ISBN: Ostalo
Godina izdanja: -
Autor: Domaći
Oblast: Istorija umetnosti
Jezik: Srpski

Ото Бихали Мерин, [1] прозван Ото Бихаљи Мерин[2][3] (Земун, 3. јануар 1904 — Београд, 22. децембар 1993) је био српски и југословенски књижевник, публициста, историчар уметности и ликовни критичар јеврејског порекла.
Почетком ХХ века, у аустроугарском Земуну, одрастао је између две културе и два језика. Студирао је сликарство и историју уметности у Београду, док је са 20. година студије наставио у Берлину. У Немачкој је почео да објављује књижевне и филозофке текстове на немачком језику. Са Ђерђом Лукачем радио је у часопису немачких, лево оријентисаних интелектуалаца „Die Linkskurve“ (Лева кривина).

У Београд се вратио 1928. године, где је био пилот ратног ваздухопловства Краљевине Југославије. Овај период остаје забележен јер је заједно са братом Павлом Бихалијем основао часопис „Нова литература“ и издавачку кућу Нолит. Због здравствених проблема враћа се у Немачку.

У Немачкој је био сведок значајних трагичних догађаја 30-их година, а као члан Комунистичке партије Немачке у наредним годинама живео је у илегали у Француској, Швајцарској, Шпанији и другде.

Када је почео Други светски рат, вратио се у Краљевину Југославију 1941. године. Завршио је у ратном заробљеништву као официр. Након завршетка рата вратио се у Београд, где је скромно живео до смрти 1993. године. Написао је на десетине књига и то углавном о уметности. Заслужан је за популаризацију модерне и наивне уметности и сликарства у Југославији. Његове су књиге, сјајно опремљене и у великим тиражима, објављиване и продаване у читавом свету, а највише у Немачкој.

У једном од наших многих сусрета, када ми је сведочио о својој породици, „Нолиту” и брату Павлу, питао сам Ота како то да се презива Бихаљи-Мерин, да ли је то у икаквој вези с низом псеудонима којима је, због конспирације, пре 1941. потписивао текстове и књиге.

Ото се широко осмехнуо, а у очима му је заискрио блесак – потврда његове спремности да говори о лепшим странама и догађајима из бурног, многим опасностима оптерећеног живота. У неизбежном џемперу с рол оковратником и сомотским сивим панталонама, жустро је устао са столице и почео своје сведочење. Када је предао први текст за објављивање у „Борби” потписао се са „Бихали-Мерин”. Сутрадан је, међутим, у потпису видео „Бихаљи-Мерин”. Помислио је да је реч о штампарској грешци, али се то поновило још једном, па опет. Заинтересовао се за стварни разлог те промене, али нико од колега и пријатеља из редакције није могао да му појасни о чему је реч. Коначно га је трагање одвело до словослагача у штампарији „Борбе”, човека који је до тада у свим случајевима интервенисао и уместо да Ота потписује са „Бихали-Мерин” претварао његово презиме у „Бихаљи-Мерин”.

На директно питање зашто то чини, слагач га је чудно погледао и простодушно одговорио да „није српски” да се потписује као Бихали, због чега је он на себе преузео да га преименује у Бихаљи.

„Учинио је то по свом тачном осећању за српски језик. Објашњење ми је било симпатично, уверљиво и допадљиво. Прихватио сам његове разлоге и тако је и остало”, објаснио ми је Ото како је постао Бихаљи-Мерин.

Oto Bihalji Merin : bio-bibliografija / [Liza Bihalji-Merin...et.al.]
Beograd : Nolit, 1976
115 str. ; 19 cm
Str. 5-6: Predgovor / Irina Subotić
kao nova , nekorišćena