ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Godina izdanja: Ms
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Onima koji žele da im imena budu upisana u knjigu života, ova knjiga sa izvesnošću pokazuje najbolji put ka cilju. Jer, ukoliko je proučimo, uverićemo se da sa sigurnošću vodi one koji je slede, čuvajući ih od svih nevolja koje vode u propast. Ona nam predstavlja jednu lestvicu koja polazi od zemaljskog i dostiže do nebeskog, otkrivajući Boga koji sedi na njenom vrhu. Nju je, čini mi se, video i Jakov koji je savladao i prevazišao strasti, u trenutku počinka na svom podvižničkom odru. Započnimo, dakle, molim vas, i mi za usrđem i verom ushođenje po ovoj mislenoj i nebeskoj lestvici, čiji početak sačinjava odricanje od zemaljskoga, a kraj – sam Bog ljubavi.

Sveti Jovan Lestvičnik

SADRŽAJ

Predgovor

Uvod

Pouka I O odricanju i odvajanju od sujetnog života

Pouka II O bespristrašću

Pouka III O tuđinovanju

Pouka IV O blaženoj i nezaboravnoj poslušnosti

Pouka V O brižljivom i istinskom pokajanju, o životu svetih osuđenika i o tamnici

Pouka VI O sećanju na smrt

Pouka VII O plaču koji donosi radost

Pouka VIII O bezgnevlju i krotosti

Pouka IX O zlopamćenju

Pouka X O ogovaranju

Pouka XI O mnogogovorljivosti i ćutanju

Pouka HII O laži

Pouka HIII O uniniju

Pouka XIV O stomaku, rđavom gospodaru koga ipak svi vole

Pouka XV O netljenoj čednosti i celomudrenosti, koje truležni postižu trudom i znojem

Pouka HVI O srebroljublju i o nesticanju

Pouka XVII O neosetljivosti, tj. umrtvljenju duše i smrti uma pre smrti tela

Pouka XVIII O snu, o molitvi i sabornom bogosluženju

Pouka XIX O telesnom bdenju i o tome kako ga treba upražnjavati

Pouka XX O detinjastoj strašljivosti

Pouka XXI O mnogolikoj taštini

Pouka XXII O bezglavoj gordosti

Pouka XXIII O neopisivim hulnim pomislima

Pouka XXIV O krotosti, prostoti i bezazlenosti, koji se nemaju po prirodi nego se stiču, i o zloći

Pouka XXV O upropastitelju strasti, uzvišenom smirenoumlju, koje se razvija u nevidljivom osećanju

Pouka XXVI O rasuđivanju

Pouka XXVII O sveštenom bezmolviju tela i duše

Pouka XXVIII O majci vrlina, svetoj i blaženoj molitvi, i o duhovnom i telesnom ponašanju za vreme molitve

Pouka XXIX O zemaljskom nebu, o bogopodražavajućem bestrašću i savršenstvu, i vaskrsenju duše pre sveopšteg vaskrsenja

Pouka XXX O svezi dobrodeteljne trijade vrlina, tj. o ljubavi, nadi i veri Pouka pastiru Rečnik

Pouka pastiru

Rečnik



PREDGOVOR

O životu svetog Jovana Lestvičnika, pisca Lestvice, ne zna se mnogo. Obično se uzima da je rođen 525. godine, verovatno u Carigradu, u pobožnoj porodici bogatih i znamenitih carigradskih plemića, svetih Ksenofonta i Marije. Prema onome što o njemu piše monah Danilo, sveti Jovan je došao u Sinajski manastir kada je imao šes-naest godina. Sinajski manastir, od IX v. poznat pod imenom svete Ekaterine, sagradio je vizantijski car Justinijan 527. godine u severnom podnožju jednog od glavnih sinajskih vrhova, Džebel Muse, na Sinajskom poluostrvu. Manastir je ubrzo postao središte duhovnog života i stecište monaha iz Egipta i Palestine, pa čak i iz drugih, daljih zemalja. Tu dolazi i sveti Jovan, i živi pod rukovodstvom svetog starca Martirija sve do starčeve smrti, punih devetnaest godina. Tada se povlači u jednu pećinu u sinajskim vrletima, na mestu zvanom Tola, gde živi punih četrdeset godina u veoma strogom podvigu, i to prvo potpuno sam, a potom sa učenikom Mojsijem. Njegovi podvizi i svetost počinju da privlače ljude, monahe, koji dolaze radi saveta, utehe, isceljenja. Izgleda da se posle četrdeset godina provedenih u Toli vratio u manastir da nastavi sa opštežiteljnim podvigom, možda i na traženje braće. Tek, sigurno je da ga bratstvo Sinajskog manastira bira za igumana. Taj izbor se dogodio verovatno početkom 600. godine, jer je s jeseni te godine sačuvano jedno pismo svetog Grigorija Velikog, pape rimskog upućeno svetom Jovanu kao igumanu sinajskom. Koliko je sveti Jovan posle toga proveo na položaju igumana nije moguće utvrditi, ali se zna da ga je za života napustio, ustupivši ga rođenom bratu, Georgiju, i povukao se u svoju isposnicu u Toli, gde je verovatno i umro. Ako je tačno predanje da je umro u osamdeset trećoj godini starosti, onda bi godina njegove smrti mogla biti 608.

Sveti Jovan je bio veoma obrazovan čovek. To se vidi iz njegovog dela Lestvice, u kome se može ustanoviti široko poznavanje ne samo svetootačke literature i Svetog Pisma, nego i klasične filosofije, pa čak i izvesnih laičkih nauka, kao npr. medicine ili vojne veštine. Time se potvrđuju reči njegovog biografa da je bio čovek „sa opštim obrazovanjem“. Pod opštim (enciklopedijskim) obrazovanjem u to doba se podrazumevalo temeljno poznavanje gramatike, poetike, retorike, filosofije, matematike i drugih disciplina. Njegovo ime bilo je poznato širom kulturnog sveta već za vreme njegovog života, što nedvosmisleno dokazuje njegova lična veza i prepiska sa rimskim papom, svetim Grigorijem Velikim, kao i mnogobrojne veze sa raznim podvižnicima i svetiteljima Bliskog Istoka. Na osnovu podataka u samoj Lestvici, može se zaključiti da je on i putovao, i obilazio čuvene centre, posebno u Egiptu, kao što su Kanop, Filaki (Tamnica) kod Aleksandrije i drugi. Koliko je bio cenjen kao duhovnik i posvećenik u božanske tajne, najbolje svedoči pismo svetog Jovana, igumana jednoga drugog sinajskog manastira, Raitu, udaljenog od manastira svete Ekaterine oko 30 km. Jovan Raitski moli da mu iguman sinajski napiše i pošalje jednu knjigu posvećenu monaškom životu, monaškoj filosofiji. Tako i nastaje Lestvica, ili Rajska Lestvica, glavno delo svetog Jovana, po kome on i nosi naziv Lestvičnik. To je spis sastavljen iz trideset pouka: kao što je potrebno da čovek proživi trideset godina od svog rođenja da bi postao zreo – po merilima onoga doba – tako je i monahu potrebno da prođe trideset stupnjeva u svome podvigu, da bi dostigao duhovno savršenstvo. Ideja Lestvice, tj. stupnjevitog uzrastanja u duhovnom savršenstvu, uzeta je iz poznatog sna starozavetnog praoca Jakova (Post.28,12-13). Simvolički, Jakovljeva lestvica, koja stoji na zemlji a vrhom dotiče nebo, po kojoj se anđeli Božiji penju i silaze, i na čijem se vrhu nalazi sam Gospod – treba da označi čovekov put ka visinama božanskog savršenstva, vezu između zemlje i neba, put na kome čoveka prate anđeli Božiji i koji ima sasvim određen cilj: samoga Gospoda Boga. Monaški podvig treba da bude put kojim se duša postupno oslobađa od zemaljskog i uzdiže ka nebeskom. Otuda simvolički naziv Lestvica.

Uz Lestvicu, prepodobni Jovan Lestvičnik je, posebno za raitskog igumana, napisao spis pod nazivom Pouka pastiru, u kome se daju praktični saveti manastirskom starešini (nastojatelju) u pogledu duhovnog rukovođenja bratstvom. Osim toga, smatra se da je sveti Jovan napisao i komentare Jevanđelja po Mateju i Luki, kao i izvestan broj pisama monasima. Međutim, ti komentari i pisma su izgubljeni. Izgubljeno je i njegovo pismo svetom Grigoriju Velikom.

Lestvicu, kao i Pouku pastiru, uz prepisku svetog Jovana sa Jovanom Raitskim, i ostale biografske spise o Lestvičniku, preveo sam sa grčkog originala objavljenog u Minjovoj Patrologiji (RG. 88, 583-1248), poredeći uz to i najnovije izdanje u Sorona Ratrium Salesiana, Ser. Gr., VII/IX, 1941, kao i grčko izdanje Sofronija Erimita, Konstantinopolj, 1883. Prilikom prevođenja sam imao u vidu i izvesne postojeće prevode, kao: latinski, ruski, italijanski. Da bi se omogućilo lakše snalaženje, proveravanje ili citiranje prema originalu, crnim ciframa u zagradi obeležio sam brojeve kolumni u izdanju Minja.

Dimitrije Bogdanović
Beograd, 1961.



UVOD

Kratko žitije ave Jovana, zvanog Sholastik, igumana svete Sinajske gore i pravog svetitelja, koje je sastavio Danilo, monah raitski, častan i vrlinski čovek

Nisam u stanju da sasvim tačno kažem gde se rodio i u kome se čuvenom gradu vaspitao ovaj veliki čovek pre nego što se odao monaškom podvigu. Međutim, sasvim pouzdano znam u kome se gradu divni otac sada nalazi i gde se božanskom hranom časti. Jer, i on sada prebiva u gradu o kome na jednom mestu govori milozvučni Pavle, uskliknuvši: Naše je življenje na nebesima (Fil.3,20), te u neveštastvenom osećaju hrani svoj duh onim čega nikada nije dosta, uživa u prizoru besmrtne duhovne lepote i duhom se raduje duhovnom. On primi nagradu dostojnu svoga znoja i počast za neumorni trud, dobivši večno nasleđe i pridruživši se za svagda onima čija noga stoji na pravom putu (Ps.25, 12), postajući jedno sa njima.

Na koji način je ovaj čovek od krvi i mesa dostigao bestelesna bića, izložiću što je moguće jasnije.

U svojoj šesnaestoj godini (po duhovnom uzrastu, međutim, hiljadu godina star), blaženi predade sebe Velikom Svešteniku kao čistu i dobrovoljnu žrtvu. Telom se pope na Sinajsku a dušom na nebesku goru, u nameri, mislim, da mu baš to vidljivo mesto posluži kao najbolji putovođa ka nevidljivoj gori. Presekavši sramnu bestidnost tuđinovanjem, tim odličnim sredstvom da se uspostavi nadzor nad svojim strastima, on dostiže i duboko smirenoumlje, te već u samom početku podviga sasvim pametno progna varalicu samougađanja i samopouzdanja: pognuo je glavu i poverio se jednom odličnom ukrotitelju mladosti, kako bi, vođen njegovom sigurnom rukom, bez opasnosti prešao duboko more života. Tako je potpuno umrtvio sebe: imao je dušu kao bez razuma i bez volje, lišenu čak i prirodnog svojstva [1]. Što je još čudnije, on, čovek sa opštim obrazovanjem [2], postaje učenik nebeske prostote, smatrajući oholost filosofije za nešto najbesmislenije i sasvim tuđe smirenju.

Posle devetnaest godina, poslavši svog vaspitača nebeskom Caru kao nekog poslanika i zastupnika, on i sam izlazi na poprište bezmolvija, držeći u rukama molitve svog velikog oca kao oružje za razaranje neprijateljskih tvrđava. Pronašavši mesto zgodno za usamljeni podvig, udaljeno od crkve oko pet stadija (to mesto se zvaše Tola), provede četrdeset godina u istrajnim podvizima, svagda plamteći vatrenom ljubavlju Božijom.

Ko može rečima da opiše i pripovedanjem da oda dostojno priznanje podvizima što ih je on tamo izveo! I kako da se otkrije svaki trud njegov, u tajnosti sejan! Ipak, makar i samo po nekim od glavnih podviga, moći ćemo dobiti izvesnu predstavu o svesvetom bogatstvu trisvetoga.

Jeo je od svake vrste hrane koja se bez prigovora dopušta monasima, ali vrlo malo. Tim putem, kako mi izgleda, premudro slomi rog taštine i takvom uzdržljivošću suzbi gospodaricu što mnogo izvoljeva, preteći joj oskudicom: Umukni! Prestani!