ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Lepo očuvano
Unutra sve čisto deluje nekorišćeno

Retko u ponudi



Zoran Đinđić (Bosanski Šamac, 1. avgusta 1952 — Beograd, 12. mart 2003) bio je srpski političar i filozof. Bio je dugogodišnji predsednik Demokratske stranke, gradonačelnik Beograda (1997) i predsednik Vlade Republike Srbije (2001—2003).

Zoran Đinđić

Zoran Đinđić na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, 24. januar 2003.
Lični podaci
Datum rođenja
1. avgust 1952.
Mesto rođenja
Bosanski Šamac, Bosna i Hercegovina, Jugoslavija
Datum smrti
12. mart 2003. (50 god.)
Mesto smrti
Beograd, Srbija, Srbija i Crna Gora
Uzrok smrti
Atentat
Narodnost
Srbin
Visina
nešto iznad 1,77 m [a]
Univerzitet
Univerzitet u Beogradu
Profesija
doktor filozofije
Porodica
Supružnik
Ružica Đinđić
Deca
2
Roditelji
Dragomir Đinđić (1916—2001)
Mila Đinđić (rođ. Dušanić) (1931/2 — 14. mart 2016)[1]
Porodica
Gordana Đinđić Filipović (sestra)[2]
Politička karijera
Politička
stranka
Demokratska stranka (1990—2003)
Mandati
6. predsednik Vlade Republike Srbije
25. januar 2001 — 12. mart 2003.
Izbori Vanredni parlamentarni izbori 2000.
Predsednik Milan Milutinović
Nataša Mićić (v. d.)
Prethodnik Milomir Minić
Naslednik Nebojša Čović (v. d.)
Žarko Korać (v. d.)
Zoran Živković
67. gradonačelnik Beograda
21. februar — 30. septembar 1997.
Prethodnik Nebojša Čović
Naslednik (v. d.) Milan Božić
Vojislav Mihailović
Potpis

Đinđić je jedna od najznačajnijih figura moderne srpske istorije, kao i da je bio darovit i preduzimljiv političar, pun ambicije i idealizma. Ostaće nepoznanica kojim tokom bi išlo njegovo liderstvo.

On je bio jedan od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne jugoslovenske Demokratske stranke, osnivajući modernu Demokratsku stranku 1989. godine[3] čiji je predsednik postao 1994. godine.[4] Tokom 1990-ih bio je jedan od lidera opozicije režimu Slobodana Miloševića, a 2001. godine postao je premijer Srbije nakon svrgavanja Miloševića 5. oktobra 2000. godine.[4]

Kao premijer zalagao se za prodemokratske reforme i pristupanje Srbije Evropskoj uniji.[5] Đinđićeva vlada je ratifikovala Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i sprovela inovacije u skladu sa preporukama Saveta Evrope, što je dovelo do uvođenja institucija za zaštitu ljudskih prava i sloboda, kao i da Savezna Republika Jugoslavija nakon što je preuređena promenivši naziv u Srbija i Crna Gora 2003. godine postane država-članica Saveta Evrope.[6] Đinđićeva vlada snažno se zalagala za saradnju sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju odnosno Haškim tribunalom. Nakon hapšenja pripadnika Jedinice za specijalne operacije (JSO) i izručenja Haškom tribunalu, JSO je organizovao oružanu pobunu u Beogradu.[7] Đinđić je ubijen u atentatu od strane Zvezdana Jovanovića, bivšeg pripadnika JSO koji je bio povezan sa organizovanom kriminalnom grupom poznatijom kao Zemunski klan.[8][9][10]

Biografija

Mladost
Đinđić je rođen u Bosanskom Šamcu, Bosna i Hercegovina, Jugoslavija, gde mu je otac bio stacioniran kao oficir Jugoslovenske narodne armije (JNA). Po očevoj strani je poreklom iz Toplice u južnoj Srbiji,[11] a rodno selo njegovih predaka sa očeve strane je Prekopuce. Imao je rođaka koji se takođe zvao Zoran Đinđić sa kim je imao istog pradedu, pošto su im očevi bili braća od strica.[12] Majka Mila Dušanić (oko 1931-2 - 14. mart 2016), domaćica, vaspitala ga je i njegovu stariju sestru Gordanu; porodica se selila po očevim poslovima. Deset godina Zoranovog detinjstva proteklo je u gradu Travniku, u centralnoj Bosni.[13] Na kraju, porodica se preselila u prestonicu Beograd, nakon što je njegova majka tamo dobila radno mesto. Đinđić je pohađao Devetu beogradsku gimnaziju, a potom se upisao na Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, koji je diplomirao 1974. godine. Tokom studentskih dana razvio je interesovanje za politiku.

Navijao je za Crvenu zvezdu.[14]

Studije
Đinđić je studirao filozofiju na Univerzitetu u Beogradu, a paralelno je pohađao i predavanja iz istorije umetnosti, sociologije i ekonomije.[15] Posebno interesovanje je pokazivao za Petra Kropotkina, čija je dela prevodio na srpski i kritičku teoriju društva, poznatu pod nazivom Frankfurtska škola.

Slovenačka policija je brutalno sprečila održavanje studentskog skupa, čiji je cilj bio da se formira autonomna studentska organizacija. Organizatori su, uključujući i Đinđića, uhapšeni.[16] Uhapšeni studenti su formirali štrajkački odbor, zbog čega su bili svakodnevno napadani u štampi. Za skup je bio pripremljen „Nacrt rezolucije saveza studenata filozofskih fakulteta u Beogradu, Ljubljani i Zagrebu“, koji je ukazivao na postojanje krize jugoslovenskog društva i sa radikalno levih pozicija kritikovao tadašnju komunističku vlast.[17]

Novembra 1974. godine u Ljubljani je održano suđenje, na kome su šestorica studenata, među kojima i Zoran Đinđić, bili osuđeni na po godinu dana zatvora. Međutim, pritisak međunarodne javnosti pomogao je osuđenim studentima da izbegnu izdržavanje zatvorske kazne.[16] Nakon što je 1974. osuđen od komunističkih vlasti i preko partijskih medija zbog svoje uloge u pokušaju organizovanja nezavisnog političkog pokreta jugoslovenskih studenata, Đinđić je emigrirao u Zapadnu Nemačku[18] zahvaljujući intervenciji bivšeg nemačkog kancelara Vilija Branta, koji je ubedio vlasti da puste Đinđića da dođe u Nemačku umesto da kaznu služi u Jugoslaviji.

Nastavio je studije kod profesora Jirgena Habermasa u Frankfurtu.[19] U Nemačkoj, Đinđić je doktorirao filozofiju na Univerzitetu u Konstancu 1979. godine.[20] Godine 1979. je doktorirao na tezi „Problemi utemeljenja kritičke teorije društva“ kod Jirgena Habermasa.[21] Kao student bio je pod velikim uticajem Habermasovog saveta da intelektualac ​​ima dužnost ne samo da misli, već i da deluje.[22] Za vreme boravka u Frankfurtu, Đinđić je često posećivao knjižaru „Karl Marks“ u kojoj je u to vreme radio Joška Fišer.[23] U lično prijateljstvo, to poznanstvo je preraslo tek 20 godina kasnije. Ovo je postalo predmet špekulacija u smislu Fišerovog ranijeg pacifizma i njegove kasnije uloge u napadima NATO-a na SR Jugoslaviju.[24]

Jedan kolega jugoslovenski student koji ga je poznavao u Nemačkoj, Milorad Vučelić, priseća se da je Đinđić u kampusu bio poznat „ne samo po tome što je studentski briljantan, već i po tome što je bio otvoren za život. Nije bio tipičan dosadan intelektualac. Znao je kako da živi. Imao je devojke sjajnog izgleda. Bio je izuzetno kul.`[22] Dok je bio student na Univerzitetu u Konstancu, održavao je bliske veze sa studentskim anarhističkim grupama i učestvovao je u Korčulanskoj letnjoj školi koju je vodio Praksis.[18] Savladao je nemački jezik. Kasnije, dok je bio premijer Srbije, savladao je i engleski jezik.

Profesor
Godine 1989, Đinđić se vratio u SFR Jugoslaviju da bi preuzeo profesorsko mesto na Univerzitetu u Novom Sadu. Takođe je bio i viši naučni saradnik u Centru za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu.[25] Autor je više stručnih eseja i knjiga iz oblasti filozofije, politike, ekonomije i sl.

Političko delovanje

Osnivanje Demokratske stranke
Đinđić je zajedno sa drugim srpskim intelektualcima, disidentima i prodemokratskim aktivistima osnovao Demokratsku stranku, zasnovanu na temeljima i sličnom konceptu predratne Demokratske stranke za vreme kraljevine Jugoslavije. Postao je predsednik izvršnog odbora stranke 1990. godine i izabran za poslanika u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Godine 1994. je postao predsednik Demokratske stranke umesto dotadašnjeg Dragoljuba Mićunovića.[4] Bio je poslanik u prva tri višestranačka saziva Narodne skupštine i Veću republika Skupštine SRJ.

Dolazak na mesto predsednika DS-a
Novi balans snaga unutar DS-a vodio je ka sazivanju vanredne skupštine stranke. Na vanrednoj skupštini održanoj 5. januara 1994, Đinđić je postao predsednik DS-a, gurajući u stranu svog političkog mentora Mićunovića, koji je bio prinuđen da podnese ostavku kada su se i lokalni partijski funkcioneri okrenuli protiv njega. Neslanu šalu na račun tada 63-godišnjeg Mićunovića izneo je 41-godišnji Đinđić tokom skupštine stranke kada je rekao: `Mićunovićevo vreme je prošlo... Mićunović nije Tina Tarner pa da bolje zvuči sada nego sa trideset godina`.[26] U svom govoru na skupštini stranke kada je podnosio ostavku, Mićunović je ogorčen i razočaran okarakterisao Đinđićevo ponašanje oko preuzimanja stranke kao `spoj makijavelizma i revolucionarne tehnike`.[27] Ovom unutrašnjem stranačkom raskolu Đinđiću je takođe koristilo i pridobijanje diskretne podrške i naklnosti od Miloševićevih režimskih medija.[26] Mnogim članovima DS-a se nije dopao način na koji je smena vlasti izvršena, pa su to simbolično nazvali oceubistvo.

Đinđić je, nakon što je preuzeo kormilo DS-a, uložio mnogo energije da bi od onoga što je ponekad ironično nazivao `debatni klub` napravio efikasnu i modernu političku stranku, koja funkcioniše po modelu kapitalističkog preduzeća.[28]

Sledeće godine 15. aprila 1995, na redovnom zasedanju skupštine stranke, Đinđić je ponovo izabran za predsednika stranke. Mada je stranka pod Đinđićevim rukovodstvom bila mnogo bolje organizovanija, ipak je i dalje je doživljavala probleme u formulisanju jasnog stava u vezi nacionalnog pitanja. Đinđićeve sopstvene akcije možda su dobra ilustracija ovog naizgled konfuznog sedenja na dve stolice. Đinđić je suštinski odbio da prizna nacionalno pitanje kao stvarno pitanje, pri čemu u svojoj knjizi `Jugoslavija kao nedovršena država` ni u jednom delu nije pomenuo Srbe koje žive u drugim krajevima Jugoslavije, odnosno van federalnih granica Srbije. Istovremeno održavao je bliske i prijateljske veze sa predsednikom Republike Srpske Radovanom Karadžićem koga je posetio u Palama, u februaru 1994, dok su američke snage pretile bombardovanjem srpskih položaja u Bosni. Na Vidovdan 28. juna 1994. godine, Đinđić je uputio čestitku generalu Ratku Mladiću u kojoj mu, „u ime svih članova DS-a i svoje lično ime čestita Dan Vojske Republike Srpske“ gde još navodi da „Vojska RS, nastala u ratu za slobodu je primer kako jedna mala, ali narodna vojska može uspešno sačuvati državu i zaštiti narod“. Đinđić u čestitki u kojoj se Ratku Mladiću obraća „s poštovanjem“, još navodi da je „nama (Srbima) potrebna snažna vojska, kako bi druga strana odustala od namere da nastavi rat“.[29][30][31] Ovakav, naizgled zaokret oko nacionalnog pitanja, efikasno su koristili politički protivnici DS-a i Đinđićevi kritičari širom političkog spektra. Kako se Rat u Bosni privodio kraju potpisivanjem Dejtonskog sporazuma u novembru 1995, Milošević je uživao stabilnu podršku međunarodne zajednice koja ga je proglasila za `faktor mira i stabilnosti na Balkanu`.

Posle sudskog spora sa predsednikom Vlade Republike Srbije Mirkom Marjanovićem, 20. septembra 1996. godine Đinđić je osuđen na 4 meseca zatvora, uslovno na dve godine. Vrhovni sud Srbije je 9. jula 1998. godine preinačio ovu presudu i izrekao novu u kojoj je osuđen na 7 meseci zatvora, uslovno na 3 godine.[32]

Koalicija Zajedno
U novembru 1996. na lokalnim izborima DS je nastupala kao deo opozicione Koalicije Zajedno. Demokratska stranka koja je u to vreme brojala samo 7.000 članova širom Srbije pridružila se Koaliciji Zajedno protivno Đinđićevim ličnim željama, koji je bio nadglasan kada se raspravljalo o donošenju odluke unutar stranke.[33] Nakon pobede opozicije u ključnim gradovima: Beogradu, Novom Sadu i Nišu, Milošević je odbio da prizna izborne rezultate i time izazvao tromesečne proteste na koje je izašlo stotine hiljada građana.

Nakon niza masovnih protesta i demonstracija zbog optužbi za krađu na lokalnim izborima 1996, prilikom kojih je vrlo često dolazilo do prekomerne upotrebe sile od strane policije, a zbog poništenih izbora od strane republičke vlade tokom 1996/97, Miloševićev režim je, delimično pod pritiskom unutrašnjeg nezadovoljstva, a delimično međunarodnog faktora, popustio. Đinđić je 21. februara 1997. godine izabran za predsednika Skupštine grada Beograda. Tog dana skinuta je zvezda petokraka sa kupole Gradske skupštine. Iako je skinuta sa zastave još u oktobru 1991. godine, petokraka je uspela da `preživi` još šest godina na gradskim i državnim institucijama. Đinđić je zvezdu petokraku lično doneo i poklonio Muzeju istorije Jugoslavije.[34][35][36][37][38] Đinđić se nije dugo zadržao na funkciji gradonačelnika i ubrzo je smenjen sa mesta predsednika Skupštine Beograda 30. septembra 1997. glasovima Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke i Srpskog pokreta obnove dotadašnjeg koalicionog partnera.[39]

Bojkot izbora u 1997.
Glavni članci: Izbori za narodne poslanike Srbije 1997. i Izbori za predsednika Srbije 1997.
Kasnije, iste godine Đinđić je doneo čvrstu odluku da DS bojkotuje predsedničke i parlamentarne izbore time razbijajući Koaliciju Zajedno. Ujedinjeni samo oko zajedničkog političkog neprijatelja Koalicija Zajedno, sa Srpskim pokretom obnove Vuka Draškovića i Građanskim savezom Srbije Vesne Pešić, raspala se samo četiri meseca nakon svoje pobede.

Đinđić i njegova stranka bojkotovali su predsedničke i parlamentarne izbore 1997. godine, kao i ostali iz `demokratskog bloka` uključujući i Vojislava Koštunicu i njegovu Demokratsku stranku Srbije. Ovo je dovelo do toga da socijalisti i radikali zauzmu većinu mesta ostavljajući treći najveći deo Draškovićevom SPO-u. Kako, međutim, prema objavljenim zvaničnim rezultatima, u tom drugom krugu na izbore nije izašlo po tadašnjem izbornom zakonu neophodnih 50% upisanih birača, ovi izbori su proglašeni neuspelim i izborni postupak je ponovljen kasnije iste godine

U ovom slučaju, Vojislav Šešelj je pobedio u drugom krugu socijalistu Zorana Lilića, a kada su izbori ponovljeni, Šešelj je izgubio od socijaliste Milana Milutinovića. Ovo je prouzrokovalo da Šešelj proglasi izbornu krađu i povede proteste protiv vlade. Predomislio se kada je izbila kosovska kriza rane 1998. godine i sa svojim radikalima se priključio vladi kao koalicioni partner. Kada se i Vuk Drašković priključio vladi, Đinđić je ostao glavni opozicioni lider Miloševićevom režimu u periodu kada je NATO započeo rat protiv SR Jugoslavije.

NATO bombardovanje
Nakon ubistva antivladinog izdavača i novinara Slavka Ćuruvije na Uskrs tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije, Đinđić se, radi sopstvene sigurnosti, privremeno sklonio u Crnu Goru da bi kasnije otišao u inostranstvo, navodno jer je bio sledeći na spisku atentata Miloševićeve Službe državne bezbednosti. U septembru 1999. godine, Đinđić je proglašen za jednog od najvažnijih političara na početku 21. veka u izboru časopisa Tajm.[40] Nakon povratka u zemlju u julu 1999. godine, Đinđić je bio optužen za ugrožavanje državne bezbednosti. Suđenje po ovoj optužbi je bilo zatvoreno za javnost, a potom je i ustanovljeno da je bilo montirano.

Izbori 2000. i dolazak na vlast
Glavni članci: Izbori za predsednika Savezne Republike Jugoslavije 2000., Izbori za narodne poslanike Srbije 2000., Demokratska opozicija Srbije i Svrgavanje Slobodana Miloševića

Zoran Đinđić i Vladimir Putin u Beogradu 16−17. juna 2001. godine
Zoran Đinđić je igrao istaknutu ulogu u izborima za predsednika SR Jugoslavije septembra 2000. i uličnim demonstracijama 5. oktobra koje su dovele do zbacivanja Miloševića sa vlasti. Koštunica je bio predsednički kandidat, a Đinđić je predvodio široku koaliciju Demokratske opozicije Srbije (DOS), koju je činilo 18 stranaka do pobede na parlamentarnim izborima u Srbiji decembra 2000. Demokratska stranka postala je najveća stranka u okviru DOS-a koji je osvojio 64,09% glasova na parlamentarnim izborima u decembru time dobijajući 176 od 250 poslaničkih mesta u Narodnoj skupštini. Đinđić je postao premijer Srbije 25. januara 2001. godine i ujedno prvi post-Miloševićevski predsednik vlade.[41] Značajnu ulogu tokom petooktobarskih demonstracija odigrala je Jedinica za specijalne operacije (JSO) utoliko što, nakon dogovora između Đinđića i Milorada Ulemeka Legije — komandanta JSO-a, a uprkos naređenju, nije otvorila vatru na demonstrante. Nakon brojnih incidenata u aprilu 2001. godine, Milorad Ulemek je pod pritiskom vlasti na svoj zahtev smenjen sa mesta komandanta JSO.

Izručenje Slobodana Miloševića Hagu
Dana 1. aprila 2001. godine, bivši predsednik Slobodan Milošević je uhapšen. Iako zvanična optužnica nije sastavljena, Milošević se sumnjičio za zloupotrebu službenog položaja i korupciju.[42] Nakon Miloševićevog hapšenja, Sjedinjene Američke Države vršile su pritisak na Vladu Jugoslavije uslovljavajući je da ukoliko Miloševića ne izruči Haškom tribunalu da će izgubiti finansijsku pomoć MMF-a i Svetske banke.[42] Predsednik Vojislav Koštunica protivio se izručivanju Miloševića navodeći da bi taj čin prekršio Ustav Jugoslavije. Predsednik vlade Zoran Đinđić sazvao je vanredni sastanak vlade povodom odluke o izručivanju.[43] Miloševićevi branioci žalili su se na proces izručivanja Ustavnom sudu Jugoslavije. Sud je zahtevao dve nedelje razmatranja žalbe. Ignorišući primedbe predsednika i ustavnog suda, Đinđić je naredio izručivanje Miloševića Haškom tribunalu. Na Vidovdan 28. juna 2001. godine, Milošević je prebačen helikopterom iz Beograda u američku vazdušnu bazu u Tuzli odakle je prebačen u Hag.[43]

Đinđić je odigrao ključnu ulogu u izručenju Slobodana Miloševića Haškom tribunalu.[44] Izručivanje Miloševića Haškom tribunalu izazvalo je političke nemire i ulične proteste u SR Jugoslaviji. Koštunica je izručivanje proglasio nezakonitim i neustavnim. Đinđić je izjavio da ako vlada ne bude sarađivala, da će imati negativnih posledica. Pored toga, vlada je tvrdila da slanje Miloševića Haškom tribunalu nije bila ekstradicija jer je to institucija Ujedinjenih nacija i da samim tim nije strana država.[43] Nakon izručivanja Miloševića, SR Jugoslavija je primila oko milijardu dolara finansijske pomoći.[45] Kasnije, Đinđić je rekao da je razočaran odugovlačenjem suđenja Miloševiću i ocenio to kao `skupi cirkus`, i da `Haški tribunal dozvoljava Miloševiću da koristi svoju demagogiju i vodi suđenje`.

Pobuna JSO
Glavni članak: Pobuna Jedinice za specijalne operacije
Avgusta 2001. ubijen je bivši oficir Službe državne bezbednosti Momir Gavrilović, nekoliko sati nakon sastanka sa Koštunicom u njegovom kabinetu. Koštunica je tvrdio da je Gavrilović ubijen jer je posedovao dokaze o povezanosti pojedinih članova vlade iz Đinđićeve Demokratske stranke sa organizovanim kriminalom. Ovo je prouzrokovalo da Koštunica i njegova Demokratska stranka Srbije sa svojih 45 narodnih poslanika napuste Đinđićevu vladu i vladajuću koaliciju oko DOS-a. Đinđić je nameravao da izbaci poslanike DSS-a iz parlamenta oduzimanjem poslaničkih mandata. U međuvremenu, Koštunica i njegova stranka su otvoreno optuživali Đinđića za organizovani kriminal.[46][47] Dvojica ministara iz Koštuničine stranke (Aleksandar Pravdić i Obren Joksimović) podneli su ostavke i napustili Đinđićevu vladu.[46]

U novembru 2001. je došlo do pobune JSO protiv Đinđićeve vlade, tokom koje su pripadnici JSO, predvođeni Miloradom Ulemekom, blokirali auto-put kod Vrbasa i Sava centra. U trenutku izbijanja pobune, Đinđić i tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović su bili na službenom putu, a Goran Petrović, tadašnji načelnik Resora državne bezbednosti na godišnjem odmoru. Kada se Đinđić sutradan ujutru vratio sa službenog puta, popodne je predsedavao sastanku održanom u MUP-u Srbije. Na ovom sastanku, Đinđić je od Lukića zatražio direktan odgovor na pitanje da li bi policija mogla da spreči JSO u njenom eventualnom pokušaju zaposedanja sedišta republičke Vlade i dobio je negativan odgovor.[48] Navodni povod za pobunu JSO bilo je hapšenje haških optuženika braće Predraga i Nenada Banovića, optuženih pred Haškim tribunalom. Međutim, pravi povod je verovatno bila činjenica da su braća Banović ratovala u BiH zajedno s paravojnom jedinicom Vukovi (pretečom JSO-a), što je verovatno izazvalo strah da bi i neki pripadnici JSO mogli biti uhapšeni.[49] Drugi mogući povod bilo je to što je Ulemek, koji je želeo da zadrži uticaj nad JSO-om, želeo i da izbegne eventualno hapšenje prilikom svedočenja na suđenju za atentat na Ibarskoj magistrali, koje je bilo zakazano za 12. novembar.[50] Koštunica je podržao pobunu rekavši da se radi o ljudima koji nisu ugrozili bezbednost zemlje, a sličnost svoje izjave s Ulemekovom kasnije ocenio kao nevažnu.[51] Socijalistička partija Srbije je takođe podržala pobunu.[52] Iako je pobuna bila protivzakonita[49] i protivustavna,[53] reakcije političke elite na nju su bile podeljene. Pobuna je okončana 17. novembra 2001. oko 7 časova ujutru kada su s ulaza u bazu JSO-a sklonjeni oklopljeni transporteri i naoružani stražari koji su se tu nalazili celim tokom pobune.[54]

Dana 24. juna 2002. godine, Koštunica je neočekivano smenio sa mesta načelnika generalštaba generala Nebojšu Pavkovića, iako je ranije odbijao da ga smeni. Đinđić i NATO su dugo tražili Pavkovićevu smenu, a Pavković je optužio Koštunicu da je podlegao „nedemokratskim pritiscima” i da je smenjen jer je odbijao da Vojska Jugoslavije učestvuje u „prljavoj kampanji” predsedništva Jugoslavije protiv Đinđića, među kojima je bilo navodno prisluškivanje Đinđićeve vlade.[55]

Spoljna politika
Đinđić je bio dobro prihvaćen od strane zapadnih država.[56] Njegovi sastanci sa tada vodećim ličnostima zapadnih zemalja Džordžom Bušom, Tonijem Blerom, Žakom Širakom i drugima, snažno su ukazivali da Zapad podržava njegovu politiku. Imao je neprekidne nesuglasice sa bivšim koalicionim partnerom, tadašnjim Predsednikom SR Jugoslavije Vojislavom Koštunicom, koji je bio njegov najveći politički suparnik. Đinđićevi raniji bliski odnosi sa Predsednikom Crne Gore Milom Đukanovićem su se ohladili zbog Đukanovićevih separatističkih težnji za nezavisnom državom Crnom Gorom.

Đinđić je takođe povećao ekonomske reforme dok je bio na mestu premijera Srbije. Takve reforme uključivale su liberalizaciju cena i smanjenje novčane mase s ciljem postizanja makroekonomske stabilnosti. Takođe se dogodila mala privatizacija u pogledu bankarske aktive i finansijskog sektora. Na kraju, Vlada Srbije eliminisala je mnoge trgovinske barijere s ciljem konačne integracije u Evropsku uniju. Rane ekonomske reforme za vreme vlade Đinđić-Koštunica, održane su i nakon atentata na Đinđića omogućavajući tako ekonomiji da se znatno poveća pre svetske ekonomske krize 2008. godine. Međutim, nezaposlenost je i dalje ostala veoma visoka, a tempo i kvantitet reformi nisu uspeli da povrate Srbiju na isti životni standard kakav je bio pre 1990. godine.[57]

Sredinom 2001. godine, Vlada Zorana Đinđića je potpisala ugovor sa Majkrosoftom povodom savetodavnih usluga i stručnih razmatranja na ime vladine elektronske inicijative.[58]

Početkom 2003. godine, Đinđić je pokrenuo široku diplomatsku kampanju za rešenje statusa Kosova.[59][60]

Atentat

Glavni članak: Atentat na Zorana Đinđića
Na stepeništu zgrade sedišta Vlade Srbije u Beogradu 12. marta 2003. godine oko 12:30 predsednik Vlade Zoran Đinđić pogođen je metkom koji je prošao kroz njegovo srce i brzo je odveden u bolnicu, ali njegova smrt proglašena je jedan čas kasnije, `u 13:30 na operacionom stolu Urgentnog centra`.[61][62] Od drugog ispaljenog metka teško je ranjen u stomak pripadnik obezbeđenja premijera Milan Veruović,[63] koji svedoči o ubistvu predsednika vlade u svojoj knjizi Treći metak, a prema tom svedočenju posle dva metka možda je ispaljen i treći metak. Prema zvaničnom Vladinom saopštenju, Đinđić nije bio pri svesti nakon dolaska u bolnicu.

Oba metka je, snajperom, sa 130 m udaljenosti, ispalio policijski oficir Zvezdan Jovanović, pripadnik Crvenih beretki, sa prozora zgrade Zavoda za fotogrametriju. Jovanović je kasnije pravosnažno osuđen na 40 godina zatvora zbog ubistva Zorana Đinđića.

Ubistvu predsednika Vlade Srbije je prethodilo nekoliko ranijih neuspelih pokušaja atentata. Najpoznatiji neuspeli atentat izveden je ujutro 21. februara 2003. godine, kada je poznati kriminalac i član Zemunskog klana, vozeći kamionet auto-putem, kod Beogradske arene, pokušao da zaustavi automobil u kojem je bio predsednik vlade Zoran Đinđić.[64] Istovremeno, pored auto-puta čekalo nekoliko atentatora, koji su bili naoružani ručnim raketnim bacačima i automatskim puškama.[65] Ipak, Đinđić je, zahvaljujući delovanju obezbeđenja, izbegao ozbiljne povrede i preživeo pokušaj ubistva.

Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju za zločine tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera države.

— O neuspelom atentatu na njega, Politika, 21. februar 2003. i Glas javnosti 24. februar 2003. godine.
Po presudi suda, Milorad Ulemek Legija je naredio Zvezdanu Jovanoviću da ubije Zorana Đinđića. Ulemek je osuđen na 40 godina zatvora za krivična dela koja uključuju ubistvo i pokušaj ubistva.

Vanredno stanje

Đinđićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju
Nataša Mićić, tadašnji vršilac dužnosti Predsednika Srbije, proglasila je vanredno stanje odmah nakon ubistva, a Zoran Živković je izabran od strane Demokratske stranke za Đinđićevog naslednika.[66] Međutim, nakon novih parlamentarnih izbora 28. decembar 2003, Boris Tadić je postao predsednik Demokratske stranke, a Vojislav Koštunica je postao novi premijer Srbije.

Đinđić je bio oženjen Ružicom Đinđić i imao je dvoje dece, kćerku Jovanu i sina Luku, koji su u vreme atentata bili maloletni. Njegovu svečanu povorku i sahranu 15. marta 2003. godine pratio je veliki broj građana i stranih delegacija kakav je poslednji put viđen na sahrani Josipa Broza Tita.

Učesnici atentata na Đinđića su redom hapšeni ili su se sami predavali, zaključno sa glavnim organizatorom realizacije ubistva Miloradom Ulemekom Legijom, koji se posle nekoliko godina bekstva predao nadležnim organima. Većina njih su privedeni odmah nakon atentata, u martu i aprilu 2003. godine u policijskoj akciji `Sablja`.


Spomenik Zoranu Đinđiću u Prokuplju
Nasleđe

Prvi spomenik Zoranu Đinđiću
Prvi spomenik Zoranu Đinđiću podignut je u Prokuplju, na platou ispred sportske hale koja nosi njegovo ime. Spomenik je otkriven na svečanosti održanoj 1. avgusta 2007. godine, na 55-godišnjicu njegovog rođenja. Podignut je u Prokuplju jer porodica Đinđić potiče iz Topličkog kraja. Spomenik je poklon vajara Zdravka Joksimovića majci ubijenog premijera, Mili Đinđić, koja je spomenik i otkrila.[67]

Posthumno je 2004. odlikovan Ordenom Nemanje I stepena od strane predsjednika SCG Svetozara Marovića,[68] a predsjednik Crne Gore Filip Vujanović, posthumno ga je 2015. odlikovao ordenom Crnogorske velike zvijezde.[69]

Zanimljivosti

Učestvovao je u specijalnom izdanju kviza Želite li da postanete milioner.[70][71] Osvojio je 750.000 dinara pošto je odustao na 14. pitanju u kome se tražio glumac čiji je deda bio rođeni Nemac. Nakon odustajanja je rekao da misli da je to Stevo Žigon, ali je tačan odgovor bio Zoran Radmilović.[72] Iskoristio je sve 3 pomoći, a na 12. pitanju za 375.000 dinara je pozvao ćerku.[73]
Imao je nešto mlađeg rođaka koji se takođe zvao Zoran Đinđić. Imali su istog pradedu pošto su im očevi bili braća od strica. Kao mladi su se povremeno viđali 1970-ih na porodičnom imanju u selu Prekopuce, a kasnije su obojica živeli na desetak kilometara jedan od drugog u Beogradu. Po njegovim rečima nije hteo da se nameće poznatijem rođaku, pa nisu imali kontakta u tom periodu. Glas javnosti je 2004. godine objavio kratak intervju sa njim. Rekao je da je zbog imena povremeno dolazio u komične situacije kada bi mu tražili lične isprave. Sticajem okolnosti se broj telefona na njegovom radnom mestu u Luki `Beograd` razlikovao samo na jednom mestu od broja direkcije JUL-a, pa su sagovornici prilikom predstavljanja tokom javljanja na telefon mislili da ih on zeza, i onda bi mu se u šali predstavljali kao neki drugi političari poput Vuka Draškovića. Posle atentata na Zorana Đinđića se učlanio u Demokratsku stranku, a oko 24. aprila 2004. je jednoglasno bio izabran za predsednika mesnog odbora stranke na Karaburmi.[12]
Na dan atentata je trebao da se sretne sa ministarkom spoljnih poslova Švedske Anom Lind.[74]
Po intervjuu za Newsweek koji je 2013. godine dala Biljana Plavšić, druga predsednica Republike Srpske koja je i sama bila u to vreme u Hagu, Slobodanu Miloševiću je bilo žao kada je čuo da je na Đinđića izvršen atentat. Navodno je i negodovao na proslavu Vojislava Šešelja zbog Đinđićeve smrti.[75]
Dr Miljko Ristić je sa asistentom Dušanom Velimirovićem vršio operaciju nad njim neposredno posle atentata. Uspeli su da mu ušiju srce, ali je preko jetre, koja je bila raznesena u komade, gubio puno krvi. Ristić je 2022. rekao da bi možda i spasili Đinđića da su imali drugu jetru koju bi mu presadili.[76]
Bibliografija

Glavni članak: Spisak dela Zorana Đinđića
Potpuna Đinđićeva bibliografija nalazi se na stranici Fonda dr Zoran Đinđić.[77] Zoran Đinđić je bio pisac u oblasti filozofije društva i političke filozofije, ali i politikologije i sociološke teorije. Takođe je napisao nekoliko socioloških studija u kojima se bavio pitanjima jugoslovenskog društva.

Knjige
uredi
Subjektivnost i nasilje, Nastanak sistema u filozofiji nemačkog idealizma, Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije, Izazovi, 1982, drugo izdanje Novi Sad, Dnevnik, 2003.
Jesen dijalektike, Karl Marks i utemeljenje kritičke teorije društva, Mladost, V Velika edicija ideja, 1987.
Jugoslavija kao nedovršena država, Književna zajednica Novi Sad, Anthropos, 1988.
Srbija ni na istoku ni na zapadu, Cepelin, 1996.
Članci, eseji
uredi
Karl Korš - problemi recepcije marksizma - Gledišta, 1976.
Problem metodičkog stusa kritike - Vidici, 1976.
Samorefleksija kao jedinstvo teorijskog i praktičnog uma -Gledišta, 1976.
Šelingova antikritika Hegela - Gledišta, 1976.
Fihte: „Učenje o nauci“ - Treći program Radio Beograda, 1977.
Kriza praktične filozofije - Gledišta, 1977.
Marksov zahtev za ukidanjem filozofije i problemi jedne teorije istrije - Gledišta, 1977.
Skorsa Manuel: „Zvona za Rankas“ - Knjževna reč, 1977.
Veza filozofije i istorijske epohe. G. V. F. Hegel: „Logika“ -Književna reč, 1976
Beleška o P. A. Kropotkinu - u knjizi P. Kroptkin: Zapisi jednog revolucionara
Leszek Kolakowski: Leben trotz Geschichte - Književna reč, 1977.
Ekonomija i olitika u „realno egzistirajućem socijalizmu“ - Književna reč, 1978.
Walter Benjamin. Predavanja za filozofiju revolucije - Dometi, 1977.
Novi iracionalizam i filozofija - Književna reć, 1977.
Diltajeva kritika istorijskog uma i mogućnost neobjektivističkog modela saznanja - Predgovor u knjizi, Vilelm Diltaj: Zasnivanje duhovnih nauka,1980.
Iskušavanje rubova smisla. Beleške uz Benjaminovu „Einbahnstrasse“ - Delo, 1980.
Napomene uz Kropotkinova pisma - Delo, 1981.
Idejno poreklo političkog totalirizma. Šta Lenjin, navodno, „duguje Bakunjinu“ - Književne novine, 1982.
Treba li braniti Rajha od njega samog? - Književna reč, 1982.
Dekonstrukcija marksizma iz njegove samorefleksije. K. Ktosch i primena „materijalističkog shvatanja istorije“ na marksizam - Theoria, 1983.
Istorija, kriza nauka i „svet života“ u filozofiji kasnog Huserla - Treći program Radio Beograda, 1984.
Oblikovanje duše - psihologija jednog komunističkog intelektualca - Treći program Radio Beograda,1983.
O Zukampovom „Belon programu“ - Treći program Radio Beograda, 1984.
Petar Kopotkin - nepomućena vera u samoorganizovanje naroda - pogovor u knjizi : Petar Kropotkin - Anarhizam i moral. Prosveta, 1984.
V. Bons - A. Honeeth: Sozialforschung als Kritik - Treći program Radio Beograda, 1984.
Gramatika rasplinute subjektivnosti - Književne novine, 1985.
Ishodište nacionalizma. Nad knjigom Ljubomira Tadića, Da li je nacionalizam naša sudbina?- Književne novine, 1985.
Kontinuitet kritike liberalizma od Marksa do „frankfurtske škole“ -Theoria, 1985.
O sekundarnim autorskim pravima - Književne novine,1985.
Pesnik među ruševinama - NIN, 1985.
Država je važna stvar - Književne novine, 1986.
Jugoslavija je sveća koja gori sa oba kraja - Književne novine, 1986.
Socijalizam i struktura socijalnog delovanja - Književne novine, 1986.
Kriza politiške integracije i fenomen refedualizma - Književne novine, 1986
Kvadratura jugoslovenskg kruga - Književne novine, 1986.
Marksizam i liberalizam - predlog za polemiku - Theoria, 1986.
Miodrag Pavlović: „Prirodni oblik i lik“ - Književne novine, 1986.
Demokratija kao primena ili kao uspostavljena datost -Književne novine, 1987.
Ignacio de Louola: duhovno vitez borbene crkve - Predgovor knjizi : Ignacio de Louola: Načela jezuita - Mladost, 1987.
Ko je suveren u Jugoslaviji? - Književne novine, 1987.
Osnovna prava i ustavno-pravna država - Theoria, 1987.
Socijalizam i građansko društvo - družboslovne rasprave, 1987.
Teškoće s identitetom - Književne novine, 1987.
Teze o društvu i državi u socijalizmu - Književne novine, 1987.
Tradicija i identitet. - Književne novine, 1987.
Tri varijante „otvorene opcije“ - Književne novine, 1987.
Ustav i „nacionalno pitanje“ - Književne novine, 1987.
Zajednica, priroda, građanski rat - Hobbse i Marks - Centar za filozofiju i društvenu teoriju, 1987.
Društvena kriza ili društvena patologija - Gledišta, 1988.
Enotnost ali svoboda - Nova revija,1988.
Gde je naša ustavotvorna moć? - Književna reč,1988.
In memorijam. Milan Kovačević (1938-1988) - Theoria, 1988.
Ko je čuvar ustava? - Književne novine,1988.
Koje istine o prorodi našeg političkog sistema otkrivaju protestni skupovi Srba i Crnogoraca - Borba,1988.
Parlament i reprezentacija - Književna reć,1988.
Pozorište, angažman, revolucija i Brehtovo pozorište revolucije - Ideje,1988.
Prahis-marksizam u njegovoj epohi - Theoria,1988.
Borba za simbole - Književne novine,1989.
Čekajući pravi sukob - Stav, 1989.
Hajdegerova kritika antropocentrizma - Gledišta,1989.
Još smo daleko od pravog pluralizma - Samoupravljanje, 1989.
Jugoslavija između Ljubljane i Prištine - Književne novine,1989.
Jugoslavija na jugoistoku - Književne novine, 1989.
Ko je konzervativan u Jugoslaviji? - Književne novine, 1989.
Paradoksi spojenih sudova - Stav, 1989.
Vlast, pluralizam i opozicija - Stav, 1989.
Direktni šamar neoliberalizma - Stav, 1990.
Funcionalnost diktature - Sociologija, 1990.
Lančana reakcija - Stav, 1990.
Nacionalni progtam srpskih komunista. Odsustvo identiteta i defetizam - Stav, 1990.
Partizani pluralizma. Oni su se za ovo borili - Stav, 1990.
Sistem i moć. Harizma protiv harizme - Stav, 1990.
Sjedinjene jugoslovenske države - Stav, 1990.
Stara i nova opozicija. Kome odgovara mrak - Stav, 1990.
Štampa i pluralizam - Stav, 1990.
Ustav za Jugoslaviju? - Stav, 1990.
Voajeri, legalisti, patriote - Stav, 1990.
Istorija kriza nauka i „svet života“ u filozofiji kasnog Husrela- Pogovor u knjizi Edmud Huserl: Kriza evrposkih nauka i transcedentaalna fenomenologija, 1991.
Iz opozicionog ugla. Pobeda aparata - Stav, 1991.
Kritika utoopijskog uma. Reinhardt Koselleck: Kritika i kriza -Ovdje, 1991.
Lestvica našeg propadanja - Stav, 1991.
Šta hoće JNA? - Stav,1991.
Građansko društvo kao životinjsko carstvo - NIN, 1992.
Greška bez popravke - Borba, 1992.
S verom u otrežnjenje - NIN, 1992.
Šta čeka Srbiju. Od previše do premalo - Stav, 1992.
Vreme neizvesnosti. Prosjačka elegija - Stav, 1993.
Čekajući narod - NIN, 1993.
Hajdegerova figura četvorstva u kontekstu problema centralizma - Filozofski godišnjak, 1993.
Demokratske tradicije i savremenost - Zbornik Filozofsko-književne škole u Kruševcu, 1994.
I ova Jugoslavija je mrtva država -Telegraf, 1994.
O Srbiji, u Srbiji i Evropi, posle rata - Telegraf,1995.
Promene - sad! - NIN, 1995.
Demokratija i autoritarni sistem - Filozofija i društvo, 1996.
Nedemokratska vlast - klica potresa. Bosna između demokratije, diktature i raspada - Naša borba,1996.
Srbiji su potrebne promene. Srbija i Evropa. - Evropa, 1996.
Sve propada osim despotije. U očekivanju jogurt kontrarevolucije - Naša borba,1996.
Kao planete oko sunca - Danas,1997.
Kritika utopijskog uma - Predgovor knjizi: Rajnhart Kozelek: Kritika i kriza - Plato, 1997
Programske koncepcije umesto ideologija - Naša borba,1997.
Permanentna mobilizacija kreativaca. Pobednička strategija za Srbiju - Naša borba, 1997.
Personalna a ne teritorijalna prava - NIN, 1998.
Prava pre svega - NIN, 1998.
Nema lakih rešenja - Politika, 2001.
Neophodna promena srpskog kolektivnog ponašanja - Profil, 2001.
Predlog dogovora o državnom cilju. - Vreme, 2001.
Na putu ka sebi. Srbiija danas, kao i ranije, nije gotova činjenica nego šansa - NIN, 2002.
Nedaće globalizacije - NIN, 2002.
Pismo srpskoj javnosti. Operišemo - bez anestezije ! Operacija uspela, ako Srbija sarađuje! - Nedeljni telegraf, 2002.
Prestići region - NIN, 2002.
Srbija, Balkan i Evropa - Međunarodna politka, 2002
Srpske reforme i međunarodni uticaj - Glas javnosti, 2002.
Konačno uspelo hvatanje pojedinačnosti u mrežu opštosti -Zlatna greda, 2003.
Novinarska škola. Oblikovanje javnosti kroz ozbiljan novinarski pristup - Politika, 2003.
Prestići region - NIN, 2003.