ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Godina izdanja: Ss

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

U pet prethodnih tomova iz serije „Pouke starca Pajsija Svetogorca” dosta toga rečeno je o molitvi, pošto je Starcu, kao monahu „u svemu savršenom”, glavno delo bilo molitva. Ali i u razgovorima sa ljudima – monasima i mirjanima – uvek je ostao da im pomogne da kroz molitvu svoje živote povere Bogu. U ovom tomu, koji izlazi sa blagoslovom našeg pastiračanika, Preosvećenog mitropolita kasandijskog gospodina Nikodima, nalaze se pouke starca Pajsija koje se odnosi naručno na molitvu…



Sveti Pajsije Svetogorac je jedan od najznačajnijih i najuvaženijih svetogorskih staraca 20. veka i pravoslavni hrišćanski monah koji je proteklih decenija postao jedna od najsvetijih ličnosti u Grčkoj. Kanonizovan je od strane Vaseljenske patrijaršije 13. januara 2015. godine[1] i proslavlja se 12. jula po novojulijanskom kalendaru, odnosno 29. juna po julijanskom kalendaru.[2] Veliki broj pravoslavnih u Grčkoj, Rusiji i Srbiji smatrao je oca Pajsija svetim dok još uvek nije bio zvanično kanonizovan.[3][4] Bio je poznat po strogom podvižničkom životu i blagodatnom daru duhovne prozorljivosti. Iza njegovog života ostale su brojne duhovne pouke i duhovna viđenja koja su zapisana od njegovih savremenika.

Rođen je 25. jula 1924. godine u maloazijskom selu Farasa, u Kapadokiji. Njegov otac Prodromos, bio je gradonačelnik Farase i veoma pobožan čovek. Duhovni otac Prodromosove porodice bio je čuveni sveti Arsenije Kapadokijski.[5][6]

Sveti Arsenije ga je lično krstio 7. avgusta 1924. godine. Samo nedelju dana nakon toga Osmanlije nasilno su proterali Grke iz Kapadokoje. Njegova porodica zajedno sa izbeglicama iz Farase nakon mnogih iskušenja stigli su u Pirejsku luku u Grčkoj, gde su ostali da žive.

Nakon učestvovanja u Grčkom građanskom ratu, 1949. godine, odlazi na Svetu Goru. Tamo se zamonašio u manastiru Esfigmenu 1954. uzevši ime Averkije. Iste godine po blagoslovu napušta Esfigmen i prelazi u manastir Filotej gde postaje učenik oca Simeona. 1956. godine je postrižen u malu shimu i tada uzime ime Pajsije. 1962. godine je otišao na goru Sinaj u keliju Sv. Galaktiona, da bi se dve godine kasnije, usled bolesti vratio na Svetu Goru u Ivironski Skit Sv. Arhangela.

Godine 1966. ozbiljno se razboleo i do kraja života imao probleme sa zdravljem.

Krajem 1967. odlazi u Katunakiju gde se nastanjuje u Ipatijevoj keliji koja pripada manastiru Velika Lavra.

Sledeće 1968. godine starac Pajsije odlazi u manastir Stavronikita gde postaje učenik ruskog podvižnika oca Tihona koji je živeo u keliji Časnog Krsta. Posle smrti starca Tihona nastanjuje se u njegovoj keliji gde živi do 1979. godine kada prelazi u manastir Kutlumuš, tj. isposnicu ovog manastira po imenu Panaguda.[7]

Godine 1988. starac Pajsije je teško oboleo od kancera. Poslednje dane proveo je van Svete Gore u ženskom manastiru Sv. Jovana Bogoslova u Surotiju, kod Soluna. Tamo je umro 12. jula 1994. godine[