Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Oblast: Arhitektura
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Aleksandar Deroko - Folklorna arhitektura u Jugoslaviji
Narodna arhitektura, knjiga II

Naucna knjiga, Beograd, 1974.
Mek povez, 109 strana.
IZUZETNO RETKO!

Александар Дероко (Београд, 4/16. септембар 1894 — Београд, 30. новембар 1988) био је српски архитекта, уметник, пилот, писац и академик.

Стварао је у неколико архитектонских праваца, а највише у српском националном стилу и модерни.[1] Аутор је многобројних књига из домена архитектуре, али и других области, које је најчешће сам илустровао. Био је вишегодишњи професор Београдског универзитета, а члан Српске академије наука и уметности постао је 1956. године.
Биографија

Потиче из италијанске породице Дероко, која је живела у Венецији. Прадеда Марко Дероко населио се у Дубровнику. А деда Јован се преселио из Дубровника у Београд, где је радио као наставник `начертанија` у Кутликовој Уметничкој школи.[2] Из брака са полу Српкињом-полу Немицом, Катарином имао је сина Евжена.[3] Александрови родитељи били су, отац Евгеније - Евжен Дероко инжењер, високи чиновник на железници и мајка Ангелина (Анђа) рођ. Михајловић, родом из банатског села Мокрина. Евжен Дероко био је пионир српске филателије. У Београду је Александар матурирао и уписао Технички факултет.[1]

Почетак Првог светског рата га је дочекао на студијама. У рату је учествовао као један од 1300 каплара са чином наредника.[1]

По окончању рата вратио се студијама архитектуре и уметности у Риму, Прагу (два семестра провео и на Факултету за архитектуру и грађевину Чешког техничког универзитета у Прагу[4]), Брну и Београду где је дипломирао 1926. године. Као стипендиста француске владе одлази у Париз где се дружи са Пикасом, Шумановићем, Ле Корбизијеом, Растком Петровићем и другима који су тада живели у Паризу[5].[1] Његов брат од стрица је био четнички капетан Јован Дероко, који је погинуо приликом опсаде Краљева 1941. године.

Описиван је као ренесансни човек.[6]
Архитектура
Вила у Лацковићевој

Са Богданом Несторовићем је 1926. направио пројекат Храма Светог Саве са којим је победио на конкурсу. Почетком тридесетих година постао је професор на Архитектонском и Филозофском факултету на којима је предавао до пензионисања 1974. године.

На Архитектонском факултету у Београду, Дероко је био редовни професор на предмету Савремена архитектура. Амфитеатар је био премали да прими све студенте, и уопште све заинтересоване[5]. Током Другог светског рата био је заточен у логору на Бањици.

На својим путовањима у више наврата (1954, 1956. и 1965) боравио је на Светој гори, о чијој је архитектури и животу оставио драгоцене податке[5].

Њему у част општина Стари град је установила бијеналну награду „Александар Дероко” 2021. године за ствараоце у архитектури и урбанизму.[7] Подигнут му је споменик 2022. године на Топличином венцу,[8] а 2023. године споменик у Смедереву.[9]
Друге области

Александар Дероко је био један од првих свестраних спортиста у Србији. На пливачком такмичењу у организацији Српског олимпијског клуба 1911, освојио је златну медаљу у препливавању Саве и у пливању на 1000 m низводно слободним стилом. Истовремено се бавио и моделарством. Конструисао је и израдио једну од првих ваздушних једрилица у Србији. Са моделима своје конструкције учествовао у такмичењима која су 1910-12 организовали први млади моделари у Србији. Та љубав према једрилицама и ваздухопловству га је одвела да се као ђак добровољац пријави у војску, где на Солунском фронту, као један од 1300 каплара постаје и један од првих српских ратних пилота.

Александар Дероко се такође бавио илустрацијом, махом у виду цртежа приватних честитки које одају ведру и шаљиву страну личности једног од кључних протагониста наше историје архитектуре 20. века. Илустрације његових личних “поштанских карти”, створене у периодима када попушта педантна и заморна пројектантска активност, приказују живу београдску атмосферу, дружељубивост, еротичност, речју - слободоумље новог образованог грађанства. На разиграним скицуозним цртежима шаљиво су приказани и народни обичаји приликом традиционалних светковина. Понегде они добијају ноту експресивности, на граници карикатуралног, али увек препознатљивог стила. Његова наклоност ка националном и традицији огледа се кроз дискретно провлачење орнамената - заставица из рукописних књига.[10]
Награде и признања
Споменик Александру Дероку

Албанска споменица, 1915-1918.
Седмојулска награда, 1965.
Орден рада са црвеном заставом, 1965.
Орден Републике са златним венцем, 1978.
Médaille du mérite
Октобарска награда Београда, 1988.

Дела
План Филозофског факултета у Београду, заједно са Петром Анагностијем
Скица за гробницу Јована Дучића, 1960.
Архитектонска

Храм светог Саве у Београду, са Богданом Несторовићем[1]
Богословски интернат у Београду тзв. Богословија, заједно са Петром Анагностијем
Споменик косовским Јунацима на Косову пољу
Конак у манастиру Жичи
Епархијски конак у Нишу, заједно са Петром Анагностијем
Храм Преображења Господњег у Новом Сарајеву
Капела Видовданских јунака у којој је сахрањен Гаврило Принцип
Многе цркве
Кућа пуковника Елезовића у Београду
Кућа Николајевића са апотеком
Кућа у Сремским Карловцима на адреси Карловачких ђака 72

Писана

„Народно неимарство“ - I том 1939, II том 1940.
Дероко, Александар (1950). Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији. Београд: Просвета.
Дероко, Александар; Радојчић, Светозар (1950). „Откопавање Царичина града 1947 године” (PDF). Старинар. 1: 119—142.
Дероко, Александар; Радојчић, Светозар (1950). „Византиске старине у Јабланици и Пустој Реци” (PDF). Старинар. 1: 175—181.
Дероко, Александар (1953). Монументална и декоративна архитектура у средњевековној Србији. Београд: Научна књига.
Дероко, Александар (1962) [1953]. Монументална и декоративна архитектура у средњевековној Србији (2. изд.). Београд: Научна књига.
Дероко, Александар (1985) [1953]. Монументална и декоративна архитектура у средњевековној Србији (PDF) (3. изд.). Београд: Туристичка штампа.
„Римски споменици у Ђердапу“ 1959.
Дероко, Александар (1962). Архитектура старог века. Београд: Научна књига.
Дероко, Александар (1964). Средњовековни градови на Дунаву. Београд: Туристичка штампа.
Deroko, Aleksandar (1964). Medieval castles on the Danube. Belgrade: Turistička štampa.
„Света гора“ 1967.
„Атос“ 1967.
„А ондак је летијо јероплан над Београдом“ 1983.
„Мангуплуци око Калемегдана“ 1987.