Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Dragan Ranković
Akvamorf: roman ; Peterburške sveske : roman


Slobodna knjiga, 1997. godine na 173. strane.


Knjiga je u odlicnom stanju.


Autor romana Akvamorf je Dragan Ranković, `mlađi pisac srednje generacije`. On, po sopstvenim rečima, piše `iz čistog veselja i za radost, a ne iz depresije`... Tako je nastao i kratak roman o `čelovečku` sirotanu, koji vremenom otkriva da je nastao iz (epruvete?, ne) iz turšije, iz Finkine i čiča Perunove eksperimentalne kuhinje.

Povest o homunkulusu nije kafkijanski mračna niti pretenduje na to da bude egzistencijalistički roman; ona je vedra, duhovita, parodična i pomalo nostalgična - u meri u kojoj čitalac prepoznaje poigravanje ličnim reminiscencijama (letovanja u Mimicama i Bolu na Braču), književnim naslovima i temama velikih ideoloških narativa iz prošlosti.

`Спознао сам себе док сам се давио у бари иза куће, званој Атлантида. Читав живот пролетео ми је пред очима, у низу јасних, шарених слика, сличних бањским разгледницама које је чича Перун чувао у кутији за ципеле.

Кад ми се вода склопила изнад главе, и кад сам испустио три последња мехурића ваздуха, видех себе како излазим у шетњу.

Тек што је подне тихо уздахнуло у крошњи распуклог дуда, суморни шкљоц - угриз јединог зуба зарђале браве - пробио се кроз тишину. Корак по корак, помаљао сам се уз своју помајку Финку, излазећи из дворишта. Финка ме је сваког дана водила у шетњу. Ја сам се због тих шетњи бунио, али сам морао да идем јер су биле здраве. Вечити спавач, успевао сам да дремам чак и ходајући.

У сивом сакоу упрсканом изметом голубова, тром и поспан, с љубичастом филцаном беретком, личио сам на неку хиптертрофирану гљиву. Сав занесен, нешто сам јој објашњавао, лагано дижући једну руку у ваздух. По мојим карактеристичним покретима, као да из ваздуха, пуначким прстима, предем неку невидљиву вуну, могло се закључити да јој тумачим своју књижевну поетику. То јој, ваљда, није било по вољи, јер ме је ћутке, грубо и љутито терала, гонећи ме да идем брже. У мојој дебелој, гостољубивој сенци скривали су се врапци, док сам се одмарао ослоњен о зид, тешко дишући.

Док смо шетали, Финка ми је тог дана по ко зна који пут препричавала како ме је на праг сиротишта, једне ноћи, по страшном пљуску, донео неки до голе коже покисли кловн. Низ кловнове образе расквашена шминка цедила се у прљавим поточићима. Кловн је радозналој Финки, тада куварици дома за нахочад Убрисана суза, унезверено говорио о некаквом великом пожару у коме је пропао циркус Атлантис, о томе како је шатра изненада обрасла риђим, чупавим пламеновима, падајући на успаничену гомилу у запаљеним крпама; како су артисти, док су се топиле звезде од станиола и горело папирно небо над њима, отварали кавезе и пуштали на слободу мајмуне, лавове и дресиране прасиће, спасавали жену с брадом, најдебљег човека на свету, патуљке еквилибристе и сијамске близанце. Причао је како се саплитао о своје превелике кловновске ципеле покушавајући да умакне ватри, носећи дете, и како су, тек кад су били на сигурном, окупљени око шатре која је горела, схватили да жена од гуме, мајка несретног детета, још увек, заборављена, чами закључана у сандуку са троструком преградом, чији је кључ био у џепу Великог Флукса, мађионичара и чудотворца, мога оца, који је једини умео да га отвори, али је био некуд нетрагом нестао. Кловн је сумњао да је Велики Флукс и подметнуо пожар, киван на власника циркуса са којим је био у завади.