ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Ostalo
Autor: Domaći
Oblast: Slikarstvo
Jezik: Srpski

Kombinovana tehnika

Retko

Posveta umetnika
1987


Svetislav Feđa Pešić rođen je u Beogradu, 12. novembra 1936. godine, gde je i završio srednju školu i Akademiju primenjenih umetnosti. Diplomirao je 1967. godine. Kolektivno izlagao na raznim bijenalima i grupnim izložbama.



Nema slikarske tehnika koja je Pešiću strana i nema konkretnog materijala koga on ne bi mogao pretvoriti u sliku. Za izložbu koja je pred nama odlučio se za reljefne kolaže u drvetu, akvarele, klasične kolaže i slike na platnu, kombiovana tehnika (ulje, pigment, gvaš, tempera). Od svega što ima mogao je izdvojiti samo jedan mali deo iz svoga imponzantnog zbira i izložiti u, po obimu, skromnom izložbenom prostoru.

Izlažući tako malo, a radeći tako mnogo, skoro četrdeset godina, slikar ima osećaj da je daleko od pogleda javnosti pa kaže: „Radim za neka druga dolazeća umna bića iz kosmosa“. Očigledno je da ta „umna bića„ ne dolaze i slikar ih u svim svojim slikama traži i rekonstruiše, slično Diogenu koji je sa fenjerom tražio čoveka. Pešić traži čoveka iz slike u sliku kao da je najusamljeniji čovek na svetu. Konstrukcije su takvog oblika i sadržaja da se gledaocu može učiniti da ih autor ne stvara već da ih razara. I taj utisak ne bi morao biti pogrešan. Ali ruke, koje su prisutne i dominantne na većini njegovhi slika, odaju želju za kontaktom, a njihova bespomoćnost pokazuje da kontakta nema. Zato što nema ljudskog kontakta i istinskog razumevanja slikar kaže: „Ne mogu da naslikam sliku koja bi bila tako ružna koliko je sam život odvratan. U odnosu na život moje su slike beskrajno čedne“.

Motivi ruku i krsta najčešće se prožimaju i ponavljaju, tako da se može reći da je tema raspeća glavna slikareva preokupacija. Ova tema je ključni izraz slikareve ambivalencije. To je istorijska tačka ukrštanja dobra i zla, kada se žrtvuje pravednik da bi se iskorenila nepravda. Slikar se ne miri sa činjenicom da se za pravdu moraju žrtvovati najbolji ljudi, iz prostog razloga što njih ima sve manje. Slikar kaže: „Ostali su samo lopovi, budale i podlaci“.

Najveći broj Pešićevih likovnih figura koje se razlažu ili slažu, lebde u beskonačnom plavetnilu kao u nadzemaljskom kraljevstvu ili u sterilnoj belini koja, prema verovanju mnogih naroda, služi za teranje zlih duhova i nesreće. Upotrebom ovih protivrečnih boja slika, takodje, izražava svoja ambivalentna stanja. Dok belina cepa i razdvaja, plavetnilo izražava težnju za prijateljstvo, višim vrednostima i nadrealnom metafizikom. Tako se slikar i verbalno iskazuje tvrdeći da je „slika izraz moći i nemoći autora“, da je ona „slikareva lepota i muka“.

A najveća muka ovog slikara je potraga za odgovorom na pitanje: „Kako naslikati misao?“ Drugim rečima, kako na likovni način prikazati nešto što nema lik, što je nevidljivo. A ovo je osnovno pitanje aktuelnog slikarstva uopšte. Pešić je, prema tome, moderan slikar, i pri tumačenju njegovih slika ne treba tražiti rešenje u vidljivom svetu već samo pomoću čiste refleksije. Zato je tumačenje ove vrste slikarstva teže i važnije od samih slika. One bez tumačenja ostaju zbunjujuće šarenolike površine, više neprijatne nego prijatne. One su i za samoga slikara tajna i zato ga najčešće bez naziva, a ako ga i ima to je pridodata slobodna asocijacija kao. „Njih dve ili njih dvoje izučavaju umetnost sladostrašća na sunčanoj strani“. I ovde, dakle, pri sklapanju naziva, slikar ostaje u dilemi.
Razapet izmedju dva svoja bazična motiva, koji se isljučuju naš autor se vrti kao u začaranom krugu. Varira tehnike, materijale, formate, elemente i sklopove svojih figura, ali tema je uvek ista – raspeće. I čovek je uvek isti – zbir elemenata, a nikada-sinteza. Ako se nešto sintezira na Pešićevim slikama to je jedino - žensko telo. Samo ono ponekad, kao glatka i lepa površina, izroni iz buvljaka mehaničkih elemenata, ali sa glavom monstruma ili bez nje. A slikar u svojim pesmama, koje ponekad piše, kaže: „Ja sam čudo u ponoru strasti...ja sam samovanje, život iskona u kriku slobode, okovan vama, ja se gušim.“
Ove stihove navodimo zbog toga da bi pokazali da slikareva ambivalencija nije nikakva poza. Ona je činjenica koja je došla do izražaja u njegovim slikama kao i u pesmama koje je napisao, a dolazi do izraza i u svemu što o svojim slikama govori – njihovom značenju, porukama, njihovoj vrednosti, originalnosti, motivima i sličnom. I kritičari koji su analizovali Pešićeva dela, ne samo da ih vide različito već su često i neodlučni. Za njegova dela kažu da su „lavirint“ i da „izmiču interpretaciji“ (Miro Glavurtić, „komplikovana fenomenologija“, „tajanstvena“ (Djordje Kadijević), „zagonetni spletovi linija i oblika“ (Sreto Bošnjak), „provala bezglasnih krikova“ (Jovan Despotović).
Unutarnji motivi Svetislava Fedje Pešića, sukobljeni na život ili smrt, stvaraju višeznačne i protivrečne simbole koji više skrivaju nego što otkrivaju. Bez tumačenja oni će ostati izvan interesa običnih gledalaca. Sa ovakvim slikama umetnik sam mora da izadje pred lice javnosti sa svojom poetikom. Ne treba da zazire od dekodiranja, od otkrivanja svojih poruka, dilema i motiva jer su oni (ovi poslednji), manje ili više u svima nama. Zato izjave slikara, navedene ovde, mogu da budu početak takve saradnje izmedju kritike, autora i publike.
Pešićev stvaralački proces, sa malim stepenom sublimacije, iskazuje neposrednu projekciju negativnih naboja, skoro čistu eksternalizaciju dva sukobljena motiva. Eksternalizacija ove vrste, svakako prija autoru jer smanjuje tenzije, ali gledalac se oseća neprijatno i mučno. Sa više sublimacije likovna dela S. F. Pešića izgubila bi na žestini, ali bi dobila u stepenu privlačnosti i omogućila svestraniji i intimniji kontakt sa publikom. Jer umetnosti bez publike ostaje da čeka „umna bića iz kosmosa“ koja, možda, nikada neće ni doći.

Iskorak iz začaranog kruga usamljenog i u sebe zagledanog čoveka, Pešić pravi sa najnovijom serijom slika reljefnih kolaža u drvetu. Na njima nema rastočenih i razapetih figura već se na svakoj od njih oseća „osmišljeni lirizam“ (Kosta Bogdanović) i čovekov stvaralački duh u celini. Gledajući samo njih mogao bi se napraviti pogrešan o uravnoteženosti sigurnosti civilizovanog i urbanizovanog ljudskog roda. Medjutim, ove slike treba gledati zajedno sa svim drugim radovima našeg autora, i tek tada možemo dobiti pravu meru racionalnosti i iracionalnosti savremenog čoveka i pravu vrednost iskrene i opominjujuće poruke Pešićevog stvaralačkog dela.

7. i 12. II 2001 Beograd
Prof. dr. Vladislav Panić, psiholog


Avangarda