ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1983
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Okudžava, Bulat
Naslov Mersi, ili pustolovine tajnog agenta Šipova : starinski vodvilj : istinit događaj / Bulat Okudžava ; s ruskog prevela Biljana Paunović-Čudomirović
Jedinstveni naslov Mersi, ili pohoždeniя Šipova. srp
Ostali naslovi Mersi ili pustolovine tajnog agenta Šipova
Vrsta građe roman
Jezik srpski
Godina 1983
Izdanje 1. izd.
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1983 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod)
Fizički opis 242 str. ; 21 cm
Drugi autori - osoba Paunović-Čudomirović, Biljana
Jovanović, Milivoje, 1930-2007 = Jovanović, Milivoje, 1930-2007
Zbirka Savremena svetska proza
ISBN (Broš. sa omotom)
Napomene Prevod dela: Mersi, ili pohoždeniя Šipova
Pogovor / Milivoje Jovanović: str. 237-242.

Okudžavin siže je koncipovan originalno. Radnja romana se odvija u tri plana, koji teku paralelno i simultano. U prvom planu je pripovest o „stvarnom` životu Lava Tolstoja u prvoj polovini 1862. godine, izložena na osnovu autentičnih dokumenata (prepiske sa raznim ličnostima). U drugom planu teče storija o predstavnicima carske administracije, njihovoj sumanutoj ideji u pogledu Tolstojeve „sumnjive` delatnosti u Jasnoj Poljani i njihovoj „grešci` – uzdizanju primitivnog policajca Šipova na položaj tajnog agenta sa specijalnim državnim zadatkom. U trećem planu se probija priča o modernom Hlestakovu – Šipovu, izmišljenom glavnom junaku, koji deluje u neočekivanim, „izmišljenim` okolnostima. Nesuđeni tajni agent, naravno, nije izdržao proveru svoje istorijske situacije, ali je njegov lik interesantan i nezavisno od postupaka na koje ga primorava nehotično samozvanstvo („lažna` prepiska sa pretpostavljenima); on trezveno gleda na svet, zna šta pokreće ljudske ambicije, na svoj način deli pravdu i čezne za toplim kutkom koji mu jednako izmiče. Šipov je svojevrsni „filozof života`, uveren da u ruskoj stvarnosti vlada zakon „mačke` i „miša`, ali da će čovek, na ovaj ili onaj način, „doći do svoga`. (Iz pogovora Milivoja Jovanovića)

Bulat Šalvovič Okudžava (rus. Bulat Šalvovič Okudžava, gruz. ბულატ ოკუჯავა) (9. maj 1924 — 12. jun 1997) bio je sovjetski i ruski pesnik, prozaist, kompozitor i scenarist.
Mladost i detinjstvo
Bulat Okudžava se rodio u Moskvi 9. maja 1924. godine u porodici koja je došla u Moskvu iz Tbilisija da bi studirala na Komunističkoj akademiji. Otac, Šalva Stepanovič Okudžava, Gruzin i partijski aktivist, a majka Ašhen Stepanovna Nalbandjan, Jermenka, rođaka jermenskog pesnika Vaana Terjana. Po Bulatovom rođenju, otac je postao komesar gruzinske divizije na Kavkazu, a majka je ostala u Moskvi gde je radila u partijskom aparatu. Kad mu je bilo šest godina, Bulata su vratili u Tbilisi gde je upisan u školu na ruskom jeziku. Otac Šalva je 4. avgusta 1937. godine streljan zajedno sa dva njegova brata, kao pristalice Trockog. Godine 1938. majka Ašhen je bila uhapšena i poslata u jedan gulag u Kareliji, odakle se vratila 1947. godine. Okudžava je od 1940. godine živeo kod rođaka u Tbilisiju. Tamo je izučio tokarski zanat i radio u fabrici kao tokar.
Aprila 1942. godine, posle završenog devetog razreda, Okudžava je mobilisan i poslat na zakavkaski front u minobacačku jedinicu, gde je oktobra iste godine ranjen. Nakon oporavka nije se vratio na front, već je služio u rezervnom streljačkom puku u Batumiju, a zatim u artiljerijskoj brigadi zakavkazkog fronta sve do marta 1944. godine, kada je demobilisan iz zdravstvenih razloga i vratio se u Tbilisi. Nakon položene mature, Okudžava je 1945. godine upisao filološki fakultet Tbiliskog univerziteta, gde je diplomirao 1950. godine.
Pesnik, bard
Prva Okudžavina pesma „Nam v holodnыh tepluškah ne spálosь“ (Ne spava nam se u hladnim vagonima) je o njegovoj službi u artiljerijskoj brigadi, tekst ove pesme nije sačuvan. Drugu svoju pesmu, „Stara studentska pesma“ („Nezasit i tvrdoglav…“), Okudžava je napisao 1946. godine. Okudžava je svoje prve stihove objavio u garnizonskim novinama Zakavkaskog fronta «Borac RKKA» (kasnije – „Leninska zastava“), pod pseudonimom A. Dolženov.
Radeći u Kalužskoj oblasti, Okudžava je objavljivao svoje stihove u novinama „Mladi lenjinist“. Godine 1956. je objavio svoju prvu zbirku stihova „Lirika“.
Posle rehabilitacije oba roditelja 1956. godine i Dvadesetog kongresa KPSS Okudžava je bio primljen u Komunističku partiju Sovjetskog Saveza. U Moskvu se preselio 1959. godine, gde je počeo da recituje svoje pesme, koje su ubrzo postale popularne. Godine 1961. napušta posao učitelja i isključivo se posvećuje pisanju. U vremenu od 1956–1967 Okudžava je napisao mnoge od svojih kasnije popularnih pesama: „Na Tverskom bulevaru“, „Pesmica o Ljonjki Kraljici“, „Pesmica o plavoj loptici“, „Sentimentalni marš“, „Pesmica o ponoćnom trolejbusu“, „Ni lutalice, ni pijandure“, „Moskovski mrav“, „Pesmica o komsomolskoj boginji“ i dr.
Godine 1961. je u Harkovu održano prvo oficijelno veče autorskih pesama Okudžave. Okudžava se 1962. godine prvi put pojavio u filmu „Lančana reakcija“, gde je recitovao svoju pesmu «Ponoćni trolejbus“.
U 1970. godini pojavio se film „Beloruska železnička stanica“, gde se pevala Okudžavina pesma „Nama je potrebna jedna pobeda“. Okudžava je bio autor i drugih popularnih pesama pisanih za filmove kao što su „Slameni šeširić“, „Ženja, Ženečka“ i „Kaćuša“. Napisao je više od 70 pesama za 50 filmova, a njegove pesme iz filma „Belo sunce u pustinji“ (1969) su postale klasika.
Komponovao je više od 200 muzičkih kompozicija i čijih tekstova je autor. Njegove pesme su mešavina ruskog tradicionalnog folklora i francuske šansone. „Okudžavina poezija ima šarm uličnog protesta, ima dekadansu francuske šansone, poseduje dah urbanog života, združene u jednostavnu poruku bratstva. Ali, umesto ka pomirenosti boemskog očajanja, ona je evoluirala ka životvornosti borbene satire.`
Jedinstveni Okudžava
Okudžavine poeme su pune dobrote, hrabrosti i lepote, a u isto vreme, ironije i smisla za humor. Posedovao je izuzetan dar za melodiju i inteligentnu liriku. Fazil Iskander je jednom prilikom rekao o Okudžavi: „I odjednom se pojavio čovek koji je pokazao u svojim pesmama da je sve o čemu naši ljudi govore u kuhinji, u uskom krugu ili misle u vreme nesanice – da je sve to veoma, veoma značajno.” Njegovo ime je postalo odrednica a on sam jedan od osnivača tzv. žanra umetničke pesme. On sam je bio originalni pesnik i prozni pisac, autor mnogih zbirki pesama i čak istorijskih romana. Sam je sebe video kao pesnika, a svoje muzičke numere smatrao beznačajnim.
Prve svoje pesme je Okudžava snimio u Parizu 1968. godine, a u Nemačkoj i Poljskoj snimljene pesme su se prodavale i bile popularne u kasnim 1960-im. Tek 1970. godine je Moskovski radio počeo da ih emituje. Sredinom 1970-ih je snimio i pustio u prodaju svoje pesme u Sovjetskom Savezu, dok su se knjige njegovih pesama štampale i prodavale odvojeno.
Ruski vajar Ernest Neizvestni je rekao o Okudžavi: „Tačno je da je Bulat bio talentovan, otvoren i muzikalan. Pored toga, imao je konzistentne poglede i na neki način je bio filozof. Uzgred rečeno, čak je i ličio na Gandija.”
Društvena delatnost i politički stavovi
Sa početkom perestrojke Gorbačova Okudžava se aktivno uključio u društveni život Sovjetskog Saveza i Rusije: od 1989. je član-osnivač ruskog PEN centra, izlazi iz KPSS 1990., od 1992. je član komisije za pomilovanja predsednika RF, a od 1994. član komisije državnih nagrada RF. Bio je i član saveta društva „Memorial“.
Imao je negativno mišljenje o Lenjinu i Staljinu, a u njegovom intervjuu koji je dao «Novoj Gazeti» ukazuje na sličnosti između fašizma i staljinizma.
Godine 1993. Okudžava je potpisao „Pismo četrdeset dvojice“ u kome se zahtevala zabrana komunističkih i nacionalističkih partija, frontova i udruženja, odricanje legalnosti Kongresa narodnih deputata i Vrhovnog Sovjeta, suđenje pristalicama Vrhovnog Sovjeta u vreme rasturanja Vrhovnog Sovjeta oktobra 1993. godine u Moskvi.
Imao je negativno mišljenje o nekim političarima (Hasbulatovu, Makašovu, Ruckom) koji su bili na strani Vrhovnog Sovjeta, a osudio je i rat u Čečeniji.
Porodica
Okudžava se ženio dva puta. Njegova prva žena je bila Galina Vasiljevna Smoljjaninova (1926–1965) sa kojom se upoznao kao student i oženio 1947. godine. Sa Galinom je imao dvoje dece – sina Igora (2. januara 1954 – 11. januara 1997) i neimenovanu kćer koja je umrla kao beba.
Njegova druga žena je bila Olga Vladimirovna Arcimovič sa kojom je dobio sina Antona 1965. godine.
Okudžava se oženio Olgom 1962, a razveo od Galine 1964. godine. Galina je umrla godinu dana kasnije od srčanog udara, a sin Igor je postao zavisnik od droge, od čega je i umro. Za obe ove nesreće Galinina rodbina je okrivila Bulata.
Smrt
Bulat Okudžava je umro 12. juna 1997. godine u vojnoj bolnici pariskog predgrađa Klamar. Pred samu smrt se krstio pod imenom Jovan po svetomučeniku Jovanu Vojniku. Ovo krštenje je obavila njegova žena Olga u Parizu po predlogu i blagoslovu jednog od staraca Pskovsko-Pečorskog manastira. Okudžavu su opojali u Moskovskom hramu svetih vračeva Kuzmana i Damjana. Povodom religioznih stavova i pogleda Okudžave, jedan od pravoslavnih sveštenika je rekao: „Okudžava je samo mislio da ne veruje. U samoj suštini su njegove pesme psalmi našega veka“. Sahranjen je na Vaganjkovskom groblju grada Moskve.
Dela:
Zbirke pesama
Lirika (1956)
Ostrva (1959)
Na putu za Tinatin (1964)
Veseli doboš (1964)
Mart velikodušnosti (1967)
Arbate, moj Arbate (1976)
Prozni radovi i zbirke pripovedaka
Živ bio, đače
Fotograf Žora
Promoksis
Jutro se boji nežnom svetlošću
Privatni život Aleksandra Puškina
Kao iz kutije
Divne pustolovine
Romani
Jadni Avrosimov (1969)
Avanture tajnog agenta Šipova (1971)
Putovanje diletanata (1978)[9]
Gutljaj slobode (1979; po dramatizaciji romana „Jadni Avrosimov“, sva kasnija izdanja objavljena su pod ovim nazivom)
Susret s Bonapartom (1983)
Ukinuto pozorište (autobiografski roman) (1993)
MG47 (N)