Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Oblast: Slikarstvo
Jezik: Srpski

Nolit, 1968., kartonski povez sa klapnama, 116 strana,
odlično očuvana

Пустолина је написана 1962, а објављена 1968. Представљајући у оквиру књижевности синтезу прозног и поетског, а у погледу уметничких родова – синтезу књижевности и воковизуела, о тој књизи се говори и у области књижевности. Садржајно, Пустолина повезује човека и космос и бави се њиховим тајнама. У воковизуелним деловима (углавном увод и трећи део) ликови и конструкције се оцртавају речима или се „шрафирају“. Известан број речи је начињен на бази синестетског превођења својстава ствари у својства речи (ахоу, лаон, олин). И не само речи него и гласови симболишу разна стања и појаве: х – празнину, с – светлост, л – заобљеност, љ – влажност. У домену синтаксе уведен је принцип уланчавања реченица, чиме се подупире музикализација текста. Поред уобичајеног паралелног односа између ликова и значења, ова „космолошка поема“ садржи и комплементарне и противречне односе. У духу отвореног дела местимично је омогућено и реверзибилно читање. Неуобичајено за праксу воковизуела, где су радови обично смештени на једну страницу, у трећем делу Пустолине спроведена је развојност. Простор и разни објекти у њему доживљавају непрекидне трансформације.

Stvaralaštvo Vladana Radovanovića[1], koje datira od početka pedesetih godina 20. veka, postavlja pred teoretičare umetnosti višestruke izazove. Tokom više od pola veka dosadašnje umetničke karijere ovaj svestrani stvaralac bavio se elektroakustičkom muzikom, mešanom elektronikom, metamuzikom, likovnom umetnošću, artifugalnim projektima, taktilnom umetnošću, književnošću, zapisima snova, polimedijalnim i vokovizuelnim projektima, teorijom umetnosti. Centralno mesto u njegovoj poetici zauzima sintezijska umetnost. Na temelju sinteze umetnosti i fuzije medija kao osnovnog principa, Radovanović stremi pomeranju granica umetnosti. Sinteza medijskih linija ne nastaje kao plod racionalne odluke, niti je inspirisana radovima drugih umetnika na području spoja različitih umetnosti, već, u svom praobliku, nastaje u svesti umetnika kao doživljaj/predstava koja mu se ukazuje tokom sna ili u trenucima osluškivanja unutrašnjeg bića. Kako navodi sam umetnik: `U mome slučaju višemedijsko se nije ispoljavalo tek u realizaciji ili u spajanju vizuelnog sa zvučnim, kinestetskim i drugim, nego već u predstavama koje su me same snalazile (u predsnu i snu). Za sve ono za šta ne postoje mediji i što leži između čula i odgovarajućih medija, upotrebljavao sam u početku izraz središno u užem smislu. To iskustvo je predstavljalo važan podsticaj za svojevrsno istraživanje medijske fuzije, za središno u širem smislu, pojmovno blisko kasnijem intermedijskom. Iz njega ishode zapisi i crteži snova, artifugalni projekti, vokovizuel, polimedij i, na kraju, sintezijska umetnost.` Baveći se, s jedne strane medijskim fuzijama, a, s druge, projektima koji izlaze iz domena umetnosti, Radovanović je došao do granice pojedinih medija. Stremljenje otelovljenju ideje središnjeg (tj. središnog) u užem smislu, umetničke vizije za čiju realizaciju ne postoje odgovarajući mediji, odnosno koja leži u prostoru između pojedinačnih čula i medija, Radovanovića je inspirisalo za kreiranje središnjeg u širem smislu, tj. sintezijski osmišljenih umetničkih projekata i objekata.
U pokušaju da zasnuje klasifikaciju umetnosti koja bi odgovarala njegovom shvatanju prirode umetničkih ostvarenja, Radovanović je predložio osnovnu podelu umetnosti na jednomedijske i višemedijske.[2] U jednomedijske je svrstao čistu muziku, poeziju i slikarstvo, dok se sve ostale umetnosti realizuju kroz više medija. U okviru višemedijskih izdvajaju se sintezijske umetnosti, u koje svrstava i one koje su ka sintezi krenule zahvaljujući svojstvima svog medija (film, televizija, video)[3] i one koje sintezi streme na osnovu svesne odluke stvaraoca. U ovoj grupi nalaze se tvorevine koje nastaju proširenjem složenih, mešovitih oblika, kao što su teatar, opera i balet, ali su ostvarile veću medijsku integrisanost: mikstmedij (npr. hepening, fluksus), multimedij (opera, film, environment, kinetički teatar) i intermedij.[4] Radovanović navodi dva moguća značenja intermedija: jedan je, prema Higinsu (Higgins), medij između medija; drugi je, prema Gibu (Gibb) i Koupu (Cope) medijska forma u kojoj su svi medijski elementi jednaki i integrisani.[5] Radovanoviću je bliže drugo određenje, s tim što on za ove tvorevine koristi termin polimedij. Oko 1956. godine Radovanović osmišljava, u glavnim crtama, koncept polimedija, koji se razvijao pod okriljem njegove opšte umetničke poetike. Termin polimedij izveo je na osnovu analogije sa polifonijom, jer je želeo višemedijsku tvorevinu u kojoj bi medijske linije bile kontrapunktski tretirane, kao komplementarne i međusobno zavisne.
Radovanovićevo razmišljanje o sintezi umetnosti u početku se ovaploćivalo u umetničku praksu koja se, nažalost, usled nedostatka odgovarajućih sredstava, medija, tehnologija, većinom ispoljavala kroz projekte polimedijskih tvorevina, a ne kroz sama ostvarenja.[6] Oko 1957. Radovanović je počeo da skicira teorijske postavke do kojih je došao umetničkom praksom. Mada je od početka razlikovao svoje aktivnosti jedne od drugih na osnovu formalnih i značenjskih odlika: zapise i crteže snova, reč-lik-zvuk (kasnije vokovizuel), projekte činjenja, polimedij – kasnije ih je sve, šire shvaćene, objedinio pojmom sintezijske umetnosti.

Vokovizuel

Ovom oblašću Radovanović se bavi od 1954. godine, najpre praktično, a potom i teorijski. O poetici vokovizuela umetnik piše: `Isprva sam o njoj mislio kao krilu svoje poetike umetnosti, u kome združujem reč, lik i zvuk. Menjajući nazive tokom šezdesetih i sedamdesetih (lik-značenje-zvuk, verbo-voko-vizuel, vokovizuel) i dalje sam smatrao da se oni odnose na moju posebnu poetiku, ali sam polovinom sedamdesetih počeo da sagledavam mogućnost ustoličenja vokovizuela kao umetničkog roda koji postoji duže od dva milenijuma. Njega sačinjavaju: simboličko slovo, uobličeni stih, kancelate, kriptogrami, kaligrami, glosolalije, fonetske pesme, verbo-vizuelne i foničke aktivnosti u sklopu futurizma, dadaizma i nadrealizma, celovite poetike verbofonizam, konkretna, kinetička, vizuelna i druge poezije. Ako i jeste poetskog porekla, taj rod nije poezija niti neka druga jednomedijska umetnost nego je višemedijski rod umetnosti. Uz zvučno i vizuelno, on u zvučne odnose uključuje i taktilno, kinetičko-gestuelno i prostorno, ali nije sinteza umetnosti nego pojedinih medija. U vokovizuelu nisu bitni znaci koji samo na sebe upućuju, ni samo višemedijska sredstva, ni sadržaj na koji znaci upućuju, nego odnosi svih tih komponenti. Pored reči, u vokovizuelu učestvuju i drugi vizuelni i zvučni, konvencionalni i aluzivni znaci koji poseduju značenje ili ga stiču u samom delu. Neprekidno se boreći za razvoj formalnog aspekta i za univerzalizaciju sopstvenog jezika, vokovizuel je u stalnoj interakciji s novim pojavama u drugim umetnostima, ali i sa vanumetničkim zbivanjima. Susretom formalnog i dezignativnog značenja u vokovizuelu se dostiže umetnički značaj, a dezignativnost podrazumeva postojanje raznolike tematike: subjektivno doživljavanje sebe i sveta, motive iz literature, filozofije, nauke i politike.`[56]
Radovanovićev vokovizuel, kao lična poetika a ne predložena interpretacija vokovizuelne umetnosti, pored toga što je u formalnom smislu rod sintezijske umetnosti, predstavlja i svojevrsnu sintezu istorije vokovizuela. Prema značenju, koristi konvencionalne i aluzivne znake, a s obzirom na vrstu čula, zvučne i vizuelne. Tipovi znakova mogu prelaziti jedni u druge, mogu sticati i gubiti značenje. U svojoj sintezi vokovizuel od konkretne poezije uzima mogućnost upotrebe jedne reči, multiplikovanje reči i njihovo povezivanje i topološkim, a ne samo sintaksičkim pravilima.[57] Od zvučne poezije zastupljeno je podvlačenje muzičkih svojstava, ali ne preko granice iza koje se gubi semantičko. Radovanović navodi: `Ostvarivanje većine odlika vokovizuela u pojedinačnom delu vodi korišćenju zvučnog ambijenta, videa, filma i zvučne holografije kao adekvatnih medija. Tematičnost je neophodna i širokog je spektra. Interakcija s naukom je u nemistifikovanom korišćenju izrecivih naučnih suština kao tema, i upotrebi mašina i naučnih metoda (klasifikacijskog, statističkog, stohastičkog) za proizvodnju vizuelnih i zvučnih struktura. Otvorenost saznavanja rada usvaja se tamo gde je doživljajno mogućna: u ponuđenom izboru vizuelnih elemenata koje posmatrač realizuje biranjem uglova viđenja (Tri lica oblaka), fizičkim intervencijama ili izborom redosleda slušanja zvučnih elemenata. Neguje se konstelaciono plošno čitanje, sekvence konstelacija, plošna trodimenzionalnost (Tekst na kugli), a razvija se i trodimenzionalno čitanje znakova postavljenih po dubini u nedefinisanom vremenu.`[58]
Pre pojave Radovanovićevih teorijskih radova uopšte nije postojalo određenje vokovizuela kao posebnog umetničkog roda. I ovu oblast svog delovanja umetnik je formirao u težnji da čini ono što niko nije činio, ne znajući tada da srodne pojave postoje duže od dva milenijuma. Nakon te spoznaje Radovanović je radio na razvijanju teorije vokovizuela, konačno sumirane u istoimenoj studiji.[59] Međutim, studija nije prevedena ni na jedan svetski jezik, tako da je njen teorijski doprinos ostao vezan za našu sredinu.
Izuzetno obimno, stvaralaštvo Vladana Radovanovića u domenu vokovizuela poprima različite forme. Navešćemo nekoliko najilustrativnijih primera. Najstariji vid predstavlja uobličeni stih, kojim se umetnik bavi od 1954. godine; ovaj postupak primenjen je u jednom od najambicioznijih poduhvata – vokovizuelnoj knjizi Pustolina (pisanoj 1957–1962, a objavljenoj 1968. godine).[60] U Pustolini je ostvaren spoj vizuelnog i verbalnog zapisa. Rečenice su raspoređene tako da formiraju određene vizuelne strukture, a u zavisnosti od smera kretanja kroz tekst menja se značenje rečenica. Pored toga, ovi tekstovi namenjeni su čitanju naglas, jer Radovanović smatra zvučnu stranu vokovizuela veoma bitnom. Mada je značenje tekstova promenljivo i simboličko, umetnik smatra da vokovizuel ne sme potpuno da se desemantizuje, jer ne ispunjava uslove da postane muzika. Takođe, jednom od bitnih odlika smatra razvojnost vokovizuelnih tvorevina. Sjajan primer za ovo je vokovizuelna knjiga Mena.[61] U ovoj knjizi ostvaren je spoj dve vrste vizuelnih znakova: slikovnih i letričkih, koje se međusobno pretapaju i transformišu. Knjiga sadrži pedeset slika istog formata, koje se nadovezuju jedna na drugu, analogno filmskoj tehnici pokretnih slika. Ujedno, postepenim transformacijama, one formiraju određena značenja: verbalno i vizuelno semantičko, asocijativno-simboličko itd. Značenja koja se mogu iščitati kompleksna su i multiplikovana. Prva stranica knjige uspostavlja odnos prema knjižnoj strukturi, jer na njoj piše `KRAJ`; a pošto je knjiga rađena 1991. godine, nosi i dodatno značenje: strepnju pred nadolazećim ratom i raspadom SFRJ. Dakle, mada Mena nije, poput Pustoline, verbalni tekst, postoji izvesno strukturisano značenje, koje stupa u igru sa formalnim elementima. Usled kompleksnosti simbolike veoma je zahtevno praćenje i iščitavanje svih značenja, ali i uočavanje samo nekih od njih nije pogrešno.
Poliedar (Nonaedar), iz 1968. godine, možemo smatrati vokovizuelnim podvigom. Ovaj rad postoji u tri vida: kao slika, geometrijsko telo sa slikama i tekstom i kao geometrijsko telo samo sa tekstom. Otvorenost forme koja postoji u Pustolini (mogućnost čitanja spletova teksta u raznim smerovima) preneta je na trodimenzionalan oblik. Forma teksta i slike opravdava oblik nonaedra, a reči i rečenice uspostavljaju odnos sa objektom na koji su aplikovane. Rad je i tekstualno i vizuelno moguće čitati u više smerova, čime se ostvaruju različita značenja. Dakle, u Pustolini i Nonaedru Radovanović koristi specifičnosti dvodimenzionalnog i trodimenzionalnog prostora da bi vizuelno `uodnošene` reči dobile novo značenje! Nonaedar ostvaruje sintezu specifičnog geometrijskog oblika, slikovnih prestava, tekstualnog zapisa i zvučne realizacije (čitanja) teksta. Medijske linije, načinom na koji su stavljene u međusobni odnos, pojačavaju značenje jedna drugoj ili ga menjaju.
Rad srodan Nonaedru je Kugla sa tekstom, rađena četiri godine (1971–74) – još jedan umetnički trijumf. Tekstualna mreža ulančanih rečenica aplikovana je na kružni oblik u vidu horizonata i meridijana (uporednika i podnevaka). Na vrhu kugle nalazi se reč OS a na dnu SO. Kugla je istovremeno i objekat i znak (može predstavljati Sunce, Zemlju, oreol itd.), a aplikovane reči doznačavaju taj oblik. Čitava zbirka `poezije` (teksta) stopljena je sa oblikom na kojem se nalazi.
Pored radova iz domena plošnih kombinacija, Radovanović je radio i dubinsku prozirnu knjigu, gde se sve stranice mogu istovremeno videti, nazvanu Pogled niz telo. Konture tela iscrtane su uobličenim rečima, koje ujedno imaju značenje u vezi sa objektom (tj. delom tela) koji predstavljaju!
Srodan rad ovome jesu Vokovizuelni omaži. Radovanović se koristi okolnošću da ova grana umetnosti ima semantičko značenje, te da može da podražava samu sebe, i to na dva načina: (1) značenjski i (2) pomoću vizuelnih elemenata. Zbirka pod ovim nazivom sadrži 19 radova (dvadeseti nije završen). Svaki od radova posvećen je po jednom umetniku iz istorije vokovizuela: Simiji s Rodosa, Hrabanu Mauru, Žaku Selijeu, El Lisickom, Žoržu Čerukinu, Mikeleu Porfetiju, Žarku Rošulju, Radomiru Mašiću, Slavku Matkoviću, Tomu Okerzeu, Hansu Klavinu, kao i samom Radovanoviću, a takođe i slikarima sa kojima on oseća duhovno srodstvo: Salvadoru Daliju, Reneu Magritu, Ešeru, Draganu Mojoviću i Branku Miljušu. Ovim omažima Radovanović je iskazao poštovanje umetnicima koje smatra značajnim za istoriju vokovizuela i istovremeno je ostvario presek istorije ovog žanra i uspostavio kreativan odnos prema radu drugih umetnika