ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Godina izdanja: Tv / Ms

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Karen Klementajn Tiodor Hornaj (engl. Karen Clementine Theodore Horney, IPA: /ˈhɔrnaɪ/[1]), rođena Danijelzen (nem. Danielsen), 15. septembar 1885. Hamburg — 4. decembar 1952. Njujork, bila je američka psihoanalitičarka nemačkog porekla. Jedna je od najznačajnijih kritičarki Frojdove psihoanalize, posebno tačaka o ženskoj seksualnosti. Dala je vlastitu teoriju neuroza vezanu za kulture i njihov nastanak.

Njen otac Berndt, kapetan broda, patrijahalan i vrlo strog uslovio je da Karen bude privržena mnogo brižnijoj, 18 godina mlađoj majki[2]. To ju je često dovodilo u stanje depresije što joj je pomoglo kasnije u istraživanju pozivajući se na vlastito iskustvo. Sa 9 godina odlučila je da se posveti razvijanju intelektualnih sposobnosti govoreći sebi ’ako ne mogu da budem lepa, biću pametna’[3].

1906. godine Karen upisuje studije medicine na univerzitetu u Frajburgu, da bi se prebacila u Gotingen i konačno diplomirala u Berlinu 1913. Na studijama upoznaje Oskara Hornaja za kojeg se udaje 1909. godine. Posle smrti svoje majke 1911. godine odlučuje da usmeri svoj rad ka psihoanalizi. Posebno joj se posvećuje posle brojnih seansi kod jednog od najvećih psihoanalitičara tog perioda Karla Abrahama[4]. 1920. godine postaje jedan od osnivača Berlinskog instituta za psihoanalizu i gde predaje nekoliko narednih godina. Jedna od većih depresija zadesila ju je 1923. sa smrću njenog starijeg brata, ostavljajući je da razmišlja o samoubistvu. 1934. seli se sa decom u Njujork i zapošljava se u Njujorškom institutu za psihoanalizu, gde i počinje da razvija vlastitu teoriju psihoanalize[5]. Veliki deo njenog istraživanja i rada zasniva se na vlastitom iskustvu i iskustvu svojih pacijenata. Za razliku od drugih psihoanalitičara, verovala je i u mogućnosti samoanalize, o čemu je napisala knjigu. Karen Hornaj je još na početku seksualne revolucije tačno uočila da mladi ljudi ne traže jedno od drugog seks, već sigurnost koju od roditelja i društva nisu nikada dovoljno dobili.

Dela
Objavila je šest knjiga[6]:

1937. Neurotična Ličnost našeg vremena - fokusira se na ideje neuroza nastale iz kulturnih faktora i međuljudskih konflikata
1939. Novi načini u psihoanalizi
1942. Samoanaliza, pisano iz njenog vlastitog iskustva i kako se izborila sa problemima
1945. Naši unutrašnji konflikti
1946. Da li razmišljate o psihoanalizi?
1950. Neuroza i razvoj ličnosti – ponos i odbrambene strategije, klasifikacija neuroza
Teorija neuroza
Jedna od bazičnih stvari u kojima se nije slagala sa Frojdovom psihoanalizom je da ljudski život ne opstaje isključivo preko bio-fizičkih svojstava, već da i kultura i način na koji ljudi žive ima svoj udeo. Po Frojdu, svi odnosi i nagoni u kulturi određeni su biološki, sve naše akcije i motivi su uzrokovani potrebom za zadovoljenjem naših seksualnih nagona i nagona života (eros) i nagona smrti (tanatos). Hornaj kaže da su osećanja i stavovi određeni kulturološki[7].

U određenim kulturama, strahovi i neuroze su izraženiji nego u drugim. Ta pojava je uzrok što neke kulture su stvorile uređaje kojima se brane od istih, npr. ritualima, sujeverjem ili religijom.

Po definiciji, neuroza je lakši oblik psihičkog oboljenja bez poznatog uzroka. Po Hornajevoj neuroza je način na koji ljudi savladavaju i kontrolišu interpersonalne probleme koji se dešavaju iz dana u dan. Kod neurotičke ličnosti postoje tri obrasca kontrole, a to su pokret prema ljudima, protiv ljudi i od ljudi[8]. Sva tri karakterizuju krutost i nedostatak individualnog potencijala što i predstavlja srž svake neuroze.

Pokret ka ljudima:

potreba za pažnjom i prihvatanjem; činjenje usluga drugima kako bi ih cenili
potreba za partnerom; onaj koji će da ih voli i rešava sve probleme
Ove karakteristike rezultat su samonipodaštavanja. Po Hornajevoj, osobe koje su imale nesaglasnosti sa roditeljima u detinjstvu često pribegavaju ovakvom ponašanju. Strah od bespomoći i napuštenosti stvara fenomem bazična strepnja. Izvor bazične strepnje je u dečjoj nesigurnosti, onoj koja potiče iz nesređenih porodičnih odnosa, kao što je dominantno i nedosledno ponašanje roditelja, nerealni roditeljski zahtevi, razvod roditelja, alkoholizam i nasilje u porodici. Ukoliko se izvori strepnje produže, dete se prilagođava neurotičkim potrebama. Ovi individualci izlažu potrebu za privrženost i prihvatanje od strane društva, pa često zanemaruju svoje potrebe čineći usluge drugima.

Pokret protiv ljudi:

potreba za moći; sposobnost da se preuzme kontrola nad drugim ljudima
potreba za manipulisanjem: biti bolji od ostalih, verovanje da manipulisanjem se stiče moć
potreba za socijalnim priznanjem;
potreba za samodivljenjem; i unutrašnjih i spoljašnjih kvaliteta
potreba za uspehom;
Ova kategorija je kategorija ekspanzivnosti, agresivnosti. Neurotičke ličnosti ove kategorije prikazuju bes i neprijateljstvo prema ljudim. Dok recimo, potrebe za socijalnim priznanjem i uspehom imaju svi ljudi, neurotičari su očajni za tim. Uzrok ovakvog ponašanja nije snaga već strah od razočarenja i iskorišćavanja od strane drugih. Moć i imanje su način kako se brane od sveta. Imaju potrebu za isticanjem i divljenjem od strane ljudi u svojim socijalnim krugovima, a skloni su i da drže ljude na distanci.

Pokret od ljudi:

potreba za samodovoljnošću i nezavišnošću;
potreba za savršenošću;
potreba za neupadljivošću;
Kategorija otuđenosti, povučenosti. Ljudi ne nalaze zadovoljenje u drugima već u sebi. Smatraju da su druge osobe razlog njihovih problema. Pribegavaju umetnosti.

Zavist za matericom
Kao odgovor na Frojdovu teoriju ženske zavisti za penisom, Hornajeva razvija teoriju muške zavisti za matericom. Muška zavist je po njoj veća od ženske, zato što muškarci imaju veću potrebu za omaložavanjem žena nego što žene imaju za omaložavanjem muškaraca. Ovu teoriju Hornajeva je označila kao kulturnu, psihološku sklonost, ne kao samu psihološku osobinu[9].

Teorija o sebi
Označava se kao potreba za samoostvarenjem.

Postoje dva pogleda na sebe – realno ja i idealizovano ja[10]. Realno ja predstavlja ono što jesmo, a idealizovano ono što želimo da budemo. Realno ja poseduje potencijal za razvitak, sreću, snagu volje ali poseduje i ograničenja. Idealizovano ja poseduje paradigmu po kojoj realno ja treba da se razvija i stekne samoostvarenje.

Međutim, čovek odbija da prizna ograničenja realnog sebe zato što idealizovanog sebe doživljava kao srž svog života, stoga odbacuje sve što bi ga ugrozilo. Postavlja sebi nemoguće zahteve kako bi oblikovao svoje biće u savršenstvo, što Karen Hornaj naziva tiranijom unutrašnjih zapovesti[3].

`On mora da bude krajnje pošten, plemenit, razuman, pravičan, dostojanstven, hrabar, nesebičan. Mora da bude savršen ljubavnik, muž, učitelj. Mora da bude sposoban da izdrži sve, da voli svakog, da voli svoje roditelje, svoju ženu, svoju otadžbinu; ili, ne sme da se veže ni za šta i ni za koga, ništa ne sme da mu smeta, ne sme nikada da se oseća povređenim i mora uvek da bude ravnodušan i smiren. Mora uvek da uživa u životu ili uvek mora da bude iznad zadovoljstva i uživanja. Mora da bude spontan ili da uvek vlada svojim osećanjima. Morao bi da zna, razume i predvidi sve. Mora da bude kadar da za tili čas reši svaki svoj ili tuđi problem. Mora da bude sposoban da savlada svaku teškoću čim je uoči. Ne sme nikada da bude umoran ili bolestan. Mora uvek da bude u stanju da nađe posao. Mora da za jedan sat završi posao koji se može obaviti samo za dva ili tri sata.`