Oblast: Ostalo
ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2007
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor: Henrik Jurkovski
Format: 15,5x23,5
Povez: tvrd
Br. strana: 424
Ogledi iz istorije, teorije i estetike lutkarskog teatra!
KA­PI­TAL­NO DE­LO SVETS­KE TEA­TRO­LO­GI­JE LUT­KARST­VA!
Teo­ri­ju lut­karst­va, ogle­de iz is­to­ri­je, teo­ri­je i es­te­ti­ke lut­kars­kog tea­tra, Hen­rik Jur­kovs­ki je st­va­rao više od čet­vrt sto­leća. Ovo vred­no de­lo je na­jpre ob­javl­je­no pod skrom­nim nas­lo­vom “Sy­ki­ce z teor­rii teat­ru la­lek”, u iz­dan­ju PO­LU­NI­MA, u Lođu, 1993. go­di­ne, u re­dak­ci­ji Ma­re­ka Vas­kie­la.
Bez is­to­ri­je - ne­ma teo­ri­je! Bez plo­dot­vor­nog proži­man­ja teo­ri­je i prak­se ne­ma na­pret­ka u um­et­no­s­ti. Do­bro je to znao Hen­rik Jur­kovs­ki ka­da je svoj naučno-istraži­vački rad pre­da­no pos­ve­tio izuča­van­ju istori­je lut­kars­kog tea­tra. Pri­rod­no je da je pos­ve­ti­vši se stvaralašt­vu ost­va­rio im­pre­siv­ne nauč­ne re­zul­ta­te pi­san­jem više­tom­ne Is­to­ri­je evrops­kog lut­karst­va.
Pred so­bom ima­mo im­pre­siv­nu nauč­nu građu ogle­da iz is­to­ri­je, teo­ri­je i es­te­ti­ke lut­kars­kog tea­tra, ko­ju smo nas­lo­vi­li TEO­RI­JA LUT­KARST­VA.
Teo­ri­ja lut­karst­va Hen­ri­ka Jur­kovs­kog je po svo­joj sa­drži­ni, pred­me­tu i naučnoj me­to­do­lo­gi­ji iz­la­ga­n­ja re­fe­rent­ne građe jed­inst­ve­no teorijsko de­lo. Mis­lim da je ovo prva sis­te­mats­ka teo­ri­ja lut­kars­kog tea­tra u sve­tu. Ovaj saže­ti teo­ri­js­ki por­tret našeg emin­ent­nog au­to­ra uka­zu­je na mo­nu­men­tal­no­st nje­go­vog is­to­ri­js­kog, teo­ri­js­kog i es­te­tič­kog de­la, i još više na pos­veće­nu i dos­led­nu lično­st nau­ke o lut­kars­kom teat­ru. Sreć­ni su nar­odi i kul­tu­re ko­ji ima­ju tak­ve pos­veće­ni­ke.
Teo­ri­ja lut­karst­va Hen­ri­ka Jur­kovs­kog je su­ma znan­ja o lut­kars­kom teat­ru u obla­sti­ma is­to­ri­je, teo­ri­je i es­te­ti­ke. Knji­ga je ot­vor­en sis­tem nau­ke o lut­karst­vu. Gru­pi­sana je oko “An­tro­po­lo­gi­je lut­kars­kog tea­tra”, gde upo­red­nim me­to­dom au­tor iz­laže svo­je po­gle­de na ri­tual­no lut­karst­vo. Jur­kovs­ki se ov­de po­ka­zu­je kao pouz­dan znal­ac an­tro­po­lo­gi­je, et­no­lo­gi­je, mi­to­lo­gi­je i dru­gih kom­pa­ra­tiv­nih nau­ka. Ključna mi­sao ko­ju in­ter­pre­ti­ra je da lut­ka do­la­zi iz sve­ta mrt­vih. Lut­ka i lut­karst­vo za­i­sta u svo­joj fe­no­men­loš­koj sušti­ni i pred­stavl­ja­ju pret­va­ran­je mrt­vih pred­me­ta, pu­tem ani­ma­ci­je, u ži­ve ob­li­ke na sce­ni lut­kars­kog tea­tra.
Dru­gi krug es­te­tičkih pro­ble­me Jur­kovs­ki gru­piše u ci­klusu “Glu­mac i nje­gov dvo­j­nik”. To je veo­ma te­mel­jna ra­spra­va na te­mu re­flek­si­ja o od­no­su glum­ca i lut­ke, što je ust­va­ri sre­dišnji pro­blem kla­sičnog, mo­der­nog i post­mo­der­nog lut­karst­va i nje­go­ve teo­ri­je. Ov­de Jur­kovs­ki lut­ku i glum­ca raz­ma­tra u svet­lu teo­ri­je kul­tu­re, po­pu­lar­nog i in­ter­ak­tiv­nog po­zo­rišta luta­ka. Zaključu­je da Kla­jst još ži­vi i da lut­ka može sve na sce­ni, i da njena teh­nič­ka i um­et­nič­ka iz­raža­jno­st pred­stavl­ja sa­mu sušti­nu lut­karst­va kao um­et­no­s­ti. Po nje­go­vom mišl­jen­ju, lut­karst­vo je um­et­no­st proiz­vođen­ja me­ta­fo­ra. Ma­te­ri­ja je u stal­noj pro­me­ni.
Sle­deći ci­klus Jur­kovs­ki pos­veću­je ogle­di­ma iz is­to­ri­je lut­karst­va. Vr­lo je teš­ko po­vući oštru gra­ni­cu iz­među is­to­ri­je, teo­ri­je i es­te­ti­ke. Sve se to pre­p­liće i proži­ma u ži­vom or­ga­no­nu lut­kars­kog tea­tra kao um­et­no­s­ti ani­ma­ci­je, par­ti­ci­pa­ci­je i sa­vršenst­va teh­ni­ke. Poz­na­to je da bez teh­ni­ke ne­ma es­te­ti­ke. Bez es­te­ti­ke ne­ma ni eti­ke. Sve se proži­ma na sce­ni slože­nog um­et­nič­kog st­va­ralašt­va u teat­ru ani­ma­ci­je, st­va­ralašt­va lut­karst­va kao to­tal­nog tea­tra. Jur­kovs­ki ov­de iz­no­si po­gle­de i sve­dočanst­va fi­lo­zo­fa i pes­ni­ka o lut­kars­kom teat­ru i o fe­no­me­no­lo­gi­ji lut­karst­va.
Kla­sič­ne for­me tra­di­cio­nal­nog lut­karst­va na­jčešće ko­ris­te lut­ku kao dvo­j­ni­ka čo­ve­ka.
Iz te i tak­ve tra­di­cio­nal­ne es­te­ti­ke javl­ja­ju se mno­gi ne­spo­ra­zu­mi ko­je je es­te­ti­ka mo­der­nog i post­mo­der­nog lut­kars­kog tea­tra već poo­dav­no ap­sol­vi­rala.
Sle­deći ci­klus iz­la­ga­n­ja Jur­kovs­ki pos­veću­je teo­ri­js­kim pro­ble­mi­ma lut­kars­kog tea­tra, i dal­je u na­pe­to­s­ti od­no­sa glum­ca i lut­ke. Au­tor uka­zu­je na me­ta­fo­ru, me­to­ni­mi­ju, na ok­si­mo­rons­ku funk­ci­ju lut­ke na sce­ni lut­kars­kog tea­tra. On sma­tra da je ključna reč lut­karst­va kao um­et­no­s­ti - si­ner­gi­ja.
Po­tom Jur­kovs­ki iz­laže po­gle­de na tea­tar pred­me­ta i tea­tar ma­tri­ja­la kao na no­ve ten­den­ci­je u post­mo­der­nom lut­karst­vu, či­ja kul­mi­naci­ja se može oče­ki­va­ti u um­et­no­s­ti li­kov­nog tea­tra i nje­go­ve per­for­ma­tiv­ne es­te­ti­ke.
U po­glavl­ji­ma iz es­te­ti­ke lut­kars­kog po­zo­rišta kra­jem XX ve­ka, kao i u po­glavl­ju o es­te­ti­ci lut­karst­va počet­kom XXI ve­ka, Jur­kovs­ki, pouz­da­ni znal­ac, iz­laže es­te­tič­ku teo­ri­ju lut­karst­va i go­vo­ri o mo­der­nim i post­mo­der­nim pu­te­vi­ma st­va­ran­ja uz os­va­jan­je pred­me­ta i ma­te­ri­ja­la na sce­ni lut­kars­kog tea­tra i njiho­vu krea­tiv­nu ani­ma­ci­ju. Po­seb­no je za­niml­ji­vo po­glavl­je pos­veće­no lut­ki u glu­mač­kom, drams­kom, nara­tiv­nom po­zo­rištu.
Dal­je Jur­kovs­ki iz­laže za­niml­ji­va raz­mišl­jan­ja o he­te­ro­ge­no­s­ti lut­kar­s­ke dra­ma­tur­gi­je i lut­kars­kog tea­tra u ce­los­ti. U ovom ci­klusu iz­la­ga­n­ja uka­zu­je na trop po­zo­rišta luta­ka i na raz­no­rod­no­st iz­raža­j­nih sred­sta­va. Po­seb­no uka­zu­je na kul­tur­ne funk­ci­je lut­ke i lut­karst­va, kao i na in­ter­ak­tiv­no­st sub­jek­ta i ob­jek­ta u sa­vre­me­nom lut­karst­vu.
Za­se­ban ci­klus iz­la­ga­n­ja pos­većen je lut­kars­kom teat­ru za de­cu s po­seb­nim os­vr­ti­ma na od­nos de­te­ta i po­zo­rišta luta­ka, na te­me di­dak­tič­kog lut­karst­va, za­tim na va­spit­no-obra­zov­ne pro­ble­me tea­tra kao me­sta uvođen­ja de­te­ta u svet kul­tu­re. Či­ni mi se da ovaj ci­klus zas­lužu­je po­seb­nu, širu teo­ri­js­ku ela­bo­ra­ci­ju i zbog sa­me čin­je­ni­ce da lut­kars­ki tea­tar ima od­luču­juću ulo­gu u kul­tu­ri de­te­ta. Poz­na­ta je Lot­ma­no­va mi­sao o znača­ju lut­karst­va u sis­te­mu kul­tu­re.
Za­vrš­ni ci­klus iz­la­ga­n­ja pos­većen je tro­ji­ci ve­li­kih dra­ma­tiča­ra i re­for­ma­tora mo­der­nog, ava­gard­nog i post­mo­der­nog tea­tra. U po­glavl­ji­ma Lut­ke u de­lu Stanjis­la­va Vispjan­js­kog, Ib­zen među lut­ka­ma i ro­bo­ti­ma, Pro­tiv ste­reo­ti­pa: Kreg – Jur­kovs­ki is­pi­su­je na­j­bol­je stra­ni­ce svo­je Teo­ri­je lut­karst­va, ko­je su pos­veće­ne pro­ble­mu književ­no­s­ti i lut­kars­kog tea­tra.
Na­jviše do­me­te svo­ga teo­ri­js­kog iz­la­ga­n­ja Jur­kovs­ki pos­tiže iz­la­ga­nji­ma iz oblas­ti se­mio­lo­gi­je lut­karst­va u ko­joj je lut­ka znak na sce­ni, a svet značen­ja je mo­gućno ra­zu­me­ti sa­mo poz­na­van­jem sis­te­ma zna­ko­va.
Od praških se­mio­tiča­ra tea­tra kao što su: Zih, Vel­trus­ki, Kov­zan, Bo­ga­tir­jov, teo­ri­ju po­zo­rišta, drams­kog i lut­kars­kog, zao­ku­plja­ju se­mio­loški pri­stu­pi raz­me­van­ju slože­nog or­ga­no­na scens­kog um­et­nič­kog st­va­ran­ja, nje­go­ve sin­tak­se, struk­tu­re i značen­ja, kao i sa­vre­me­nih se­mio­tiča­ra tea­tra ne pre­sta­ju da zao­ku­plja­ju se­mio­loš­ku teo­ri­ju po­zo­rišta. Ovoj ple­ja­di evrops­kih se­mio­lo­ga pri­družu­je se i Hen­rik Jur­kovs­ki svo­jim znan­jem i svo­jom me­to­do­lo­gi­jom re­fe­rent­ne teo­ri­je lut­kars­kog tea­tra.
Iz sve­ga reče­nog o teo­ri­js­kom, is­to­ri­js­kom i es­te­tič­kom do­pri­no­su Hen­ri­ka Jur­kovs­kog mo­der­noj i post­mo­der­noj teo­ri­ja lut­kars­kog tea­tra osta­je zaključak da struč­ni, pos­veće­ni či­talac ima pred so­bom mo­nu­men­tal­no de­lo sa­vre­me­ne nau­ke o lut­kars­kom teat­ru.
Među­n­ar­od­nom fes­ti­va­lu po­zo­rišta za de­cu iz Sub­o­ti­ce pri­pa­la je čast da ob­ja­vi ovo ka­pi­tal­no de­lo ko­je će bi­ti od na­j­veće ko­ris­ti naroči­to mla­di­ma ko­ji će ost­va­ri­va­ti re­nes­an­su tražeći no­ve pu­te­ve um­et­nič­kog iz­raža­van­ja. Ver­ujem da će tea­tro­lo­gi­ja lut­karst­va Hen­ri­ka Jur­kovs­kog bi­ti za njih ne­pre­suš­ni iz­vor um­et­ničke i nauč­ne in­spi­ra­ci­je.
Za­to ove za­vrš­ne re­do­ve u poh­va­lu “Teo­ri­ji lut­karst­va” Hen­ri­ka Jur­kovs­kog pos­veću­jem mo­jim stu­den­ti­ma glu­me, lut­karst­va, reži­je i dra­ma­tur­gi­je, s osećan­jem za Op­ti­ma Ma­xi­ma - da sa­mo is­tins­ki op­ti­miz­am, en­tu­zi­jaz­am i lju­bav mo­gu ob­navl­ja­ti vr­huns­ke vred­no­s­ti sve­ta i um­et­no­s­ti, s divl­jen­jem za ve­li­ko naučno de­lo Hen­ri­ka Jur­kovs­kog – en Hom­ma­ge.` - Radoslav Lazić.