ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2015
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

TAJNA DEDINE FIOKE - zbirka dokumenata
Glavni i odgovorni urednik - Ljubomir Ljuba Protić
Predgovor - Zorica Trkulja
Izdavač - Udruženje građana Revnitelj, Niš
Godina - 2015
454 strana
24 cm
Edicija - Biblioteka Bratoljublje

Stanje : KOrice malo ponegde flekica neka, crtica nista specijalno bitno, unutrasnjost bez mana, odlicna za citanje.

`Unuci Miloja Stevanovića objavili u knjizi „Tajna dedine fioke” dokumenta i svedočenja o isključenju njihovog dede iz Saveza komunista, a zatim i Srpske pravoslavne crkve.

U razmaku od 27 godina, Miloje Stevanović (1949) iz dragačevskih Goračića isključen je i iz Saveza komunista Srbije i iz Srpske pravoslavne crkve, i jedini je Srbin sa takvim životopisom. Zapise iz štampe, dokumente i svedočenja o oba događaja sabrala su njegova unučad, šestoro od dve kćeri, i to u jednoj knjizi, pa po tome ni njoj nema ravne.

Stari i novi gresi grešnog Miloja, koji od 2010. živi i radi u Beogradu, ostali su sačuvani u njegovoj čačanskoj kući gde je dugo boravio, u tri fioke na čijim rubovima su ispisane ove poruke: „Život bejaše borba. Slava Bogu za sve”; „Ko hoće časno, ne može lasno”; „Čija sila onoga i pravda”.

„Tajna dedine fioke“ podseća da je rani greh ovog pravdoljubivog čoveka bio govor na konferenciji Saveza socijalističke omladine Srbije („Sava centar”, novembar 1983) koja je bila posvećena temi „Zašto ćutimo”. Stevanović je sa govornice besedio o dojakošnjoj pobuni na Kosmetu:

„Mi, drugovi, znamo da je izbila kontrarevolucija u delu naše zemlje i nikom u Srbiji ni u Federaciji ne otpade ni dlaka s glave. Odgovorni rekoše, i ja poverovah, da nisu znali šta se na Kosmetu događa. Zbunih se i pitah na partijskoj kadrovskoj komisiji u kraljevačkom regionu, da li mene moja partija obmanjuje? Lažu li ljudi, novine, ili laže Stane Dolanc?”

Koliko do sledećeg proleća, bio je izbačen iz partije, i uskoro se vratio „korenima prađedovskim“, postao posvećeni vernik i priložnik. Ali, i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi nekako mu se izmakla ponjava. Otuda je proteran 2011. godine odlukom crkvenih sudova SPC, jer je juna 2010. „primio na svoje imanje u selu Loznica kod Čačka odbegle monahe iz Eparhije raško-prizrenske“ i što je posle njihovog raščinjenja „i dalje nastavio da pruža gostoprimstvo“. Namesnik trnavski iz Čačka tražio je od Miloja da otkaže bivak kaluđerima crnorečkim, ali je njihov domaćin ovako odgovorio na taj zahtev: „Ne mogu, najprvo, jer sam dao reč, a potomcima sam u svojoj knjizi ’Kazivanja’ ostavio upozorenje: ’I pazi dobro šta obećaš. Ili zavetuješ. Ono i da ispuniš. Jer, vo se veže za rogove, a čo’ek za reč’”.

Na to dr Zoran Čvorović u svom osvrtu u drugom poglavlju kaže da je „Stevanović istinski ispovednik i bogotražitelj”, te „jedini mirjanin koji je ekskomuniciran iz SPC u njenoj istoriji”. Stručnjak za crkveno-pravnu povest zaključuje:

„Jedno je sigurno, pravoslavni Srbi ne smeju da podlegnu iskušenju da imaju drugi izbor od ’borbe neprestane’ za Srpsku pravoslavnu crkvu i slobodnu Srpsku državu. Sve drugo je lažna crkva i lažna država, gde bi da nas žedne prevedu srpski ’prijatelji’”.

Stevanović u ovoj knjizi (njegova trinaesta) oko čijeg je izlaska je pomogao unučadima, nimalo ne štedi ni sebe ni druge. U jednom tekstu navodi da ga je vladika Atanasije „iz milja“ prekrstio u udbaša, revolveraša, crkvorušitelja, patrijarha, lažova, ludog Miloja, sitnošićardžijskog trgovčića, samohvalisavog dobrotvora, komendijanta, notornog komunistu i bolesnog megalomanskog revnitelja. Zato je nedavno on, Stevanović, sastavio poslanicu „dragom kumu, Atanasiju“ na čijem se kraju veli:

„Znajući da je spasonosno da Ti okrenem i drugi obraz te tako ćutanjem i trpnjom spasavam dušu svoju, ostaje mi da ovde stavim tačku uz želju da nas što pre prepoznaju po plodovima našijem, oni što će iza nas doći”.

U jednoj od recenzija, akademik Srboljub Živanović objašnjava kako je mogućno vratolomno spojiti duboki komunizam i posvećeno pravoslavlje, i to u istom životu: „Ovo je priča koja pokazuje kako se jedan sekretar komiteta Saveza komunista duboko razočarao u partiju, nakaradne postupke i laži, kako se odvažio da i po cenu stradanja kaže istinu. Dakle, istina je bila tačka oslonca na kojoj će ateista postati veliki vernik i pravoslavac. O tome je pisao i naš književnik Dobrica Ćosić, objašnjavajući put od komuniste, preko otpadnika, do vernika”.

Drugi recenzent, Radoš Stevlić iz Arizone, poručuje: „U dedinoj fioci naći ćete epopeju jednog čoveka koji je ceo svoj život posvetio borbi za istinu. U toj fioci nema dukata. Tamo njegovi unuci nađoše bescene bisere: Istinu i Veru”. (G. Otašević)`