ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1989.
Oblast: Ezoterija
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Knjiga sudbine: staroegipatsko sredstvo za proricanje budućnosti


Beograd 1989. Mek povez, ilustrovano, 192 strane.
Knjiga je nekorišćena (nova).



Delo koje sledi je prevedeno s rukopisa na nemačkom jeziku, pronađenog medu opremom za bivakovanje koja je pripadala pokojnom Caru Francuske, kada se ovaj povlačio iz Lajpciga posle poraza svoje armije, 1813 godine. Kockom je pripao nekom pruskom oficiru koji ga je, nesvestan njegove vrednosti, prodao za nekoliko napoleona francuskom generalu, tada ratnom zarobljeniku u tvrđavi Keningsburg. Ovaj gospodin je, svestan njegove velike važnosti, a znajući po Napoleonovom grbu, koji je na njemu bio naslikan, da je nekada pripadao njegovom carskom gospodaru, bio rešen da ga po svom povratku u Francusku preda u Tiljeri; ali avaj! on nije doživeo da izvrši ovu nameru; jer, iako su ga bolničari uveravali da će se oporaviti od rana, njihovi napori da mu povrate zdravlje pokazali su se bezuspešnim, jer je ubrzo umro od gangrene koja je nastupila posle amputacije desne ruke...

Dobro je poznato da su se 1801. mnogi francuski umetnici i književnici pridružili Prvom Konzulu Napoleonu Bonaparti u njegovoj čuvenoj ekspediciji u Egipat, s ciljem da istraže starine te proslavljene oblasti, gde su jednom cvetale umetnosti i nauke, savršenije nego u bilo kojoj drugoj zemlji sveta, ne isključujući ni najcivilizovanije narode Evrope sadašnjeg vremena. Na čelu `Umetničkog odbora` je bio Sonini, čio ja su putovanja do tada pobudila tako mnogo pažnje. Pošto je ovaj gospodin uspeo da probije prolaz u unutrašnju odaju jedne od kraljevskih grobnica u planini Libikus, pored Tebe, u njoj je našao sarkofag u kome je bila mumija izuzetne lepote, dobro očuvana. Pošto je podrobno ispitao ovu retkost, otkrio je, pričvršćen za levi deo grudi naročitom vrstom smole, dug svitak papirusa koji je, kad ga je razvio, jako probudio njegovu radoznalost zbog hijeroglifa koji su po njemu bili divno naslikani...

Sonini je požurio do Prvog Konzula, koji je, podstaknut velikom znatiželjom probuđenom pri razgledanju ovog hijeroglifskog blaga, poslao po nekog učenog Kopta, koji je, posle pažljivog pročitavanja, otkrio ključ koji mu je omogućio da odgonetne znakove. Posle velikog truda on je izvršio ovaj zadatak i izdiktirao njegov sadržaj Napoleonovom sekretaru, koji ga je, da bi stvar zadržao u tajnosti, preveo i zapisao na nemačkom jeziku.
Prvi Konzul je, pošto se posavetovao s nemačkim prevodom svitka u vezi s nekim poslovima sopstvenog života, bio zaprepašćen kad je otkrio da su odgovori koje je dobio tačno odgovarali onome što se stvarno zbilo. Stoga je osigurao izvornik i prevedene rukopise u svom ličnom ormariću, koji ga je od tada uvek pratio, sve do već pomenutog sudbonosnog lajpciškog dana. On ih je smatrao svetim blagom, i kaže se da su bili podsticaj mnogim njegovim najvećim mislima, jer je poznato da se savetovao s njima u svim prilikama. Pre svakog pohoda i uoči svake bitke ili pregovora Napoleon se savetovao sa svojim omiljenim Proročanstvom. Njegov jad zbog gubitka ovog sagovornika u časovima samoće bio je neizmeran; kažu da je, kod Lajpciga, čak rizikovao da bude zarobljen u želji da sačuva ormarić u kome ga je čuvao od uništenja.
Iz predgovora