Tematika: Ostalo
Godina izdanja: 1850 - 1899.
Autor: Domaći
ISBN: K106
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Spoljasnjost knjige kao na fotografijama, unutrasnjost korice pocele da se odvajaju od tabaka i ima ponegde podvlaceno obicnom olovkom i skromno crvenom drvenom bojicom, nista starsno

Nemacka gramatika po Trautu (olendorfova metoda) Heinrich Gottfried Ollendorff
Preveo i preradio: Stefan D. Popovic


Heinrich Gottfried Ollendorff (1803, Ravic kod Posena - 3. april 1865, Pariz) bio je njemački gramatik i pedagog jezika.

Ollendorff je veoma zadužen za ranog učitelja `modernog metoda`, Žana Maneske, koji je izgleda napisao prvi potpuno razvijeni moderni kurs jezika početkom 1820-ih - dizajniran za francuski, Ollendorff je bio zainteresovan da ga prihvati za klasike, i aktivno promovisali ideju. Njegov oralni sistem podučavanja Živih jezika ilustrovanih praktičnim kursom francuskog jezika posredstvom engleskog jezika upisan je u biblioteku Kongresa 1834. godine.

U svom uvodu, pg kik, piše Manesca,

Ako nisam govorio o prednostima koje se mogu izvesti iz sadašnjeg načina poučavanja koji se primjenjuje na mrtve jezike, to nije zbog toga što sam u najmanju ruku posumnjao u njegovu efikasnost u tom određenom smislu; jer, naprotiv, uvjeren sam da bi se dugogodišnji naporni, dosadni i gotovo neplodni radovi spasili usvajanjem takvog metoda za ove jezike. Dobro raspoložen mladić, između osamnaest i dvadeset godina, koji dobro poznaje principe svog maternjeg jezika, za dvanaest meseci će steći dovoljno znanja o latinskom ili grčkom za sve svrhe života. Takvo razmatranje zaslužuje pažnju nekoliko naučnika kompetentnih za zadatak koji bi se pokazao tako korisnim za sadašnju i buduću generaciju kolegijalnih studenata. Postojeći načini podučavanja mrtvih jezika su nažalost neispravni. Krajnje je vreme da se usvoji racionalan, jedinstven metod.

Ubrzo nakon toga, Henri Ollendorff je usvojio Manescinu metodologiju i proizveo seriju knjiga koristeći metodu `Ollendorff`, koja je veoma blisko pratila Manescu.

1840-ih godina Ollendorff je takođe napisao prvi post-renesansni udžbenik za konverzacioni latinski, Nouvelle methode za apresniranje, lir, erek i parler une langue en sik mois, applikuee au Latin. Ollendorff-ov francuski tekst sadrži malo o gramatici, i gotovo je potpuno intuitivan, s učenjem zasnovanim samo na praksi, a ne na teoriji. Američko izdanje Georgea Adlera je opsežna revizija Ollendorffovog prvog pokušaja, uključujući gramatiku; ova verzija Ollendorffovog teksta ima 600 stranica vrlo finog tiska, sa obilnim vežbama. Adler je takođe proširio i ponovo napisao latinski tekst, rezultirajući mnogo kvalitetnijim udžbenikom, sa elegantnijim latinskim i širem raznolikošću primera zasnovanih na istorijskim klasičnim izvorima.

Francusko-latinski Ollendorff bio je, koliko je to moguće, prvi udžbenik pisan u modernim vremenima koji je imao za cilj podučavanje latinskog kao govornog jezika, koristeći `moderne` metode. Manescina metoda nikada nije prevedena direktno na latinski ili grčki za objavljivanje, iako se pojavila u španskom izdanju koje je napisao Carlos Rabadan. Biografija Alberta Brisbana, [potrebno objašnjenje] u kojoj je detaljno opisao svoje privatne časove sa Manescom, kaže da je studirao latinski jezik na isti način. Ako je Manesca ikada napisala neke latinske vežbe, možda samo prežive u rukopisu među njegovim papirima. Ollendorffova verzija prošla je kroz nekoliko izdanja i bila je prilično popularna za privatne učenike, ali je škole nikada nisu prihvatile za nastavu latinskog jezika. Čini se da je Adler-ovo američko izdanje doživjelo istu sudbinu, a originalne kopije je vrlo teško dobiti, iako je sada dostupan kao reprint.

Njegovo ime se koristi kao epitet u H. Vells-u na ostrvu doktora Moreau (poglavlje 16):

`Juče je krvario i plakao`, rekao je Satir. `Nikada ne krvariš niti plačeš. Učitelj ne krvari ili plače.` `Ollendorffian prosjak!` reče Montgomeri, `krvariš i plačeš ako ne paziš!`

Montgomeri se ruga Satirovom ponavljajućem diskursu, pošto se Ollendorffovi tekstovi u velikoj meri oslanjaju na ponavljanje, upoređujući to sa muzičkim skalama. Oni takođe koriste veštački izgrađene rečenice, koje, iako dovoljno dobro ilustruju gramatiku i napetost, teško da će se desiti u stvarnom životu.