Godina izdanja: 2008.
ISBN: 978-86-911207-0-2
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Autor: Pavle Kovačević

Od inteligencije je jača imaginacija, od nauke mašta, od filozofije mudrost, a od duhovnosti – duhovitost. Da u tom kresu duha (gromu iz vedra duha) nema malkice otrova, ne bi Pavle Kovačević izdavao aforizam kao lek za dušu.
Ruku na srce, nema nule koju neko nije napravio zbog nečega. Kad nula poraste više od glave, postane oreol. I obrnuto, posmatrano kroz oreol, svaki je svetac – nula. Stoga su satiričari dželati koji ne skidaju glave, već – oreole. Odnosno kad su mučitelji vešti, krici se ne čuju. Prema tome, i najveće tragedije su lepe ako se uspešno izvedu. Na daskama koje život znače ili na panjevima. Kovač(ević) ima sreće panj je nakovanj. Za razliku od drvoseče, oštro oko glavoseče u svakom drvetu vidi panj.
Što jaki jače zamahuju, slabiji sve češće oštre sekiru. Po ugledu na kuma: dok oštri sekiru, prejudicira presudu. Jer, pravda je jača od nepravde, a ljudi su uvek na strani slabijeg. Jedino jači podiže veliki teret slabijem na leđa.
Dakako, lakše se trpi jaram kad su kola puna. Volu je ram jaram, Biku Koji Sedi – ustavni okvir. Mi smo slučaj za sebe: čim se oslobodimo jarma, legnemo na rudu. Narod koji može više da izdrži kasnije se buni. Stalo mu do izreke: ko lepo sanja, kasno se budi. I ja sam usnio divan san. Ne smem da ga ispričam.
Kažu da nam od oduzete sadašnjosti prave budućnost. Zato ginemo za ideje, a preživeli će se sigurno žrtvovati za nove. Cenzori, ne pravite se naivni! Napravite nam spisak ideja do kojih smemo da dođemo. U osnovi, napredne ideje su štetne, jer ne odgovaraju sadašnjim uslovima. Proganjajući napredne ljude mi idemo za njima. Po pravilu, kad se ide pogrešnim putem najnapredniji vuku nazad.
Dok jedni grabe napred, a drugi otpozadi, ne treba se čuditi što im je ispred lica zadnjica. Što se dublje klanjate, stražnjice vam zauzimaju veći položaj. Klanjajući se niste ni primetili da se vladar promenio. Isti ste kao što ste bili. Jedva smo vas prepoznali. U prelaznim trenucima najlakše je beskičmenjacima. Njima su mnoge stvari nadohvat ruke – treba samo saviti kičmu. Pri tom ne treba smetnuti s uma: kičmeni stub u vama (i nama, nego šta!), često je stub srama; ko ima kičmu od testa, nikad nije bez hleba.
Prema tome, kad bi svi išli uspravno, bilo bi mnogo komotnije. Pogotovo što uz drvo koje raste uspravno teže se uspeti – spotiče se o palo, a ne uspravno drveće.
Kad je palidrvce kresnulo šibicu, izgubilo je glavu. Za razliku od baklje, koja se drži za onaj kraj koji ne gori, niti svetli. Divim se vatri u svemu što ne gori. Zamračite! Da vidimo ko svetli. Čovek se nalazi između Sunca i svoje senke. Ako ćemo pravo, Suncem i slavom obasjana je samo jedna strana čoveka. Više od Sunca, slava udara u glavu. Zna gde je otpor najmanji.
Pri udaranju glavom o zid najgore prolaze najjači. A najbolje oni koji su nam se popeli na glavu – da bi videli kuda nas vode. Nosili smo ih na ramenima, a oni su nas jahali. Lep je pobednik na konju, lepši konj na postolju. Zato smo mnoge konje ovaplotili u spomenike. Vođa je u sedlu, a raga ni makac. Eto zašto je istorija raga koju su izjahali i izmrcvarili pobednici. Pri tom su svi digli ruka na nas. Kakva veličanstvena predaja! I mi se predali radu. Digli ruke.
Što se tiče rata i mira, ratu je lepo između dva mira, miru je užasno između dva rata. Ubijamo se međusobno kako bismo imali više heroja. Ljudi se poubijaše dokazujući jedni drugima čiji je sistem humaniji. Naravno, socijalizam i komunizam ne treba dovoditi ni u kakvu vezu. U pitanju su sistemi bez veze. Konačno, da znamo za šta smo ginuli, ne bismo žalili da poginemo opet za istu stvar. Čovek je velika stvar. Trgovci su otišli korak dalje: čovek je naše najveće bogatstvo.
Kad brod tone, pramac se propinje. Brodolomnici ne sisaju vesla. Čekaju komandu odozgo. Sve što teče (i što se steče) sliva se u nepomično. Kad reka preplavi, izgubi svoj tok. Kad presuši – svi su ribolovci.
Beskrajan je put koji ničemu ne vodi. Ko sudbinu čeka, staje joj na put. Upravo zbog toga, lako je videti stvarnost kad joj staneš na put. Da bismo izbegli susret, skrenuli smo s puta – da naberemo jabuka. Nije jabuka rajsko voće, već banana. Da nije urodila plodom, od majmuna ne bi postao čovek.
Aforizam nije samo blesak duha nad blesavom zbiljom, nego biti ili ne biti. Međutim, kad je bio u dilemi biti ili ne biti, Hamlet je odlučio da bude lud. I dok se pametan opire ludom vetru, budala uspešno jedri na njemu. Do sarkazma i napred. Stoga ne čudi što pametniji popuštaju – pod pritiskom.
Otkad smo svoji na svome, niko ne govori ono što misli. Svako se pravi pametniji. I obrnuto: kad svi govore jedno te isto, svako misli drukčije. Za ljude koji ne znaju da misle, svuda postoji sloboda govora. Sloboda govora je, u stvari, potpuna kontrola misli. Kada je slobodoumac rekao da nema slobode govora, uhapsili su ga zato što laže. Izgubio iz vida da se laž brani rečima, a istina životima. Inače život je maskenbal. Kad svi skinu maske, prestaje veselje.
Radujte se! Opasno je biti nezadovoljan. Kad se nađeš između sreće i nesreće, ne okreći nesreći leđa. Zagrli nesreću i usreći je. Sreća pripada srećnima, jer su je zaslužili. Svakome je sreća nadohvat ruke, samo je nama na udaru pesnice. Da bi bio srećan, čoveku treba malo više nego što može da ima. Kako bi bio prvi među jednakima. Ako hoćeš da budeš prvi, pusti druge da istrčavaju. I ne zaboravi: ko prvi stigne do cilja, prvi prestane da trči. Cilj je kraj. Da budem iskren, tek kada sam promašio cilj, video sam koliki su mi dometi.
Na plašite se smrti. Ona dolazi na kraju života. Ubijaju i besmrtne, zar ne! Da provere. Znaju da niko nije dao život za sebe. Život je ugašen. Bravo vatrogasci! Eh, kad bi čoveku za života poklanjali cveće koje mu na grob donesu. Bez obzira što cveće miriše divno, ali naivno, i što je veštačko cveće sve veće.

Autorsko izdanje, 2008., 331 strana, mali format (10 x 7cm.), presavijane korice, ima posvetu (najverovatnije pisca), tiraž 500, težina 110 grama.