Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

odlicna bez omota, mala obojenost odozgo po obodu listova nekim sprejem, iznutra se ne vidi

Slikana u zaštitnoj kesici

Izdavač: Biblioteka Vijesti - Milenijum
Godina: 2004

## O piscu: Nikolaj Vasiljevič Gogolj (1809–1852)
Nikolaj Vasiljevič Gogolj bio je utemeljivač ruskog kritičkog realizma i jedan od najvažnijih satiričara u istoriji svetske književnosti. Njegovo delo predstavlja most između romantičarske fantastike i surovog društvenog realizma, a njegov specifičan stil duboko je uticao na celokupnu kasniju rusku prozu (što je najbolje opisao Dostojevski čuvenom rečenicom: „Svi smo mi izišli iz Gogoljeve Šinjela“).

* Ukrajinsko poreklo i folklor: Rođen je u Soročincima, u današnjoj Ukrajini, u porodici sitnog plemića. Detinjstvo i mladost provedeni na selu usadili su u njega duboku ljubav prema ukrajinskim narodnim legendama, pesmama, demonologiji i specifičnom narodnom humoru. Svoju književnu slavu stekao je pravim remek-delima inspirisanim ovim folklorom, poput zbirke pripovedaka Večeri na salašu kraj Dikanjke.
* Peterburški period i birokratija: Preseljenje u Sankt Peterburg donelo mu je veliko razočaranje u hladnu, otuđenu i strogo hijerarhijsku carsku prestonicu. Radeći jedno vreme kao sitni državni činovnik, Gogolj je iz prve ruke upoznao apsurd ruske birokratije, korupciju i bezličnost sistema. To iskustvo pretočio je u svoje čuvene Peterburške pripovetke (među kojima su Šinjel i Nos), kao i u kultnu komediju Revizor.
* Religijska kriza i misticizam: Gogolj je tokom celog života bio duboko religiozan, ali je u kasnijim godinama ta pobožnost prerasla u verski fanatizam i misticizam. Dospeo je pod uticaj rigidnog sveštenika koji ga je ubeđivao da je njegovo književno stvaralaštvo grešno i đavolje delo. Ova unutrašnja drama dovela je do teške mentalne i fizičke krize. U naletu očajanja i verskog ludila, nekoliko dana pred smrt, Gogolj je spalio skoro završen drugi tom svog kapitalnog dela Mrtve duše. Umro je u Moskvi u strašnim mukama, nakon što je potpuno odbijao hranu.

------------------------------
## O delu: Mrtve duše (1842)
Mrtve duše (Мёртвые души) su kapitalno delo ruske književnosti koje je sam autor definisao kao epsku poemu u prozi, iako se formalno smatra romanom. Gogolj je izabrao termin „poema“ jer je želeo da stvori ruski ekvivalent Danteovoj Božanstvenoj komediji – delo koje će u tri planirana toma prikazati pakao, čistilište i raj ruskog društva i ruske duše. Završeni prvi tom predstavlja sliku društvenog i moralnog „pakla“.
## Ideja i struktura dela
Ideju za zaplet Gogolju je dao njegov prijatelj i književni uzor Aleksandar Puškin, koji mu je ispričao anegdotu o prevarantu koji je kupovao preminule kmetove kako bi podigao državni kredit.
Struktura romana je zasnovana na formi pikaresknog romana (romana o lutalicama i varalicama). Glavni junak putuje iz mesta u mesto, što piscu omogućava da stvori široku panoramu ruske provincije, analizira različite slojeve društva i prikaže galeriju psiholoških tipova ruskog plemstva.
## Detaljan zaplet i likovi
Radnja prati Pavla Ivanoviča Čičikova, bivšeg carinskog činovnika koji je zbog korupcije otpušten iz službe, i njegov bizarni poslovni plan.

1. Pakleni plan sa „mrtvim dušama“: U tadašnjoj carskoj Rusiji, vlastelini su plaćali porez na svakog muškog kmeta (koji su se zvanično nazivali „duše“). Popis stanovništva vršio se tek na svakih nekoliko godina. To je značilo da ako kmet umre u međuvremenu, vlasnik je morao da nastavi da plaća porez za njega sve do sledećeg popisa – što je bio čist finansijski gubitak. Čičikov dolazi na genijalnu i morbidnu ideju: on obilazi vlasteline i nudi im da otkupi te preminule kmetove (koji na papiru još uvek postoje). Vlasnici rado pristaju da se besplatno ili za sitan novac reše poreza, dok Čičikov planira da te „papirne“ kmetove uknjiži na svoje ime, založi ih u banci kao živu imovinu i tako dobije ogroman državni kredit i postane bogat čovek.
2. Galerija ruskih karaktera: Čičikov dolazi u provincijski grad N. i počinje da obilazi lokalne veleposednike. Svako poglavlje posvećeno je jednom od njih, čime Gogolj stvara antologijske portrete ljudskih mana i društvene truleži:
* Manilov: Slidžav, preterano ljubazan i sentimentalan čovek koji živi u svetu praznih maštarenja i nerealnih projekata, dok mu imanje potpuno propada.
* Korobočka: Primitivna, tvrdoglava i neverovatno sumnjičava udovica, sitničava skupljačica svega i svačega, koja se plaši da će je Čičikov prevariti oko cene mrtvih kmetova.
* Nozdrjov: Drzak, hvalisav, agresivan kockar i lažov koji neprekidno upada u tuče i skandale, oličenje haotične i destruktivne energije.
* Sobakevič: Krupan, nezgrapan čovek nalik na medveda, okoreli materijalista i cinik koji u svemu vidi samo korist i nema ni trunke duhovnosti, ali je izuzetno praktičan i sposoban trgovac.
* Pljuškin: Nekada bogat i ugledan domaćin koji je nakon porodičnih tragedija postao patološki škrtac. On živi u stravičnoj bedi i prljavštini, skupljajući đubre po selu, dok mu žito trune u ambarima. On predstavlja krajnju tačku ljudske degradacije i potpuni nestanak ljudskog lika.
3. Skandal i beg: Nakon što uspešno obavi kupovinu, Čičikov se vraća u grad N. gde biva slavljen kao bogati veleposednik. Međutim, tajna počinje da se otkriva kada se Korobočka vrati u grad da proveri pravu cenu mrtvih duša na tržištu, a Nozdrjov javno progovori o prevari na jednom balu. Gradom počinju da kruže najapsurdnije glasine – od toga da je Čičikov Napoleon prerušen u prevaranta, do toga da je on kapetan Kopejkin (mitski odmetnik). Suočen sa istragom i opštim haosom, Čičikov žurno pakuje svoje stvari i beži iz grada u svojoj kočiji (trojki).

## Ključni motivi i dublja analiza

* Dvojako značenje naslova: Pojam „mrtve duše“ ima dva nivoa značenja. Na doslovnom, administrativnom nivou, to su preminuli kmetovi koji se pravno vode kao živi. Na prenesenom, filozofskom i moralnom nivou, mrtve duše su sami vlastelini koje Čičikov sreće. Manilov, Korobočka, Sobakevič i Pljuškin su živi ljudi čije su duše duhovno mrtve, okamenjene u porocima, pohlepi, lenjosti i materijalizmu. Čičikov je takođe mrtva duša – čovek bez ideala, vođen isključivo željom za sticanjem statusa i novca.
* Gogoljev humor: „Smeh kroz suze“: Gogoljev stil karakteriše specifičan humor koji počinje kao urnebesna, groteskna komedija situacije i karaktera, ali se završava gorkim, melanholičnim osećanjem praznine i tuge nad sudbinom Rusije. Sam autor je to definisao kao „smeh vidljiv svetu i nevidljive suze kroz njega“. Iza komičnih dijaloga i apsurdnih situacija krije se stravična slika moralnog propadanja jedne nacije.
* Motiv Rusije kao „ptice trojke“: Na samom kraju prvog toma, dok Čičikov bježi u svojoj kočiji koju vuku tri konja, Gogolj se odmiče od satire i piše veličanstven, lirski pasus u kojem upoređuje Rusiju sa brzonogom trojkom koja juri u nepoznatu budućnost, dok joj se drugi narodi i države sa strahom i poštovanjem sklanjaju s puta. Ovaj motiv izražava Gogoljevu duboku veru da, uprkos svim manama i „mrtvim dušama“, Rusija poseduje skrivenu, kolosalnu vitalnost i potencijal za duhovno vaskrsenje.