Godina izdanja: 2020
ISBN: 978-86-6024-042-4
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Crusat, Cristian, 1983- = Krusat, Kristijan, 1983-
Naslov Kratka teorija o putovanju i pustinji / Kristijan Krusat ; sa španskog prevela Biljana Isailović
Jedinstveni naslov Breve teoría del viaje y el desierto. srpski jezik
Vrsta građe kratka proza
URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 2020
Izdanje 1. izd.
Izdavanje i proizvodnja Smederevo : Heliks, 2020 (Novi Sad : Artprint media)
Fizički opis 95 str. ; 20 cm
Drugi autori - osoba Isailović, Biljana, 1958- = Isailović, Biljana, 1958-
(broš.)
Napomene Prevod dela: Breve teoría del viaje y el desierto / Cristian Crusat
Autorova slika na koricama
Tiraž 1.000
Beleška o piscu: str. 94
Beleška o prevodiocu: str. 95.

Izdavačka kuća Heliks upravo je objavila zbirku priča „Kratka teorija o putovanju i pustinji“, nagrađenog španskog autora Kristijana Krusata.
Autor izrazitog i markantnog španskog mentaliteta, Kristijan Krusat, dobio je Nagradu Evropske unije za književnost 2013. godine, čija je komisija prepoznala u njegovom radu inovativne, hrabro infiltrirane narativne elemente.
Špansko-holandski pisac studirao je književnost i primenjenu lingvistiku u Madridu i Amsterdamu. Njegovi eseji o književnosti i prevodi teorijskih tekstova objavljeni su u mnogim svetskim književnim časopisima. Dobitnik je i međunarodne nagrade za književnost Manuel Lano.
U okviru projekta „Kreativno putovanje: odredište Evropa“ objavljena je zbirka od šest priča Kristijana Krusata pod nazivom „Kratka teorija o putovanju i pustinji„.
Istražujući sopstvene mogućnosti i domete, u prethodnim zbirkama koje je objavio, Krusat se takođe predstavlja kao jedinstveni inovator i eksperimentator na polju kratke proze, a njegov uspeh je potvrdio da u 21. veku konačno dolazi do vidljivih formalnih pomeranja i istraživanja novih formi i oblika izražavanja.
On pripovetku ne sagledava u konvencionalnom i tradicionalnom smislu. Njegova pripovetka ne sadrži klasične i poznate elemente poput naglih obrta, obavezne poente ili nezaobilazne kulminacije. Krusat ruši matricu epigonstva i ne pristaje na ideju da pripovetka mora podražavati sam život. Zato elemente koji više odlikuju roman implementira u kratku narativnu formu izbegavajući poznate sižejne zaplete, nalazeći nove načine stvaranja kompozicije.
Kratka teorija o putovanju i pustinji: autopoetika, Beograd, Pavić…
Autopoetika takođe pronalazi mesto u Krusatovim pričama, te u priči „Lena čitaocu svoje priče“ stoji sledeće:
„Ma kako neverovatno izgledalo, ta noć se završila pomirljivim zagrljajem dvojice braće, najkonvencionalnijim krajem koji se može zamisliti za jednu zaista besmislenu priču. Priče ne donose uvek iznenađenja, ma kako to čudno zvučalo. Ponekad su dosadne kao život izvan priča, mada je uopšteno govoreći sve tamo kod vas. Reci mi onda samo jednu stvar, moj čitaoče: novi koncertni klub u Bulevaru kralja Aleksandra, …, ima li on tako dobar plakat tamo spolja kao što je u mojoj priči?“
Posebno interesantno biće srpskim čitaocima što se radnja ove priče mahom dešava u Beogradu, u ulici Svetozara Radića, a reka Sava je njen svojevrsni skriveni lajtmotiv. Osnovna Krusatova inspiracija za ovu priču, kao i jedan od njegovih omiljenih pisaca svih vremena, jeste Milorad Pavić.
Iako naizgled pripoveda o dva brata koja su volela istu ženu, Krusat konstantno apostrofira čitaoce time naglašavajući važnost njihove uloge u nastanku teksta.
„Izvuci iz ove priče pouku koja ti najviše odgovara. Poveži je sa mojim danima bez tebe, pokloni joj metaforičko čitanje i sažmi moj život, jer na kraju krajeva naš život sanjaju drugi a mi činimo ono što možemo unutar blagih tmina“.
Upravo te „unutarnje blage tmine“ osobina su svih junaka iz Krusatovih priča. Uz boju peska, pustinju, doslovnu i metaforičnu, snove i strepnje, te blage tmine čine srž atmosfere ove zbirke. Umesto pravih zapleta do izražaja dolaze emocije junaka, a pustinja je zapravo simbol duhovne praznine i letargije.
Kakav je svet, i ko smo mi zaista, pitanja su koja opsedaju sve junake, čiji sentimentalni invaliditeti izbijaju u prvi plan. Osobenjak koji živi u nekoj zabiti u kamp-prikolici sa dve ljubavnice, u priči „Parcele“, vodi beskrajne razgovore sa komšinicom i njenom mačkom i razmišlja:
„Ne mislim da sam je uvredio. Proći će nekoliko sekundi dok neko od nas dvoje opet ne progovori. Nastala tišina nije neprijatna… Ko je ta žena koja me poznaje? I otkud me poznaje? Ta tišina je jednostavno tišina pustinje bez dna. Svako bi trebalo da je upozna“.
Motiv nomadskog života
U Krusatovim pričama dolazi do svojevrsnog skretanja ka unutra, ka atmosferi duha ili mentalnoj atmosferi likova.
Unutrašnja zbivanja u junacima ovih priča važnija su od deskripcije ili klasične naracije u trećem licu. Autor je sebe izbacio, on nije posrednik između likova, dela i čitaoca. Među njima se stvara neposredna veza i komunikacija. Stoga čitaoci ove junake bolje razumeju, jače shvataju i empatija je neminovna.
Tome u prilog ide i motiv nomadskog života koji se javlja u pričama, a koji je sve zastupljeniji u savremenom svetu.
Svi junaci su „stanovnici Planete“, nemaju koren i poreklo, ne označava ih mesto koje se zove dom, već ih obeležavaju sopstveni trenutni porivi i nadahnuća, a pre svega sloboda.
Svako je slobodan da bude ko hoće, da se nalazi gde hoće, da živi unutar samoga sebe. Svi osobeni individualci koji se javljaju u ovim pričama čitaocima ne deluju nimalo neobično, već se sa njima lako identifikuju.
Kratka teorija o putovanju i pustinji zbirka je o prepoznatljivoj i zgusnutoj realnosti koja nam je svima poznata, iako je retko posmatramo kao oneobičenu i začudnu, kakva ona zapravo jeste.
Krusatova stvarnost je stvarnost turističkih objekata, prepunih plaža i hotela, parkinga i kamp naselja. Ali ona je istovremeno i stvarnost emotivnih i unutrašnjih života likova koji su se prepustili svojim instinktima i odlučili da žive slobodno.
Osnovne informacije o knjizi
Naziv dela: Kratka teorija o putovanju i pustinji
Naslov originala: Breve teoría del viaje y el desierto
Autor: Kristijan Krusat (Cristian Crusat)
Prevod sa španskog: Biljana Isailović
Izdavač: Heliks
Godina izdanja: 2020.
Broj strana: 97


„Ne preterujem kad kažem da sam očaran Pavićevim pisanjem, niti kad priznam da je čitanje Danila Kiša predstavljalo jedno od najznačajnijih čitalačkih iskustava u mom životu“, reči su autora knjige priča Kratka teorija o putovanju i pustinji, koja se nedavno pojavila u izdanju kuće Heliks, u prevodu sa španskog Biljane Isailović.
Knjigu priča holandsko-španskog pisca Kristijana Krusata (Marbelja, Španija, 1983) Kratka teorija o putovanju i pustinji nedavno je, u okviru programa Kreativna Evropa, objavila izdavačka kuća Heliks.
Ovu interesantnu prozu srpskim čitaocima približila je Biljana Isailović, jedan od naših istaknutih književnih prevodilaca sa španskog jezika, a potpisnik ovih redova posebnu zahvalnost duguje koleginici Vesni Stamenković, za pomoć u realizaciji intervjua s Krusatom, dobitnikom Nagrade Evropske unije za književnost, esejistom, pripovedačem i romansijerom čija su dela prevedena na više od deset jezika.
U naslovnoj (i završnoj) priči u zbirci Kratka teorija o putovanju i pustinji na jednom mestu kažete: „Onaj ko dolazi u pustinju, beži s nekog drugog mesta“. Od čega Vi bežite, ili od čega ste bežali dok je u Vama Kratka teorija klijala?
Moglo bi se reći da sam želeo da pobegnem od određenih uverenja u vezi sa onim što se smatra pričom ili što se očekuje od ovakve vrste pripovedanja. Kao autor priča, uvek sam bio veoma svestan veza koje ovaj žanr održava kako sa mitovima, tako i s narodnim pripovetkama. Od tog načina pripovedanja, priča je sačuvala aksiološki pojam vremena, odnosno, u zbivanjima ima običaj da izdvaja važne događaje, posebne trenutke. Kritički se odnosi prema njima, pripisujući im određeni značaj. Na taj način, moje priče se javljaju kao instrument kritike vrednosti naše civilizacije. Bežao sam još i od lošeg vremena (u to vreme živeo sam na severu Francuske) i od samog sebe: „Bipolarnost je teško psihičko oboljenje jer se normalan ljudski slom na mnoštvo sićušnih bića svodi na tek žalosna dva“, kako je to, s neprevaziđenim smislom za ironiju, rekao poljski aforističar Stanislav Ježi Lec.
Kad konstatujete da su „naše duše prazne“, ali da im je „potrebno kretanje“ – kako osećate, odnosno kako biste definisali pojam praznine, a kako pojam kretanja?
Kretanje je izvor postojanja. Kao što je rekao Ibn Arabi, nepokretnost ne može da dovede do postojanja pošto bi se, budući da je nepokretna, vratila u svoje izvorište: Ništavilo. Upravo zbog toga, putovanju (toj „sentimentalnoj metafori sudbine“, po rečima Sejsa Noteboma) nema kraja. Sve to još ima veze i s pustinjom, prostorom koji, baš kao i more, predstavlja jednu od onih prostih i savršenih metafora, veoma primerenih našem vremenu. I veoma me je zanimala ideja pustinje kakvu zastupaju psihologija dubine i Džems Hilman: kao slika našeg beznadežnog, prolaznog i pasivnog života. U tome je naša ispraznost, i naša veličina.
Fabulu druge pripovesti u zbirci, Lena čitaocu svoje priče (soba izgubljenih koraka), smestili ste u Beograd. Priča počinje citatom iz dela Milorada Pavića. Možete li nam nešto više reći o svojim iskustvima sa Srbijom i Beogradom, kao i sa stvaralaštvom srpskih književnika?
Ne preterujem kad kažem da sam očaran Pavićevim pisanjem, niti kad priznam da je čitanje Danila Kiša predstavljalo jedno od najznačajnijih čitalačkih iskustava u mom životu. Mnogo sam vremena posvetio proučavanju Kišovog podsticajnog ponovnog iščitavanja tradicije „imaginarnih životopisa“ (koja se, u suštini, proteže od Francuza Marsela Švoba do Horhea Luisa Borhesa i Roberta Bolanja, ali obuhvata i Pjera Mišona i Antonija Tabukija). Oduševljava me način na koji je spoj fikcije i dokumentarnog u metodu koji je Borhes koristio u Univerzalnoj istoriji beščašća (1935) ili Maštarijama (1944) doživeo veličanstvenu obradu u pripovestima koje je Danilo Kiš ugradio u svoja dela u vidu istorijskih epizoda. Kiš je izbegao metafizičku bezvremenost argentinskog autora, i fokus usmerio na očigledno politički karakter naracije u Grobnici za Borisa Davidoviča. Osim toga, nedavno sam objavio knjigu eseja o V. G. Zebaldu, i ispostavilo se da su mi Zebald i Kiš ne samo dvojica apsolutno najdražih pisaca, već da zajedno obeležavaju jedan od meni najdražih perioda u mom čitalačkom životu. Tek godinama kasnije, shvatio sam da je veliki deo mojih strasti potekao s jedne od prvih stranica Montanovog zla Enrikea Vila-Matasa. U toj noveli, navodni kritičar dobija zadatak da napiše prikaz Zebaldovih Saturnovih prstenova i Enciklopedije mrtvih Danila Kiša. Sada, više od petnaest godina kasnije, oduševljava me kad vidim kako se jedna velika i lična mapa pročitanih knjiga, strasti i putovanja isplela oko jedne jedine stranice koju sam pročitao kad mi je bilo dvadeset.
Imate li ponekad utisak da bi ono što iznosite u svojim pričama i romanima moglo da povredi, da naljuti nekoga?
Kao što je govorio Kundera, književnost ne preispituje stvarnost, već postojanje. A postojanje nije ono što se dogodilo, postojanje je polje ljudskih mogućnosti, sve ono što čovek može da bude, sve ono za šta je sposoban. Smatram da pisac ima moralnu obavezu da ga istraži – čak i njegove najskrivenije kutke – najiskrenije što može, u okvirima svojih mogućnosti. Osim toga, parafrazirao bih odgovor koji je Mišel Fuko dao u jednom intervjuu: ono o čemu pišem u svojim pričama nije uvek ono što mislim, već ono što se često pitam da li bi moglo da se pomisli. Ponekad moje priče same pođu određenim putem i menjaju se, kao da se i sam pitam da li bi to što pišem moglo postati priča.
„Starim bez ozlojeđenosti“, kaže Vaš junak, ili alter ego, u uvodnoj priči Parcele. Još ste mlad čovek, ali kako Vi doživljavate taj proces starenja? Šta mislite o starosti uopšte, a šta o sebi kao biću, kao organizmu koji stari?
Kad sam napisao ovu knjigu imao sam deset godina manje nego sad. Za to vreme imao sam prilike da u najbližoj okolini, često pod veoma grubim okolnostima, posmatram neke od najtežih posledica starenja. Ja lično ne obraćam previše pažnje na taj proces kod sebe. Prihvatam ono što vreme od mene čini i kako se ugrađuje u moje sećanje, jer taj proces utiče na moje književno stvaralaštvo. Kao što je rekao Aleksandar Hemon: uzdam se u sećanje, ali pre svega u njegovu izdaju.

MG54 (N)