Godina izdanja: 2008
ISBN: 978-1-905711-27-7
Jezik: Engleski
Oblast: Istorija umetnosti
Autor: Strani

BYZANTIUM 330-1453 - Edited by Robin Cormack and Maria Vassilaki

Mek povez sa klapnom, 30cm, 496strana, ilustrovano, izdavač: ROYAL ACADEMY OF ARTS - London, Knjiga ima posvetu?

This text is published to accompany an exhibition devoted to the artistic and cultural riches of Byzantium. Essays trace the history and cultural development of more than 1000 years of Byzantine art, revealing the splendours of the imperial city of Constantinople. Numerous artefacts reveal the distinct style and character of Byzantine art.
Ovaj tekst je objavljen kao prateći materijal za izložbu posvećenu umetničkom i kulturnom bogatstvu Vizantije. Eseji prate istoriju i kulturni razvoj više od 1000 godina vizantijske umetnosti, otkrivajući sjaj carskog grada Konstantinopolja. Brojni artefakti otkrivaju poseban stil i karakter vizantijske umetnosti.

Kraljevska akademija umetnosti (RA) je umetnička institucija sa sedištem u Berlington Hausu na Pikadiliju u Londonu, Engleska. Osnovana 1768. godine, ima jedinstven položaj kao nezavisna, privatno finansirana institucija koju vode eminentni umetnici i arhitekte. Njena svrha je da promoviše stvaranje, uživanje i uvažavanje likovnih umetnosti kroz izložbe, obrazovanje i debate.
The Royal Academy of Arts (RA) is an art institution based in Burlington House in Piccadilly London, England. Founded in 1768, it has a unique position as an independent, privately funded institution led by eminent artists and architects. Its purpose is to promote the creation, enjoyment and appreciation of the fine arts through exhibitions, education and debate.

Репрезентативни каталог, формата 250 х 300 mm започиње куртоазним текстовима покровитеља изложбе принца Чарлса (Charles, Prince of Wales), премијера Уједињеног краљевства Велике Британије и Северне Ирске Гордона Брауна (Gordon Brown) и премијера Републике Грчке Костаса Караманлиса (Kostas Karamanlis), председника Краљевске Академије уметности из Лондона сер Николаса Гримшоа (Sir Nicholas Grimso) и директора Бенаки музеја из Атине Ангелоса Деливориаса (Angelos
Delivorias). Следи представљање три грчке фондације за промоцију грчке културе и захвалница страним сарадницима. На две стране дата је хронолошка таблица Византијског царства, аутора Робина Кормака (Robin Cormack), у коју су укључена и два датума из историје и уметности српске средњовековне државе: 1180., година оснивања државе Стефана Немање, и 1260., година живописања сопоћанског храма. Следи пет карата Византијског царства и план Константинопоља (око 1200. године), које је израдио исти аутор.

Каталог је подељен у два дела.
У првом је поред два уводна текста представљено девет студија и есеја с различитим темама, док други део заузимају каталошке
јединице иза којих су: напомене, речник, библиографија, списак институција које су позајмиле дела за изложбу, извори фотографија и две непагинисане стране са списком добротвора манифестације. У првом, уводном тексту, Сирил Манго (Cyril Mango) дао је историјски
пресек једанаестовековног Византијског царства, наглашавајући сву драматику успона и падова, живописно бојећи два последња века, време великих суноврата, грађанских ратова, пада под власт крсташа и време када су делови царства падали под власт Србије на западу и Турске на истоку. Порука овога текста садржана је у аргументовању тезе да је Византија, и поред великих осцилација и потреса, оставила за собом огромну баштину која је у великој мери пренета и на запад. Робин Кормак и Марија Василаки (Maria Vassilaki) написали су историјско-уметнички увод Уметност Византије : 330-1453.
Аутори се на почетку осврћу на прву велику изложбу о Византији, аутора Дејвида Талбота Рајса (David Talbot Rice), која је одржана у Единбургу и Лондону 1959. године, и на суштинско унапређење знања током претходних пола века интезивног истраживања и
проучавања ове теме. Следи тумачење појма Byzantium и Лондону 1959. године, и на суштинско унапређење знања током претходних пола века интезивног истраживања и проучавања ове теме. Следи тумачење појма Byzantium и расправа о догматским вредностима слике (иконе), уз цитирање Светог Василија Великог, по исказу Светог Јована Дамаскина: “Као што се сликари приликом рада угледају на икону која им је узор, жудећи да пренесу њене особености у сопствено дело, тако мора и онај који тежи потпуности у свим врлинама да се угледа на живот светих као на покретне и живе слике, и да преузме, подражавајући, њихове врлине”. О суштинској функцији иконе
као трансмитеру, који молитву преноси на прототип,
аутори су за упечатљиву илустрацију узели чудотворну икону Богородице Одигитрије, паладијум царства, преко које су вековима верни Византинци упућивали молитве Богородици. На крају се говори о измештању центара уметничке продукције ка Србији и Русији и о синкретистичким мешањима утицаја и спојевима истока и запада, нарочито на територијама које су неко време држали Латини, а посебно на Криту (итало-критски стил).
Прво поглавље, под називом Почеци Хришћанске уметности, аутора Томаса Метјуза (Thomas Mathews), расправља о хронолошком оквиру. Аутор саме почетке ове уметности проналази у периоду владавине цара Галиена (253-268) који је престао да гони хришћане.
Датум оснивања Константинопоља (330) аутор поставља у епицентар нове уметности, а до средине 5. века означава га као почетни период. Тада се јављају и прве оригиналне теме у уметности за шта му као илустрација служи мозаик у апсиди цркве свете мученице Пруденције настао око 415. године у Риму (сл. 14). Претходна уметност, она у катакомбама, говори аутор, била је интимне природе и
посвећена гоњенима, док је ова нова – јавна и намењена опшем поштовању верника.
Следеће поглавље под насловом Од Константина до иконоклазма, аутора Хенрија Мегвајера (Henry Maguire), уз коришћење ликовних извора, упоређује земаљско и небеско царство, односно царски и Христов тријумф. На царским медаљонима и конзулским диптисима приказани су земаљски владари у својим дворовима, а на диптисима са арханђелом и Христом симболично је представљен Небески двор, где арханђео у улози царског препозита препоручује Христу ктитора, односно посматрача. Такође упоређује и адвентус (царски,
тријумфални улазак у престоницу) и Цвети (Христов улазак у Јерусалим) чему су послужили Јустинијанов (527-565) златни медаљон (копија, кат. 29) и једна керамичка иконица (сл.16). Аутор се позабавио и женским дворским церемонијалом у чему је, као илустрација,
послужило обиље златног накита и предмета од слоноваче из раних векова Византије.
Ентони Катлер (Anthony Cutler), аутор поглавља У двору, покушава да уклони англосаксонске предрасуде о крвавом и примитивном источном двору, одакле је потекао и пежоратив „византизам“. Цитирани су и коментарисани прворазредни извори, Кекавменов Вадемекум и Диоптра (Зрцало), који саветују да се према цару понаша као према божјем посланику и да се против њега „одбаци свака урота“, односно, у којима се говори да је владарев узор и огледало – Христос сам. У овим делима се такође величају владареве врлине. Продукт такве климе је рафинирани и софистицирани византијски двор, а аутор то „велелепије“ поткепљује сценама из Париског псалтира (средина 10. века, сл. 22) где су као илустрација владарских врлина употребљене античке персони-фикације. Обиље сачуваног дворског материјала даје широк увид у укус, богатство двора, али такође и у чињеницу да су поред хришћанских коришћене и античке (паганске) теме, на пример, мноштво царских, ловачких сцена. Лепотом и обиљем дворског материјала, као никада до сада, ово поглавље је једно од успешнијих у каталогу. Поглавље У кући подељено је на три целине. Деметра Папаникола-Бакирци (Demetra PapanikolaBakirttzi) аутор је дела под називом Керамика у свакодневном животу, у коме излаже да трпезно посуђе представља највећу групу византијске керамике која се логично наставља на античку традицију. Њу карактеришу христограми, крстови и хришћанске сцене на дну посуда, што значи да се од 7. века као заштита појављује глеђ која истовремено може да имитира и метално посуђе што је проузроковало велику експанзију керамике. Од 11. века јавља се бела енгоба и зграфито техника. Другу целину, Метал у свакодневном животу, саставила је Марлија Мандел-Манго (Marlia Mundell-Mango). Аутор расправља о великим византијским оставама сребра
посвећујући посебну пажњу сребрном стоном посуђу и његовој декорацији, али и утегама с царским ликовима. У овом одељку налази се и византијски мач са златним украсима из Музеја примењене уметности (кат. 103). Трећи део Накит и украс написала је Аимилиа Јерулану (Aimilia Yeroulanou). Као основну одлику рановизантијског накита подвлачи ажурирање, технику која се назива „на пробој“; за украшавање се углавном користе теме које симболично представљају евхаристију. Ауторка наглашава да од 10. века ажурирање замењују гранулација и филигран а за пример узима сребрни накит оставе из Маркове вароши. У овом поглављу представљена су сама ремек-дела.
Пето поглавље, У цркви, требало би да представља и окосницу читавог каталога и саме изложбе, мада текст Лиз Џејмс (Liz James) и материјал нису у довољној мери илустровали круцијални значај цркве у стварању и дуговеком животу Византије. У тексту се говори о специфичностима црквене градње, о програму фресака у храму, а у другом делу о литургијским предметима, црквеним одеждама, мобилијару. Исправна је, међутим, напомена да је православље попут лепка спајало све различитости у царству (народе, културе, обичаје, локалне уметничке карактеристике...).
Шесто поглавље, под називом Иконе, дело ауторке Нано Хадзидакис (Nano Hadzidakis), у приличној мери је стереотипно; говори да иконе потичу од посмртних, египатских, фајумских портрета, а наводи се и често цитирано мишљење светог Василија Великог о томе како молитва с иконе прелази на прототип. Говори се и о томе да се иконе након иконоборства сликају на златној подлози, украшавају се оквири, више се употребљава злато, емајл и драго камење. Иконе су све заступљеније и удому и на путовањима. Аутор сматра да су за развој иконописа веома важне иконе са Синајске горе из 6. века. Расправља се и о важности другог реда икона на репрезентативним иконостасима, међу које аутор убраја и Деисисе из манастира Ватопеда и Хиландара на Светој Гори Атоској. Од 15. века до изражаја долазе италокритске иконе. Изложба се у овом сегменту чини најузбудљивијом и најуспешнијом јер су представљена ремекдела највишег ранга и недостаје само неколико оних које смо већ поменули. Микеле Баћи (Michele Bacci) написао је есеј под насловом Византија и Запад у коме је покушао да помири двострану размену утицаја. Тако, наводи аутор, са истока су стизале иконе, тканине, бронзана врата за храмове и друга уметничка дела, а са запада рукописни иницијали и емајл шамплев (enamel champleve). У 12. веку читав италијански сликарски опус означен је као maniera greca, а на сликарство 14. века свакако су утицала ранија византијска дела, попут Богородице Одигитрије и Уснулог Христа из Касторије (Костур), крај 12. века (кат. 246). Србија и јужна Италија означени су као подручја где су утицаји били нарочито турбулентни, додајмо и – плодотворни. Ауторка наглашава и важност „картона“, уметничких предложака којим су се у средњем веку снабдевали уметници и дружине, а од чега је мало шта сачувано. Стога се посебно драгоценим чини предложак немачког (?) уметника из 13. века на коме су две сцене, Христос који се обраћа Закхеју; испод су двојица светих ратника на коњима; ауторка сматра да су то свети Теодор и свети Георгије. Ентони Истмонд (Anthony Eastmond) написао је осмо поглавље под насловом Beyond Byzantium, или Византијски културни круг, које нам се у овој лепези текстова чини најсвежијим јер говори о томе како су византијски утицаји усвајани и прекрајани, и уз обиље локалних специфичности неретко против саме матрице
окретани. Полазећи од идеологије (De Administrando Imperio) цара Константина VII Порфирогенита (913-959) да Византија „јесте центар који зрачи и треба да тежи супремацији“, аутор на много примера наилази на особености хришћанских држава које матрицу примају
од Византије, али често је прилагођавају соственим потребама: Грузија тврди да је старија хришћанска држава и од Рима; јерменски цар Ашот I Багратуни тражи регалије и од Абисинског калифата и од Византије (884), док је последњи владар Гагат Абас представљен као муслимански владар, могуће и ради ината јер му је Византија освојила државу; Грузија и поред свих особености оснива на Светој Гори манастир Ивирон (980), што је потврда јаких веза две земље; истичу се специфичности Бугарске и Русије, а посебна пажња
посвећена је Србији и лози Немањића, где аутор тврди да је употреба моштију у државној политици западњачког порекла, а да је иконографија Богородичиног успења у Студеници (зло)упоребљена да би се представила смрт краљице Ане Дандоло (сл. 47). Као илустрације овог текста постављене су и копије изврсних фресака из Сопоћана (3/4 13. века), из студеничке Краљеве цркве (1314) и из београдске Галерије фресака (кописти: Часлав Цолић и Светислав Мандић). У оба случаја представљене су ктиторске композиције: у првом – краљ Стефан Урош I с прворођеним принцом Драгутином приступају Богородичином престолу, а у другом – краљ Милутин у
пратњи Симониде приноси модел храма Светој Ани и Јоакиму, који самом Христу представљају ктиторе (кат. 270. и 269). Утицај Византије зрачио је надалеко, чак и у време када се њена енергија лагано гаси. Потврду за ту тезу аутор је пронашао у Египту, на Богородичином храму у Старом Каиру (al-Mu`allaqa), чија су црквена дрвена врата, настала око 1300. године, украшена с десет дуборезних панела на којима се налазе сцене Великих празника, а све према старијим византијским узорима (кат. 307).
Последње поглавље каталога носи називМанастир свете Катарине на Синају, а аутори су поново Марија Василаки и Робин Кормак. Манастир је у почетку био посвећен Богородици Неопаливој купини, затим је Саборни храм посвећен Христу, а у поодмаклом средњем
веку патронат је пренесен на Свету Катарину. Вековима су према овом светилишту хрлиле реке ходочасника, што се појачало у 13. веку, када су крсташи основали Јерусалимску краљевину. Манастир у својим фондовима чува 2048 средњовековних икона, а посебно су знамените оне из 6. века, израђене у техници енкаустике. Из манастира је Порфирије Успењски однео у Кијев четири енкаустичне иконе, а на изложби су представљене две: Богородица са Христом из 6. века и Свети Сергије и Вакх из 6-7. века (кат. 314. и 313). Осталих осам изванредних икона и једне царске двери из самог манастира су позајмљене за изложбу. С поносом истичемо задовољство што смо учествовали у овом изузетном подухвату и бар донекле представили византијску баштину која се доводи у везу са Србијом. Стиче се утисак да је овог пута реализована веома репрезентативна изложба византијске уметности, а нови допринос свакако је то што се у текстовима каталога примећује низ измењених ставова у смислу исправљања неких старих неправди и објективизације пуног доприноса који је Византија дала Западној цивилизацији и читавом човечанству.
Изложбу је видело 340 хиљада посетилаца, а продато је 23 хиљаде каталога. На крају само остаје жал што није било више материјала из Србије.