Godina izdanja: 1991
ISBN: 86-01-03065-3
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Izuzetno retko izdanje, štampano pred početak rata u BiH, nije distribuisan celokupni tiraž. Po motivima ovog romana 2022. godine snimljen je istoimeni film u režiji Nenada Pavlovića, sina Živojina Pavlovića.

Autor - osoba Pavlović, Živojin, 1933-1998 = Pavlović, Živojin, 1933-1998
Naslov Trag divljači : roman / Živojin Pavlović
Vrsta građe roman
Jezik srpski
Godina 1991
Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1991
Fizički opis 116 str. ; 21 cm
Zbirka Savremeni jugoslavenski roman

Film „Trag divljači“: Triler koji nam pokazuje drugu stranu medalje nostalgije za Jugoslavijom

Kada je u pitanju lov, tragovi divljih životinja će vas odvesti duboku u šumu. Međutim, šume ovih prostora kriju mnoge zakopane tajne, pa tako kad poterate puškom fazana, vepra ili jelena, naletećete na mnogo toga skrivenog. Te tajne dolaze na bioskopsko platno ako pratimo film „Trag divljači“.
Jugonostalgija kao poza, trend gospodari eks-jugoslovenskom pop kulturom skoro pa onoliko godina koliko te države nema. Danas je možda i aktuelnija nego u prethodnim mesecima, s obzirom da se pojavljuje dosta ljudi koji bi upravo tako sebe nazvali kad im popisivači zakucaju na vrata.
U sferi obožavanja tadašnje muzike, kinematografije, crvenih pasoša koji lagano prolaze sve granice i hotelskih terasa duž cele jadranske obale, malo se zaboravlja na sve ono loše što se zbivalo, zbog čega je sve prslo i uništilo se onako ružno i krvavo.
Film „Trag Divljači“, Nenada Pavlovića zbog svega toga deluje skoro pa osvežavajuće jer ne potpada pod talas branjenja države koja nije mogla samu sebe da sačuva.
Film prati priču iz nekoliko romana rediteljevog oca Živojina Žike Pavlovića, i cela stvar je urađena pod ogrominim uticajem ovog velikana. Smešten u izmišljenom gradu istočne Srbije, Vranovu, u kom se dešavaju samoubistvo lokalnog profesora koji se puno vrteo oko maloletnica ali i ubistvo načelnika UDBE za taj kraj.
Taj slučaj dovešće mladog i ambicioznog novinara Jugoslava (Radivoje Bukvić) koji juri priču i ukopava se iz dana u dan u sve veće probleme, ali i predstavnike Udbe, pukovnika (Miki Manojlović) koji je rešen da otkriju ubicu bivšeg ratnog druga.
U tom mestu ali i okolini, nalazi se i pukovnikov sin (Miloš Timotijević) disident i šesdesetosmaš, koji razočaran tumara i lovi i okolnim šumama, kao i njegova rođena sestra (Nada Šargin), koja je udata za ubijenog načelnika. Kako se film odmotava, upoznajemo još likova koji na ovaj ili onaj način su svi usko povezani u malom mestu, ali i istorijskim tajnama, koje čuvaju službe bivše države.
Ovaj film se svakako ubraja u najbolja tehnička dostignuća domaće kinematografije poslednjih godina. Fotografija (Bojana Andrić) je savršena, i sjajno je pogođen izgled sedamdesetih, bez previše detaljisanjau scenografiji i korišćenju kostima, koji ruku na srce, umeju da udave priču.
Glumačke kreacije su solidne do dosta dobre, sa možda posebnim pomenom za Miloša Timotijevića koji je malo više iskočio svojom ulogom, nudeći nam novi sloj u grubijanima koje generalno često tumači, sa ove ili one strane zakona.
Nenad Pavlović kao reditelj je uspeo tehnički da nam održi pažnju, onoliko koliko je to priča dozvoljavala, ali tu onda dolazimo do slabije strane filma.
Naime, vidi se da je reditelj potencirao na trileru i misteriji, koji ipak, kako se i sama misterija odmotavala, postajao je sve tanji i tanji, do te mere, da ceo „who dunnit“ koncept je ispao veliki mekgafin i nije mnogo ni bitan za sam film.
Cela priča o tajnim radnjama UDBE i stvarima koje su gurane pod tepih, umesto da budu začin ovog trilera, nadjačavaju ga i postaju jedini bitni momenti, uz porodičnu dramu koja je usko povezana sa njom. Gledalac koji se zavozao starom dobrom „ko je ubica“ pričom postane izneveren i malo povučen za nos.
Od noir trilera koji možda najviše duguje Romanu Polanskom i Kineskoj Četvrti, što zbog triler porodične drame tako i da polomljenog nosa Raše Bukvića koji je sličan Nikolsonovom, film skroz skreće u teritoriju jugoslovenskog crnog talasa sedamdesetih, ali sa lepšim bojama i jačom produkcijom.


Živojin Žika Pavlović bio je jedan od najznačajnijih srpskih reditelja takozvanog crnog talasa jugoslovenskog filma, kao i eminentni književnik, slikar i profesor beogradskog univerziteta.
Život i delo
Rođen je 15. aprila 1933. godine u Šapcu. Detinjstvo je proveo u mnogim gradovima Srbije, a najviše u selu Vratarnici kod Zaječara. Sa devetnaest godina počeo je da piše o filmu i umetnosti za beogradske novine i časopise. Diplomirao je dekorativno slikarstvo na Akademiji Primenjenih umetnosti u Beogradu. Sa dvadeset pet godina režirao je svoj prvi amaterski film „Ljuba Popović“ (1958. godine). Tri godine kasnije završio je svoj prvi igrani film „Žive vode“ iz omnibusa „Kapi, vode, ratnici“ (1962). Za ovaj film, Pavlović je dobio prvu od mnogobrojnih nagrada (specijalna nagrada žirija na filmskom festivalu u Puli). A nagrada filmskih kritičara na festivalu u Katargi (1965. godine) za film „Neprijatelj“, bila je prva međunarodna nagrada koju je dobio.
U svojoj tridesetoj godini objavio je prvu zbirku pripovedaka „Krivudava reka“ (1963. godine). Njegov prvi roman, „Lutke“, objavljen je 1965. godine. Za to delo, Pavlović prima prvu od mnogobrojnih nagrada za kreativno spisateljstvo („nagrada Isidora Sekulić“ 1967. godine).
Živojin Pavlović snimio je 15 filmova i objavio 32 knjige.
Njegovi filmovi su prepozatljivi kako po izrazu, tako i po tematici koju obrađuje. Uglavnom su to socijalne drame, sa glavnim likovima neprilagođenim društvu u kome žive i društvenim prilikama koji vladaju – filmovi sa izrazito kritičkim stavom. Nakon filma „Zaseda“ (1969. godine) bio je žestoko kritikovan od strane zvaničnih vlasti Jugoslavije, tako da je jedno vreme bio u mogućnosti da radi jedino u Sloveniji.
Retrospektive njegovih filmova organizovane su u Pezaru (1983. godine), Larošelu (1985. godine), Parizu (1986. i 1990. godine), Montpelijeu (1990. godine) i Strazburu (1991. godine).
Kao glumac, pojavljuje se samo u jednom dugometražnom igranom filmu „Nacionalna klasa“ reditelja Gorana Markovića, u više nego sporednoj ulozi koja traje svega nekoliko sekundi, ali i u tri kratkometražna filma svojih studenata sa „Akademije Braća Karić“ u Beogradu, na kojoj je bio redovni profesor.
Živojin Pavlović bio je redovni Profesor Fakulteta Dramskih umetnosti u Beogradu.
Kao što je to bio za života, Živojin Pavlović je (i posthumno) jedan od najplodnijih srpskih pisaca. Najubedljivija potvrda toga je (januara 2006. godine) objavljenih šest tomova njegovog „Dnevnika“ u izdanju novosadskog „Prometeja“ i beogradskog „Podijuma“. Obimom od oko 2.500 stranica, i širinom vremenskog raspona (1956-1993), ti dnevnički zapisi - naslovljeni kao „Izgnanstvo I-II“, „Ispljuvak pun krvi“ i „Diarium I-III“, prevazilaze sve što je u tom žanru kod nas do sada napisano i objavljeno. A što je posebno zanimljivo, ni sa ovih šest knjiga dnevnički opus Živojina Pavlovića još nije kompletiran pošto su, pored onih ranije objavljenih – „Belina sutra“, „Flogiston“ i „Otkucaji srca“, javnosti ostali nedostupni dnevnici ispisani posle 1993. godine. Oni tek čekaju izdavača, objedinjeni u celinu pod naslovom „Tragovi boga Marsa“.
Preminuo je 29. novembra 1998. godine u Beogradu.
Njegova ćerka Milena Pavlović danas je poznata srpska glumica.
Filmografija
Žive vode (omnibus Kapi, vode, ratnici, 1962)
Obruč (omnibus Grad, 1963, zabranjen)
Neprijatelj (1965)
Povratak (1966)
Buđenje pacova (1967)
Kad budem mrtav i beo (1968)
Zaseda (1969)
Crveno klasje (1971)
Let mrtve ptice (1973),
Pesma (tv film u 6 epizoda, 1974),
Hajka (1976)
Doviđenja u sledećem ratu (1980),
Zadah tela (1983)
Na putu za Katangu (1987)
Dezerter (1992),
Država mrtvih (1997).
Bibliografija
Knjige pripovedaka
Krivudava reka (1963, 1994)
Dve večeri u jesen (1967)
Cigansko groblje (1972)
Ubijao sam bikove (1985, 1988)
Kriške vremena (1993)
Blato (1999)
Knjige novela
Dnevnik nepoznatog (1965)
Vetar u suvoj travi (1976)
Krugovi (1993)
Knjige proze
Belina sutra (1984)
Flogiston (1989)
Azbuka (1990)
Romani
Lutke; Lutke na bunjištu (1965, 1991)
Kain i Avelj (1969, 1986)
Zadah tela (1982, 1985, 1987, 1988, 1990)
Oni više ne postoje (1985, 1987)
Zid smrti (1985, 1986, 1987)
Lov na tigrove (1988)
Raslo mi je badem drvo (1988)
Vašar na Svetog Aranđela (1990)
Trag divljači (1991)
Lapot (1992)
Biljna krv (1995)
Simetrija (1996)
Dolap (1997)
Knjige eseja
Film u školskim klupama (1964)
Đavolji film (1969, 1996)
O odvratnom (1972, 1982)
Balkanski džez (1989)
Davne godine (1997)
Knjige razgovora
Jezgro napetosti (1990)
Ludilo u ogledalu (1992)
Dnevnici
Ispljuvak pun krvi (1984. zabranjen, 1990)
Otkucaji (1998)
Dnevnici I-VI (2000)
Knjiga epistolarne proze
Voltin luk (sa Goranom Milašinovićem, 1996)
Nagrade
Filmske nagrade
„Zlatna maska“ na I festivalu mediteranskog filma za film „Neprijatelj“ (1965. godine)
„Zlatna arena“ za režiju na filmskom festivalu u Puli za film „Buđenje pacova“ (1967. godine)
„Srebrni medved“ za režiju na festivalu u Berlinu za film „Buđenje pacova“ (1967. godine)
„Velika zlatna arena“ na filmskom festivalu u Puli za film „Kad budem mrtav i beo“ (1968. godine)
„I nagrada za najbolji film“ na festivalu u Karlovim Varima) za film „Kad budem mrtav i beo“ (1968. godine)
„Zlatni lav“ na festivalu u Veneciji za film „Zaseda“ (1969. godine)
„Velika zlatna arena“ i „Zlatna arena“ za režiju na filmskom festivalu u Puli za film „Crveno klasje“ (1971. godine)
„Zlatna plaketa“ za scenario, prema literarnom delu na festivalu u Berlinu za film „Crveno klasje“` (1971. godine)
„Zlatna arena“ za režiju na filmskom festivalu u Puli za „film“ Hajka (1976. godine)
„Velika zlatna arena“, „Zlatna arena“ za režiju i „Zlatna arena“ za scenario na filmskom festivalu u Puli za film „Zadah tela“ (1983. godine)
„Zlatni gladijator“ za film „Na putu za Katangu“ (1987. godine)
„Srebrna mimoza“ za film „Dezerter“ (1992. godine)
„Feliks romulijana“ (lat. Felix romuliana) za životno delo
„Zlatna maslina“ za najbolji film na festivalu mediteranskog filma u Bastiji, za film „Dezerter“ (1992. godine)
Književne nagrade
„Nagrada Isidora Sekulić“ za kreativno spisateljstvo. Za knjigu pripovedaka „Dve večeri u jesen“ (1967. godine)
Andrićeva nagrada za pripovetku. Za knjigu pripovedaka „Kriške vremena“ (1993. godine)
„NIN-ova nagrada“ za roman godine. Za roman „Zid smrti“ (1985. godine)
„NIN-ova nagrada“ za roman godine. Za roman „Lapot“ (1992. godine)

MG62