Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Yoga: alfa i omega knjiga 10 – Osho: 256 str. 1710 din.
Osho Rajneesh
YOGA: Alfa i omega
Knjiga 10
Osho
JOGA: ALFA I OMEGA
Knjiga deseta
Poglavlje 1
OTPADANJE VEŠTAĈKOG UMA
1. maj 1976. pre podne u dvorani `Buddha`
Sada poĉinje posljednje poglavlje PatanjĊalijevih sutri:
kaivalya pada.
IV, 1: janmaušadhimantratapahsamadhijah siddhayah.
»Izuzetne moći« (siddhi) su date roĎenjem (janman)
ili se postižu [uzimanjem specijalnih] »trava« (ošadhi) ili
putem »mantri«, ili preko askeze, ili su proizvod
»usredsreĎenosti« (samadhi).
IV, 2: jatyantaraparinamah prakrtyapurat.
Proces koji vodi ka novom roĎenju ide kroz ulivanje
u »ono-praizvorno« (prakrti).
IV, 3: nimittamaprayojakam prakrtinam varanabhedastu
tatah kšetrikavat.
[Voljna] usmerenost (nimitta) je [meĎutim] bez
efekta na praizvorne datosti (prakrti). Ona može samo da
ukloni prepreke, kao u slučaju zemljoradnika.
IV, 4: nirmanacittanyasmitamatrat.
Razvijeni »fond svesti« (nirmanacitta) proizlazi [ipak] samo iz »Ja-sam-stva« [asmita, i ni od kuda drugde].
IV, 5: pravrtti bhede prayojakam cittamekamanekešam.
U mnoštvenosti funkcionalnih obrta ovaj mnoštvom
upravljajući (prayojaka) »fond svesnosti« (citta) je samo
jedan.
Ĉovek je gotovo lud - lud, zato što traţi nešto što već
ima; lud, zato što nije svestan ko je; lud, jer se nada, ţeli, a
zatim se naposletku oseća frustriranim. Frustracija je
neminovna jer sebe ne moţete naći traganjem; vi ste već tu.
Traganje mora da prestane, traţenje mora da nestane. To je
najveći problem s kojim se treba susresti, suoĉiti.
Problem je što to već imate, a tragate za tim. Kako onda
moţete pronaći? Previše ste zaokupljeni traganjem i ne moţete
da vidite stvar koju već posedujete. Sve dok svako traganje ne
prestane nećete biti sposobni to da uvidite. Traganje ĉini da se
vaš um fokusira negde u budućnost, a stvar za kojom tragate
već je tu, sada, ovog trena. To za ĉime tragate skriveno je u
samom tragaĉu: traga se za tragaocem. Odatle toliko neuroze,
toliko ludila.
Jednom kada je vaš um negde fokusiran, imate neku
nameru. Istog ĉasa vaša paţnja nije više slobodna. Namera
osakaćuje paţnju. Ako s namerom tragate za neĉim, vaša svest
se suţava. Ona će iskljuĉiti sve drugo. Ukljuĉiće samo vašu
ţelju, vašu nadu, vaš san. Shvatite da za to što jeste nije vam
potrebna nikakva namera; potrebna vam je paţnja, samo ĉista
paţnja: bez namere da idete nekud, nefokusirane svesti, svesni
ovde i sada, nigde drugde. To je osnovni problem: pas lovi
vlastiti rep. Postaje frustriran; postaje gotovo lud zbog svakog
koraka, jer ništa ne uspeva da uhvati - samo promašaj,
promašaj, promašaj.
Baš neki dan jedan sannyasin mi reĉe da se sada oseća razoĉarano. Postao sam neizrecivo srećan. Jer kada se osećate
razoĉarano nešto se otvara unutar vas. Kada se osećate
razoĉarano, ako ste zaista razoĉarani, budućnost nestaje.
Budućnost moţe postojati samo podrţana oĉekivanjem, ţeljom,
namerom. Budućnost nije ništa do nameravanje. Postao sam
neizrecivo srećan što je jedan ĉovek razoĉaran.
Fritz Perls, jedan od vrlo pronicljivih ljudi ovog (20.)
veka, rekao je da je sav posao terapeuta vešta frustracija,
stvaranje frustracije.
Šta je s tim mislio? Mislio je da, sve dok nisi zaista
razoĉaran svojim ţeljama, nadama i oĉekivanjima, nećeš moći
biti baĉen natrag k svome biću. Stvarna frustracija je veliki
blagoslov. Odjednom, ti jesi, i nema niĉeg drugog. Sannyasin
reĉe: `Osećam se razoĉarano. Ĉini se da se ništa ne dogaĊa.
Radio sam sve vrste meditacija, sve vrste grupnih terapija, i
ništa se ne dogaĊa.` To je sav smisao svih meditacija i svih
grupnih terapija: da postaneš svestan da se ništa ne moţe
dogoditi. Sve se već dogodilo. U dubokom razoĉaranju tvoja
energija se vraća izvoru. Upadaš u samog sebe.
Pokušaćeš da stvoriš novu nadu. To je razlog što ljudi
menjaju terapeute, terapije, uĉitelje, gurue, religije. Menjaju,
jer kaţu: `Sad se osećam razoĉarano ovde; negde drugde
posejaću novo seme nade.` Tako će stalno promašivati. Ako
razumete, problem je: kako vas baciti u sebe, kako vas
razoĉarati u vašim ţeljama. Naravno, to se mora uĉiniti vrlo
vešto.
To je ono što ja radim ovde. Ako nemate nikakvih ţelja,
najpre ih stvorim. Dam vam nadu, kaţem: `Da, uskoro će se
nešto dogoditi` - jer znam da ţelja postoji, ali nije potpuno
razvijena. Ona je tu, skrivena u obliku semenke; mora niknuti,
mora procvetati. A kada ţelja cveta, to je cveće od frustracije.
Onda iznenada odbaciš celu tu glupost, celi trip. A
jednom kada si autentiĉno razoĉaran - a kada kaţem
autentiĉno, stvarno razoĉaran, mislim da sada nećeš ponovo zapoĉeti nikakvu drugu ţelju; naprosto prihvatiš to i vratiš se
kući - poĉećeš da se smeješ. To je ono što si oduvek traţio. A
to je uvek bilo unutar tebe, ali si bio previše zaokupljen
traganjem.
Postoji jako dobar film, Kralj Srca (The King of
Hearts). Radnja se odvija u Prvom svetskom ratu, Nemci i
Englezi bore se za jedan francuski grad. Nemci su postavili
tempiranu bombu i napustili grad, Francuzi su doznali za
bombu, pa su i oni napustili grad. Svi ljudi iz ludnice su izašli
van, preuzeli prazni grad i divno se proveli - jer niko nije ostao
tamo, samo ludaci iz ludnice. Pobegli su ĉak i njihovi ĉuvari,
tako da su bili slobodni. Došli su u grad, i sve je prazno:
trgovine su prazne, uredi su prazni. Tako su preuzeli grad. Svi
su se obukli u raznu odeću i potpuno uţivali. Njihovo ludilo je
naprosto išĉezlo: više nisu ludi. Šta god su oduvek ţeleli da
budu, a nisu mogli, sada su mogli jednostavno postati, bez
ikakvog napora. Neko je postao general, neko knez, neko
dama, neko drugi doktor, biskup, ili šta je već hteo biti. Sve je
slobodno. Obukli su raznu odeću i beskrajno uţivali. Svako je
preuzeo neku ulogu u gradu: general, knez, dama, biskup, itd.
Jedan tip postao je brijaĉ, i plaćao je mušterijama jer je uţivao
da bude brijaĉ, i na taj naĉin skupio još više mušterija.
Svi su ţiveli svoje uloge, ţiveli u trenutku i uţivali
potpuno, do kraja.
Britanski vojnik poslan je u grad da deaktivira bombu.
Postao je razoĉaran jer nije mogao otkriti gde je postavljena.
Poĉeo je da besni, divlja i urla: `Svi ćemo umreti!` Nato su svi:
general, knez, biskup - luĊaci - svi su doneli fotelje da gledaju
njegovu predstavu. Pljeskali su i klicali. Naravno, vojnik je još
više pobesneo.
Sledećeg dana su i Nemci i Britanci umarširali natrag u
grad, a svi ludaci smatrali su to paradom. Onda su vojnici
ugledali jedni druge, pucali i ubijali se. Knez, gore sa balkona,
prezrivo pogleda sva ta tela i reĉe: `Sada preteruju.` Mlada ţena pogleda dole tuţno i zbunjeno reĉe: `Ĉudni ljudi.` Biskup
reĉe: `Ovi ljudi su oĉigledno poludeli.`
Vi mislite da su ludaci ludi... samo pogledajte sebe, šta
radite. Mislite da je ludak koji se pretvara da je premijer ili
predsednik lud? Šta onda rade vaši predsednici i premijeri?
Zapravo, oni su moţda još luĊi. Ludak naprosto uţiva u
fantaziji, ne zamara se time da je pretvori u stvarnost, ali
premijeri, predsednici i generali nisu se zadovoljili svojom
fantazijom; pokušali su je ostvariti. Naravno, ako je neki ludak
Aleksandar ili Dţingis Kan, on nikada neće nikoga ubiti, on
naprosto jeste taj lik. Ne ide da dokazuje da je on taj. On nije
opasan, bezazlen je. Ali kad ti takozvani normalni ljudi imaju
ideju da budu Aleksandar, Dţingis Kan, Tamurlaine, oni ne
ostaju zadovoljni idejom. Pokušavaju je ostvariti. Vaši Adolfi
Hitleri, vaši Mao Ce Tungovi luĊi su od svih ludaka u
ludnicama.
Problem je u tome što je celo ĉoveĉanstvo kao pod
nekom hipnozom.
Kao da ste svi bili hipnotisani i ne znate kako da izaĊete
iz toga. Svi vaši naĉini ţivota su nerazumni, neurotiĉni.
Stvaraju više jada nego sreće. Stvaraju više frustracije nego
ispunjenosti. Sav vaš naĉin ţivljenja vodi vas sve bliţe i bliţe
paklu. Nebo je tek ţelja; pakao je gotovo stvarnost. Ţivite u
paklu, a sanjate o nebu. Zapravo, nebo je vrsta sredstva za
smirenje: daje vam nadu - ali sve nade će postati razoĉarenja.
Nada o nebu stvara pakao razoĉarenja. Zapamtite to, samo tada
bićete sposobni da razumete PatanjĊalijevo poslednje
poglavlje, kaivalya padu.
U ĉemu je veština osloboĊenja? Veština osloboĊenja
nije ništa drugo do veština oslobaĊanja od hipnoze: kako
odbaciti hipnotiĉko stanje uma, kako postati neuslovljen; kako
posmatrati stvarnost bez ikakve ideje koja stvara barijeru
izmeĊu vas i stvarnog; kako naprosto videti bez ikakve ţelje u
oĉima; kako naprosto biti, bez ikakve motivacije. To je ono o ĉemu je reĉ u jogi. Onda se odjednom otkriva ono što je unutar
vas i što je oduvek bilo unutar vas, od samog poĉetka.
Prva sutra:
Janmausadhi-mantra-tapah-samadhijah siddhayah.
Moći se otkrivaju po roĎenju...
Ova sutra je bogata znaĉenjem, i još nisam naišao na
ispravan komentar ove sutre. Tako je bogata znaĉenjem da
nećete biti u stanju da je razumete sve dok ne prodrete do same
srţi.
Moći se otkrivaju po roĎenju, ili se stiču drogama,
ponavljanjem svetih reči, odricanjima ili samadhijem.
Šta god da ste, to se bez ikakve muke otkriva po
roĊenju. Svako dete kada se rodi zna istinu jer još nije
hipnotisano. Ono nema ţelja; još je nevino, deviĉansko,
neiskvareno ikakvom namerom. Njegova paţnja je ĉista,
nefokusirana. Dete je po prirodi meditativno. Ono je u nekoj
vrsti samadhija; ono dolazi iz utrobe Boga. Njegova reka
ţivota još je apsolutno sveţa, tek pristigla s izvora. Dete zna
istinu, ali ne zna da je zna. Ono je poznaje, ali ne zna da je
poznaje. Znanje je apsolutno jednostavno. Kako moţe znati da
zna? - ako nikada nije postojao trenutak neznanja. Da bi osećao
kako nešto znaš, najpre moraš imati neko iskustvo neznanja.
Bez neznanja ne moţeš osetiti znanje. Bez mraka ne moţeš
videti zvezde. Danju ih ne moţeš videti, potreban je mrak;
potreban je kontrast. Dete se raĊa u savršenoj svetlosti: ono ne
moţe da oseti da je to svetlost. Da bi osetilo, moraće da proĊe
kroz iskustvo tame. Onda će biti u stanju da uporedi i vidi, i
znaće da zna. Njegovo znanje još nije svesno. Ono je nevino.
Naprosto je tu, kao ĉinjenica. I dete još nije odvojeno od svog
znanja; ono samo jeste svoje znanje. Dete nema um, ima samo
biće.
Ono što PatanjĊali kaţe jeste: ono za ĉim tragate poznavali ste ranije. Ne znajući to, znali ste to ranije. Inaĉe ne
biste mogli da tragate, jer moţemo tragati samo za onim što
smo na neki naĉin poznavali - moţda vrlo slabo, maglovito.
Moţda svest nije bila bistra: bila je zaklonjena maglom; ali
kako moţete tragati za neĉim što niste poznavali od ranije?
Kako moţete tragati za Bogom? Kako moţete tragati za
blaţenstvom? Kako moţete tragati za istinom? Kako moţete
tragati za sobom, višim Sopstvom? Morali ste okusiti nešto od
toga, i taj okus, sećanje na taj okus još je pohranjeno negde u
vašem biću. Vama nešto nedostaje; zbog toga nastaje potraga,
traţenje.
Prvo iskustvo samadhija, prvo iskustvo beskonaĉne
moći, siddhija, potencijala, bivanja Bogom, otkriva se po
roĊenju. Ali u to vreme vi od toga ne moţete stvoriti znanje. Za
to ćete morati proći kroz tamnu noć duše; moraćete zastraniti.
Za to ćete morati zgrešiti.
Reĉ `zgrešiti` je vrlo lepa. To naprosto znaĉi skrenuti s
puta, promašiti pravu stazu, ili promašiti metu, promašiti cilj.
Adam je morao napustiti Rajski vrt. To je nuţnost. Ukoliko ne
izgubite Boga nećete biti u stanju spoznati ga. Sve dok ne
doĊete do taĉke da ne znate ima li Boga ili ne, sve dok ne
doĊete do taĉke jada, bola i muke, nikada nećete moći saznati
šta je blaţenstvo. Agonija predstavlja vrata prema ekstazi.
PatanjĊalijeva prva sutra jednostavno govori da šta god
da postigne jogin, to nije ništa novo. To je obnavljanje neĉeg
izgubljenog. To je prisećanje. Zato u Indiji kada neko postigne
samadhi to zovemo ponovnim roĊenjem; on se preporodio.
Zovemo ga dviĎa: dvaput roĊen. Jedno roĊenje je bilo
nesvesno, prvo roĊenje; drugo roĊenje je svesno. On je patio,
zastranio i vratio se kući. Kada se Adam vrati kući, on je Isus.
Svaki Isus mora otići daleko od kuće; tada je on Adam. Kada
Adam zapoĉne put povratka, on je Isus. Adam je prvi Ĉovek,
Isus poslednji. Adam je poĉetak, alfa, a Isus kraj, omega; i krug je zatvoren.