ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1990
Autor: Domaći
Oblast: Slikarstvo
Jezik: Srpski

Станислав Живковић: СЛИКАРСТВО СТОЈАНА ЋЕЛИЋА
Издавач: Галерија САНУ, Београд, 1990.год.
Тврди повез, заштитни омот, илустровано, ћирилица.
Одлично очувано.
`Стојан Ћелић (Босански Нови, 16. фебруар 1925 — Београд, 30. април 1992) је био српски сликар, ликовни критичар, професор Универзитета уметности у Београду и члан САНУ.
Биографија
Стојан Ћелић долази у Београд 1937. Године 1942. похађа часове цртања у приватној школи Младена Јосића, а 1943. уписује Академију за ликовне уметности код проф. Михаила С. Петрова. Прекида студије и одлази у НОБ 1944. У Београд се враћа 1948. и наставља студије уметности код Ђурђа Теодоровића, Љубице Сокић, Косте Хакмана и Недељка Гвозденовића код кога је дипломирао а затим и специјализовао сликарство 1951 — 1953. Изабран је 1954. за асистента на Акадамији за ликовне уметности у Београду, затим за доцента 1957. за ванредног професора 1963, најзад за редовног професора Факултета ликовних уметности 1974. године. Био је декан Академије за ликовне уметности од 1971. до 1973. године.
Поред сликарства бавио се бројним дисциплинама ликовног стваралаштва: графиком, цртежом, пастелом, акварелом, таписеријом, мозаиком, сценографијом, илустрацијом књига.
Излаже од 1951. године, а прву самосталну изложбу одржао је 1954. Учествовао је на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству.
Као стипендиста Владе НР Србије борави у Паризу и Лондону 1955. године, а као стипендиста Фонда за унапређење ликовних уметности „Моша Пијаде“ током 1959. борави у Паризу, Белгији, Холандији и Лондону.
Постао је члан УЛУС-а 1953. Био је члан групе Самостални (1952—1954, Децембарске групе (1955—1960) и Групе 69 (1975—1980).
Први текст је објавио 1950. године од када је написао неколико монографија и бројне уметичке студије, есеје, критике итд. Био је редовни критичар листа „Ревија“ (1952—1953), покретач је и главни и одговорни уредник часописа „Уметност“ (1965—1970).
Изабран за дописног члана САНУ 1978. године, а за редовног 1985. Од 1991. био је заменик секретара Одељења ликовне и музичке уметности.
Од 1956. био је члан Међународног удружења ликовних критичара - AICA.
Стваралаштво
Сликарство
Стојан Ћелић припада оној генерацији српских и југословенских сликара који су после Другог светског рата успешно осавремењивали ликовну уметност и уводили је у блиски контекст европског и светског стваралаштва те епохе. Иако је школован на традицији српског поетског реализма из времена високог модернизма, Ћелић је брзо одлучио да се окрене новим, апстрактним истраживањима сликарског језика сводећи пластичку представу у својим сликама на њене носеће елементе — линију, површину и боју. До крајњег израза дошао је кроз неколико фаза које су логично следиле једна из друге. Током педесетих година задржава реалистичку представу коју постепено редукује на њене основне елементе, у том времену на боју. Али у теми пејзажа Ћелић већ тада траже оне елементе који ће избећи његов препознатљив изглед и превести га најпре у грубе масе а потом у врло прецизно постављене колористичке површине. До даљег прочишћавања долази крајем те деценије када се примећује видно смирење пластичког призора и његово свођење искључиво на хроматске површине решене у условима плошности сликарског платна. Тако постављену структуру слике Стојан Ћелић ће убудуће поступно, етапно и у циклусима надаље сводити на властити, препознатљив израз којим је ауторски обележио епоху савремености друге половине двадесетог века у српској ликовној уметности.
Критика
Стојан Ћелић је објавио низ чланака, кртика и есеја и многобројним листовима и часописима као и у предговорима каталога о својим савременицима, али и о оним уметницима који су утицали на његово сликарство. Полазио је од тога да уметничко дело треба да буде тумачено и на тај начин приближено гледаоцима. Подржавао је и читаоцима објашњавао нове идеје које су ликовни уметници износили у свом раду и претварали у облик у свом делу. Најпре аналитички, разматрајући сваки рад по себи, а потом и синтетички када је узимао у обзир креативне домете неког аутора, објашњавао је опусе уметника, посебно оних чије је дело било завршно или при крају, дајући јасну оцену о њиховом месту у нашој савременој уметности. Улазио је и у технолошка питања стваралаштва приближавајући публици занатске компонентне уметничког дела и медија у коме је оно настајало.`