Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Oblast: Film
Jezik: Francuski
Autor: Strani

Casopis `Cinema`, broj 148, iz juna 1974.
Ovaj broj je gotovo temat o Murnauu, uz ceo scenario filma `Aurora`.
Stanje kao na slikama, 74 strane. Polovina jedne stranice nedostaje, u delu sa oglasima.
RETKO!

Излазак сунца: Песма о два људска бића (енгл. Sunrise: A Song of Two Humans), или само Излазак сунца, амерички је неми љубавни драмски филм из 1927. године, немачког режисера Ф. В. Мурнауа (у свом америчком дебију), са Џенет Гејнор и Џорџом О’Брајеном у главним улогама. Причу је адаптирао Карл Мајер на основу приповетке „Излет у Тилзит”, из истоимене збирке Хермана Судермана из 1917. године.[1][2]

Мурнау је одлучио да користи тада нови систем звука на филму, чиме је Излазак сунца постао један од првих дугометражних филмова са синхронизованом музичком партитуром и звучним ефектима. Филм је укључивао композицију Шарла Гуноа из 1872. Погребни марш марионете, која је касније коришћена као тема за телевизијску серију Алфред Хичкок представља (1955–1965). А-мол прелудиј Фредерика Шопена такође је истакнут у оркестарском аранжману.

Излазак сунца је освојио Оскара за јединствен и уметнички филм на 1. додели Оскара 1929. године. Џенет Гејнор је освојила прву награду Оскара за најбољу глумицу у главној улози за свој наступ у филму (такође га је освојила за своје наступе у филмовима 7. небо из 1927. и Улични анђео из 1928. године).[3] Наслеђе филма је опстало и данас се сматра ремек делом и једним од најбољих филмова икада снимљених. Многи су га назвали најбољим филмом немог доба. Године 1989. Излазак сунца је био један од 25 филмова које је Конгресна библиотека САД одабрала за чување у Националном регистру филмова због свог „културолошког, историјског или естетског значаја”.[4][5] Филмска архива Академије сачувала је Излазак сунца 2004. године.[6] Амерички филмски институт је 2007. рангирао филм на 82. место своје листе 100 година АФИ-ја... 100 филмова,[7] док су га Британски филмски институт и анкета критичара часописа Sight & Sound из 2012. прогласили за пети најбољи филм икада, а редитеља су сместили за 22. место.[8]

Иако је оригинални негатив од 35 мм првобитне америчке верзије филма уништен у пожару у студијском трезору 1937. године, нови негатив је направљен од сачуваног отиска.[9]
Радња
Трајање: 1 hour, 34 minutes and 22 seconds1:34:22Доступан титл.CC
Цео филм са преводом

Жена из града на одмору (Маргарет Ливингстон) се недељама задржава у градићу на језеру. Када падне мрак, она одлази до сеоске куће у којој човек (Џорџ О’Брајен) и жена (Џенет Гејнор) живе са својим дететом. Она звижди са ограде напољу. Човек је растрган, али коначно одлази, остављајући своју жену са сећањима на боља времена када су били дубоко заљубљени.

Човек и жена из града се састају на месечини и страствено се љубе. Она жели да он прода своју фарму — која у последње време не послује добро — и да јој се придружи у граду. Када му она предложи да проблем своје жене реши тако што ће је удавити, он креће насилно да је дави, али убрзо престаје и страсно се грле. Жена из града скупља снопове трске да би, када се чамац преврне, мушкарац могао да остане на површини.

Жена ништа не сумња када јој муж предложи да оду на излет, али када крену преко језера, убрзо постаје сумњичава. Он се спрема да је баци у воду, али када се она помоли за његову милост, схвата да то не може да учини. Он грозничаво весла ка обали, а када чамац стигне на копно, жена бежи.

Она се укрцава на трамвај, а он је прати, молећи је да га се не плаши. Трамвај их довози у град, где њу страх и разочарање преплављују. Човек је обасипа цвећем и хлебом и она коначно престаје да плаче и прихвата његове дарове. Враћајући се на улицу, дирнути су када виде младу како улази у цркву са својом поворком и прате је унутра да гледају венчање. Човек се сломи и тражи од жене да му опрости. Након сузног помирења, настављају своју авантуру у граду, фотографишући се заједно и посећујући вашар. Када падне мрак, укрцавају се у трамвај и крећу кући.

Ускоро се враћају преко језера под месечином. Изненадна олуја узрокује да њихов чамац почне да тоне. Човек се сећа два снопа трске које је раније ставио у чамац и веже их око жене. Чамац се преврне, а човек се буди на обали. Он окупља мештане да претраже језеро, али све што проналазе је разбијени сноп трске који плута у води.

Убеђен да се жена удавила, ожалошћени човек посрће кући. Жена из града одлази у његову кућу, под претпоставком да је њихов план успео. Човек почиње да је дави. Тада га слушкиња дозива и каже му да је жена жива, па он пушта жену из града и одлази до своје супруге, која је преживела држећи се за последњи сноп трске.

Човек клечи поред жениног кревета док она полако отвара очи. Њих двоје се љубе, док се кочија жене из града котрља низ брдо према језеру, а филм се завршава изласком сунца.
Улоге
Џенет Гејнор, која је освојила првог Оскара за најбољу глумицу
Глумац Улога
Џорџ О’Брајен човек
Џенет Гејнор жена
Маргарет Ливингстон жена из града
Бодил Росинг слушкиња
Џ. Фарел Макдоналд фотограф
Ралф Сиперли берберин
Џејн Винтон маникирка
Артур Хаусман наметљив господин
Еди Боланд љубазни господин
Стил

Филм је направио Ф. В. Мурнау, немачки редитељ који је био једна од водећих личности немачког експресионизма, стила који је користио изобличени уметнички дизајн за симболичке ефекате. Мурнауа је позвао Вилијам Фокс да сними експресионистички филм у Холивуду.

Крајњи филм садржи огромне стилизоване сцене које стварају преувеличан и бајковит свет; сама градска улична гарнитура је наводно коштала преко 200.000 америчких долара и поново је коришћена у многим каснијим студијским продукцијама, укључујући Четири сина Џона Форда (1928).[10] Велики део екстеријера је снимљен у Лејк Ароухеду, Калифорнија.

Препуна сценографских иновација, револуционарна кинематографија (Чарлса Рошера и Карла Страса) садржи посебно хваљене снимке праћења. Титлови се појављују ретко, са дугим секвенцама чисте акције и највећим делом приче испричане у Мурнауовом препознатљивом стилу. Екстензивна употреба принудне перспективе је упадљива, посебно на снимку града, са људима нормалне величине и сценама у првом плану и мањим фигурама у позадини са много мањим сетовима.

Ликови остају неименовани, што им даје универзалност погодну за симболизам.[11] Фајт Харлан га је упоредио са својим немачким римејком Путовање у Тилзит (1939), указујући на симболику и меку фокусираност Изласка сунца за који је тврдио да је песма, док је његов реалистични римејк био филм.[12]
Објављивање

Излазак сунца је премијерно приказан 23. септембра 1927. године. Пратили су га прве звучне најаве у историји, што је привукло велики део почетног интересовања за филм.[13]
Пријем

Мордонт Хол из новина The New York Times је похвалио Излазак сунца као „филмско ремек-дело”.[1] Рецензент за часопис Time је, међутим, назвао причу „оскудном” док је написао да филм свеукупно „успева да остане сликовито успављујући за дуго вече”.[2] Филмски критичари и историчари данас га сматрају једним од најбољих филмова икада снимљених.


Награде и номинације

Освојени Оскари (1929)[14]

Најбољи јединствен и уметнички филм (ова награда постојала је само на првој додели Оскара; у то време је била престижна као и она за најбољи филм, али је Академија од тада одлучила да је већа част припала Крилима у потоњој категорији)[15]
Најбоља глумица у главној улози – Џенет Гејнор (у то време глумачке награде су додељиване за целокупни рад једног глумца у току године, па је она освојила ову награду за Излазак сунца, 7. небо и Уличног анђела)
Најбоља фотографија – Чарлс Рошер и Карл Страс

Номинације за Оскара (1929)

Најбоља сцениграфија − Рохус Глизе

Друга признања

1989 − уврштење у Национални регистар филмова
2002, 2012: рангиран међу најбољих 10 филмова у анкети критичара часописа Sight & Sound
100 година АФИ-ја... 100 љубавних прича − 63. место
100 година АФИ-ја... 100 хероја и негативаца − жена из града (номинована за негативца)
100 година АФИ-ја... 100 филмова (10. годишњица) − 82. место

Кућни медији

20th Century Fox је првобитно објавио филм на DVD-у у Региону 1, али само као специјално ограничено издање доступно само поштом, слањем доказа о куповини других DVD наслова у њиховој колекцији „20th Century Fox Studio Classics” или као део сета Studio Classics: The `Best Picture` Collection. DVD садржи коментаре, копију трејлера за филм, детаље о Мурнауовом изгубљеном филму Четири ђавола, грешке у снимању и многе друге карактеристике.

Крајем 2008. Fox је на неким тржиштима објавио „Murnau, Borzage and Fox Box Set”. Овде су биле укључене и тонска и европска нема верзија Изласка сунца. Документарни филм о три главна лика такође је део колекције.

Филм је такође објављен на DVD-у у Уједињеном Краљевству као део серије Мајстори биоскопа. У септембру 2009. године објављено је DVD реиздање Мајстора биоскопа на два диска, које је садржало и тонску верзију и краћу чешку верзију која се налази на DVD-у „Murnau, Borzage and Fox” из 2008, као и додатне карактеристике које су пронађене на претходним DVD издањима. Филм је истовремено објављен на Blu-ray диску,[16] са обе додатне верзије приказане у видео запису високе дефиниције 1080п и стерео и моно звучним записима приказаним у Dolby TrueHD аудио формату без губитака. Ово издање у Уједињеном Краљевству је била прва прилика да је неми филм објављен на Blu-ray формату. Blu-ray диск није кодиран у региону и стога може да се пусти на било ком Blu-ray плејеру.[17]

У јануару 2014. филм је објављен у Сједињеним Државама у Blu-ray/DVD комбинованом пакету од стране студија 20th Century Fox.

Ауторска права на филм су обновљена, и постаће јавно власништво 1. јануара 2023. године.[18]

Friedrich Wilhelm `Fritz` Murnau rođen kao Friedrich Wilhelm Plumpe ( Bielefeld, 28. prosinca 1888. - Santa Barbara, Kalifornija, 11. ožujka 1931.), bio je njemački filmski redatelj nijemih filmova. Murnau je bio jedan od najpoznatijih predstavnika ekspresionizma u filmskoj umjetnosti koji je primjenjivao nove koncepte upotrebe kamere i montaže, koje je sam razvio. Vjerojatno je najpoznatiji po filmu strave i užasa Nosferatu, obradi Bram Stokerove knjige Drakula.
Njemačka

Murnau odrasta u imućnoj građanskoj obitelji. Otac Heinrich Plumpe bio je vlasnik tvornice štofa u sjeverozapadnoj Njemačkoj a majka Otilie Volbracht je bila učiteljica. Poslije gimnazijskog obrazovanja u Kasselu, gdje je obitelj preselila 1892. kada je Murnau bio sedam godina star, studirao je filologiju i povijest umjetnosti u Berlinu i Heidelbergu. Vila u kojoj su stanovali se često pretvarala u pozornicu za male komade, koje je režirao Murnau, i koji je već čitao knjige Schopenhauera, Nietzschea, Shakespearea i Ibsena u dobi od 12 godina.[1][2]

Poznati redatelj Max Reinhardt zapazio ga je na jednoj studentskoj predstavi i nagovorio ga da pređe u njegovu glumačku školu. U njoj je Murnau postao prijatelj s Franzom Marcom, Else Lasker-Schüler i Hansom Ehrenbaum-Degeleom. Uzima umjetničko ime Murnau (po mjestu Murnau am Staffelsee), što također označava i jasan razlaz s roditeljima, koji nisu mogli prihvatiti njegov otvoreni homoseksualni životni stil, niti njegove glumačke i redateljske ambicije.[3] Murnau je bio 210 cm visok i imao je hladno ali autoritativno ponašanje.[4] Tijekom prvog svjetskog rata Murnau je bio pilot u njemačkom zrakoplovstvu, sve dok nije namjerno ili zbog navigacijske pogreške sletio na neutralno švicarsko tlo. Interniran je u Andermatt, gdje dobiva nagradu za režiju za postavu svog patriotskog kazališnog komada Marignano.

1919. Murnau se vraća u Berlin i započinje karijerju filmskog redatelja. Njegov prvi film, Der Knabe in Blau (`Dječak u plavom`), bio je nadahnut slikom Thomasa Gainsborougha s istim motivom, no kao i nekoliko drugih Murnauovih filmova, je izgubljen. Sa filmom Der Bucklige und die Tänzerin započinje plodnu suradnju sa scenaristom Carlom Mayerom, koji je napisao scenarij za još 6 Murnauovih filmova. Njegov najpoznatiji film iz ovog perioda je ekranizacija Drakule iz 1922. u filmu Nosferatu, s Maxom Schreckom u glavnoj ulozi grofa vampira. Zbog autorskih prava film nije mogao biti nazvan Bram Stokerovim originalnim nazivom. Murnau biva optužen od Stokerove udovice, gubi proces i sud donosi presudu da se sve kopije filma moraju uništiti. Ipak privatne verzije filma uspjele su ipak preživjeti.
F.W. Murnau tijekom snimanja filma 1920.

Poslije svojih ranih uspjeha Murnau je dobio ugovor s velikom njemačkom filmskom kompanijom, Universum Film AG. Za njihov račun režirao je 1924.film Der letzte Mann (hr. Posljednji čovjek), u kojem Emil Jannings igra ulogu hotelskog portira koji je degradiran u čuvara toaleta. U ovom filmu Murnau i njegov kamerman Karl Freund koriste neku vrstu `leteće` tehnike snimanja kamerom koja omogućava nove perspektiva snimanja (npr. praćenja dima cigarete). Kroz nešto što je Murnau zvao `subjektivnom kamerom` mogao je gledatelj slijediti cijeli događaj očima glumca iz perspektive kamere. Murnauova sposobnost pričanja filmske priče sa čistim filmskim rekvizitima može se ilustrirati u filmu Der letzte Mann, po tome što u njemu nije bilo teksta, što je bilo vrlo neobično za jedan nijemi film. Murnauov posljednji njemački filmovi bili su Tartüff (hr. Škrtica) rađen po Molièreovom komadu i Faust sa Göstom Ekmanom starijim u glavnoj ulozi, oba iz 1926.
Hollywood
F.W Murnau sa Matisseom na Tahitiju 1930.

Murnauovi uspjesi u Njemačkoj i američka inačica Posljednjeg čovjeka privukli su pozornost u Hollywoodu. Ponuđen mu je filmski ugovor, od strane producenta Williama Foxa i seli u Kaliforniju 1926. Snima film Sunrise: A Song of Two Humans za kojeg je dobio tri Oscara na prvoj dodjeli Oscara 1929. Komercijalna očekivanja nisu međutim zadovoljila do kraja, i zbog Foxovih financijskih problema da finansira filmove zbog promjena koje je donio zvučni film, Murnau biva prisiljen ograničavati svoje umjetničke sloboda u sljedećim filmovima. Tijekom snimanja filma City Girl bio je jednostavno zamijenjen drugim redateljem, koji je bez Murnauovog utjecaja napravio zvučnu verziju filma.

Razočaran Hollywoodskim zahtjevima Murnau prekida 1929. svoj ugovor s Foxom. Poslije neuspjelog pokušaja ponovne suradnje sa UFA-om u Berlinu kupuje si jahtu za jedrenje, čvrsto odlučivši da će sljedeći film biti snimljen po njegovim uvjetima i plovi za Tahiti da bi režirao Tabu zajedno sa snimateljem dokumetraraca Robertom J. Flahertyjem. Tijekom snimanja nastaju problemi sa filmskom kućom koja je finansirala projekt, i na kraju Murnau prekida suradnju s Flahertyjem da bi završio film sa svojim vlastitim ali i posuđenim novcem.

Film koji je sniman na otoku Bora Bora s isključivo domaćim amaterskim glumcima bio je mješavina dokumentrarnog filma i melodrame. Paramount je film tako oduševio da je ponudio Murnauu 10-o godišnji ugovor.
Smrt
Spomen ploča u Grunewaldu, Berlin.

Premijeru filma Tabu 18. ožujka 1931. Murnau nije doživio. 11. ožujka je njegov sluga, 14-o godišnji Filipinac Garcia Stevenson, izgubio kontrolu nad posuđenim Rolls-Royceom na obalnoj cesti iz pravca Santa Monice i udario u električni stup. Murnau je umro nekoliko sati kasnije od posljedice povreda u jednoj bolnici u Santa Barbari[5]. Samo je jedanaest osoba došlo na njegovu sahranu 19. ožujka, među njima i Greta Garbo, Robert Flaherty, Emil Jannings, i Fritz Lang, koji je održao posmrtni govor. Garbo je napravila posmrtnu masku od Murnauovog lica, koju je držala na svom pisaćem stolu dok je živjela u Hollywoodu.[6]
Filmografija

1917.: Teufelsmädel[7]
1919.: Der Knabe in Blau
1919.: Satanas – Fragment
1920.: Der Bucklige und die Tänzerin
1920.: Der Januskopf
1920.: Abend – Nacht – Morgen
1920.: Sehnsucht
1920.: Der Gang in die Nacht
1921.: Marizza, genannt die Schmugglermadonna
1921.: Schloß Vogelöd
1922.: Der brennende Acker
1922.: Nosferatu
1922.: Phantom
1923.: Die Austreibung
1924.: Die Finanzen des Großherzogs
1924.: Der letzte Mann
1926.: Tartüff
1926.: Faust – eine deutsche Volkssage
1927.: Sunrise – A Song of Two Humans
1928: 4 Devils
1930.: City Girl
1931.: Tabu