on je više voleo hronološko vreme do `pravog` vremena naivnog emocionalnog iskustva. Lalande je potvrdio svoju univerzalističku koncepciju racionalnosti protiv novijeg fenomenološkog razmišljanja.