ISBN: Ostalo
Jezik: srpski, nemački, francuski, italijanski
Godina izdanja: 2011.
Autor: Domaći

SPOMENICA VALTAZARA BOGIŠIĆA
O stogodišnjici njegove smrti 24. aprila 2008. godine
Priredili Luka Breneselović, Vladimir Čolović, Jovan Ćirić, Predrag Dimitrijević, Jovica Trkulja

Službeni glasnik/ Institut za uporedno pravo, Beograd/ Pravni fakultet, Niš, 2011.
674 + 696 strana, tvrd povez, udžbenički format.

Valtazar Bogišić

Valtazar Bogišić, ili Baldo kako su ga od milja zvali, rođen je 1834. godine u Cavtatu, dalmatinskom gradiću Dubrovačke rivijere. Majka mu je umrla kada je imao samo dve godine, pri porođaju sa sestrom Marijom. Odrastao je sa ocem Vlahom, koji je bio ugledni trgovac. Osnovnu školu je završio sa jedanaest godina, u rodnom Cavtatu, u školi za pomorske kapetane. To je bila jedina privatna škola u tom mestu, a trajala je samo dve godine. Baldin uzor iz mladosti bio je njegov deda, Valtazar Bogišić stariji, koji je bio moreplovac. Valtazar Bogišić stariji, iako u starosti delimično slep, svom unuku često je pričao o svojim pomorskim danima, poznanstvu sa Milošem Obrenovićem itd…

Valtazar Bogišić mlađi, nasledio je pola dedine zaostavštine. Od te zaostavštine, Valtazar je kupovao knjige, naročito one Vuka Stefanovića Karadžića. To ga je podstaklo da i on počne sa pisanjem pesama. Sa ocem je u mladosti često putovao po Dalmaciji, najčešće brodom. Otac Vlaho je želeo da Valtazar nasledi porodični posao i zato ga nije puštao na dalje školovanje. Nakon jednog brodoloma, otac je ipak popustio i dozvolio Baldi da izučava jezike. Budući da je u Habzburškoj monarhiji službeni jezik bio nemački, a u okviru Habzburške monarhije, u njenoj kraljevini Dalmaciji, italijanski je važio za drugi službeni jezik, Baldo je učio ta dva jezika. Posle očeve smrti, 1856., upisao je gimnaziju u Padovi, a nastavio u Veneciji, gde je i maturirao 1859. godine. Školovanje je nastavio u Beču, gde je pohađao nastavu iz prava, filozofije, filologije i istorije, a usputno je izučavao i političku ekonomiju.

Godine 1862. postao je doktor filozofije u Gisenu. Sledeće godine, postaje činovnik Bečke dvorske biblioteke. Značajni su i njegovi doprinosi folkloristici i u oblasti sakupljanja običaja našeg naroda. Narodne pesme skupljao je i zapisivao u Mostaru 1863. godine, pored novoizgrađene pravoslavne crkve. Na taj način je zapisao nekoliko epskih pesama među kojima su i: „Marko Kraljević i brat mu Andrijaš“, „Popijevka Radića Vukojevića“, „Kad je Vuk Ognjeni umro, šta je naredio na samrti“. Zvanje doktora prava stiče 1864. godine. Postavljen je za školskog nadzornika u Banatsko-Sremskoj vojnoj krajini, čije se sedište nalazilo najpre u Temišvaru a kasnije u Petrovaradinu. Na tu funkciju postavilo ga je Austrijsko ministarstvo odbrane 1868. godine. Dve godine kasnije, putujući na planinu Kavkaz, izučavao je običaje tamošnjih naroda. Predavao je na pravnim fakultetima u Odesi i Kijevu kao profesor istorije slovenskog prava. Novorosijski univerzitet u Odesi ga je odlikovao počasnom diplomom „honoris causa“ za dostignuća iz oblasti javnog prava.

Sa znamenitim Dubrovčanima, među kojima su i Niko i Medo Pucić, osnovao je kulturni pokret Srba katolika. Takođe, bio je jedan od najistaknutijih članova „Ujedinjene omladine srpske“, pored Svetozara Miletića, Nikole Pašića, Jevrema Grujića, Vladimira Jovanovića, Ranka Alimpića i Marka Miljanova. Krilatica organizacije koja je bila osnovana u Novom Sadu 1866. godine, bila je: „Srpstvo – sve i svuda“. UOS je pod pritiskom Beča zabranjena u Monarhiji i Srbiji, pa je premeštena na Cetinje. Napisao je više članaka za nacionalno glasilo Srba iz Dalmacije – „Dubrovnik“. Bio je dopisnik „Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti“ u Zagrebu (JAZU). Poznata je i njegova prepiska sa arhimandritom cetinjskim Nićiforom Dučićem, o stanju u mitropoliji cetinjskoj i njenim odnosima sa patrijaršijom karlovačkom i mitropolijom beogradskom. Pričao je sve slovenske jezike. Po svom ubeđenju, bio je panslavista. Bio je veoma poštovan u Rusiji, Poljskoj, Moravskoj i Bugarskoj. Čak je u Bugarskoj aktivno učestvovao u izradi nekoliko zakona. Na njegovu inicijativu osnovan je „Slovenski departman“ Venecijanske biblioteke. Bio je prvi predsednik „Slovenske biblioteke“ u Beču. Javno je podržavao narodni ustanak iz 1875. godine u Hercegovini i Krajini poznatiji kao „Nevesinjska puška“. Za vreme Rusko-Turskog rata (1877.-1878.), bio je član ruske civilne kancelarije.

Kao pravnik, profesor prava i istoričar prava, Valtazar Bogišić je ostvario veoma velik doprinos razvoju pravne nauke. Izučavao je pre svega običajno i uporedno pravo, ali je bio vrsan poznavalac i građanskog prava uopšte. Veoma su ga interesovali porodično i nasledno pravo. U nauci, opredelio se za Savinjijevu Istorijsko-pravnu školu i zastupao da je pravo izraz narodnog duha. Veoma velik uticaj na njega je imao je Georg Fridrih Puhta.

Sledbenik Valtazara Bogišića, Teodor Taranovski, izneo je učenje svog profesora o pravnim ustanovama svojstvenim samo slovenskim narodima. Govorio je o porodičnoj zadruzi, agrarnoj opštini i odsustvu ropstva u prehrišćansko doba, o čemu je Bogišić pričao na pristupnom predavanju na Novorosijskom univerzitetu. Bogišić je napisao nekoliko rasprava i naučnih knjiga, među kojima možemo istaći: „O važnosti sakupljanja narodnijeh pravnijeh običaja kod Slovena“ – 1866., „Naputak za opisivanje pravnijeh običaja koji u narodu žive“ – 1867., „Glavnije crte obiteljskog prava u starom Dubrovniku“ – 1868., „Pisani zakoni na slovenskom jugu“ – 1872., „Zbornik sadašnjih pravnih običaja kod južnih Slovena“ – 1874., „Narodne pjesme iz starijih, najčešće primorskih zapisa“ – 1878. Napisao je nekoliko pravnih knjiga na Nemačkom i Francuskom jeziku.

Najveću slavu, Valtazar Bogišić je dostigao 1888. godine. Te godine, ukazom je proglašen Opšti imovinski zakonik za knjaževstvo Crnu Goru, koji je on sastavio. To je jedna originalna kodifikacija imovinskog prava u užem smislu (obligaciono i stvarno pravo). Knjaz Nikola Petrović-Njegoš poverio mu je taj složen zadatak 1872. godine. Ta godina Bogišića je zatekla u carskoj Rusiji, ali želja cara Aleksandra II bila je da Bogišić ipak pristupi izradi teksta budućeg zakonika, što je i učinio 1873. godine. Nacrt zakonika, Valtazar Bogišić je sastavio u Parizu 1881 godine. OIZ predstavlja sintezu običajnog prava i modernih tekovina, koji je u potpunosti odgovarao nivou pravne svesti stanovništva knjaževstva. Odlikuje ga nekoliko specifičnosti. Pisan je narodnim jezikom. Definicije zakonika su vrlo koncizne i jasne.

Često je Bogišić, zbog nedostatka terminologije, bio primoran da sam stvara termine za već postojeće građanskopravne institute. Verovatno najveća specifičnost Opšteg imovinskog zakonika jeste to da ne reguliše porodično i nasledno pravo, koje je u tom periodu bilo u svojevrsnom razvojnom stadijumu. Porodična zadruga polako je svoje mesto prepuštala modernoj inokosnoj porodici, što je zakonopisac izvrsno primetio. Zakonik odlikuje i originalna sistematika. Sastojao se iz šest delova (opšti deo, stvarno pravo, ugovorno pravo, odštetno pravo, statusno pravo, objašnjenja). Zanimljivost koja je prvi put primenjena baš kod ove kodifikacije jeste glava 8 šestog dela tzv. „Razdio VIII – neke zakonjačke izreke i postavke“. U toj glavi zakonika stoje pravne izreke, uglavnom preuzete od klasičnih rimskih pravnika (Ulpijan, Gaj, Paul) pisane narodnim jezikom. Neke od tih izreka su: „Što nije zabranjeno, može da ne bude pošteno“ (čl. 999)., „Ni svojim se pravom služit nemoš, tek drugom na štetu il dosadu“ (čl. 1000), „Ko od čega korist ima, treba i teret da nosi“ (čl. 1001.), „Što se grbo rodi, to vrijeme ne ispravi“ (čl. 1006.), „Pravdi je nasilje najgori protivnik“ (čl. 1011), „Najveća je nepravda kad ko od zla dela svog još i korist kakvu ima“ (čl 1028).

OIZ je izvršio veliki uticaj na pravnu teoriju, sudsku praksu i zakonodavstvo. Stručna javnost je ocenila zakonik najvišim ocenama. Iste, 1888. godine, Valtazar Bogišić postao je i član Srpske kraljevske akademije. Sve to je navelo knjaza Nikolu Petrović-Njegoša da postavi Valtazara Bogišića za svog ministra pravde. Tu funkciju je obavljao od 1893. do 1899. godine. Drugo izdanje zakonika proglašeno je kao zakon godine 1898. Valtazar je planirao osnivanje fondacije u Beogradu, koja će se posle njegove smrti starati o njegovim spisima. Takođe, njegova zamisao bila je da ta fondacija stipendira najbolje studente prava iz Srbije, koji studiraju u inostranstvu, a to sve iz vrednosti njegove zaostavštine. Zbog iznenadne smrti, 1908. godine u Rijeci, ova ideja nije sprovedena u delo. Sestra Marija je zakonski nasledila svu njegovu imovinu, jer nije ostavio testament. Zaostavština koju čini 18 000 knjiga, 10 000 pisama, 164 rukopisa i bogata numizmatička kolekcija, nakon drugog svetskog rata postala je imovina Jugoslovenske Akademije Nauka i Umetnosti. Od tada do danas, Zbirka Valtazara Bogišića nalazi se u Kneževom Dvoru, palati u kojoj je nekada stolovao Dubrovački knez.

Porodica Bogišić, poreklom je iz zaleđa Konavala. Postoje spisi o tome da je cela porodica u 15. veku prešla na rimo-katoličku veru.

Božidar Marković, profesor pravnog fakulteta u Beogradu, predlagao je 1930. godine reformu građanskog zakonodavstva, po ugledu na Bogišićev OIZ. Suština njegovog predloga sastojala se u davanju većeg značaja običajnom pravu, koje je još tada bilo zanemareno.

Valtazar Bogišić, svakako je jedan od onih koji nas podsećaju na čuvene Njegoševe stihove: „Blago onom ko dovijek živi, imao se rašta i roditi!“

(Dverisrpske.com)