Godina izdanja: 2014
ISBN: 978-86-521-1718-5
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Izdavač: Laguna, Beograd
Format: 13x20 cm
Broj strana: 296
Pismo: Latinica
Povez: Mek
Godina izdanja: 5. decembar 2014.

O muzici u životu i životu u muzici.
Ivan Ivačković, autor nagrađenog bestselera „Kako smo propevali“, u svojoj novoj knjizi opisuje put od doba u kojem su carovale gramofonske ploče i u kojem je muzika bila stvar od životnog značaja do vremena u kojem su se i ploče i život davali u bescenje.
Na margini glavne teme – muzike – Ivačković govori o društvu i slomu morala, ne samo kod nas nego i u svetu. Predstavljajući neke od svojih omiljenih grupa i izvođača, on piše o tri generacije: sopstvenoj, koja je sedamdesetih „ginula“ na prvim žurkama slušajući naivne pop singlove a devedesetih ginula na frontovima krvavog jugoslovenskog rata, zatim onoj koja je odrasla devedesetih „uz finale ratnog plej-ofa između Užičke republike i Ravne gore“ i, najzad, onoj koja je stasala pod lažnim, zubatim suncem kakvo je nad Srbijom izašlo 5. oktobra 2000. Kroz formu pisama i dnevničkih beležaka, izrazito sentimentalan kada govori o zlatnim danima popularne muzike i svoje generacije, ali i nepotkupljivo oštar kad secira anomalije devedesetih i novog milenijuma, Ivačković u ovoj knjizi ispisuje neke od svojih najboljih tekstova.


Da li zbog toga što su „Pisma iz Tajnog grada“ Ivana Ivačkovića posvećena temi koju mnogo volim a o kojoj ne znam mnogo – muzici, pre svega rokenrolu, ili zbog toga što me je njegova najličnija knjiga do sada istovremeno slatko nasmejala, ganula do suza i podsetila na neke ljude i vreme koje bih najradije zauvek zaboravila, tek ovaj tekst o novoj knjizi autora bestselera „Kako smo propevali“ biće manje klasični prikaz a više lični kolaž detalja koje pamtim. „Pisma iz Tajnog grada“ su zapravo neka vrsta dnevnika koju je Ivačković – novinar, pisac i muzičar – vodio od 1996. do danas.
Uglavnom skockani na stranu i po ili dve, često uz foto ilustraciju, ti dnevnički zapisi su skup iskreno iznetih zabluda, duhovitih, inteligentnih, ironičnih opaski, nostalgije, kritike, ironije, proročkih tekstova o zemlji koje više nema i muzici za koju mnogi kažu da je mrtva – rokenrolu.
Kroz kratke crte o koncertima, pločama i muzičarima, Ivačković nam pokazuje kako je izgledalo živeti i slušati muziku u Jugoslaviji pre njenog raspada ali i njeno uranjanje u mulj i glib ratova, sankcija, bede, primitivizma, sve viđeno očima jednog od predstavnika one pristojne, vaspitane, obrazovane, građanske Srbije koje više gotovo da nema.
Među stotinak tekstova meni su – bilo zbog toga što piše o meni dragim muzičarima ili zato što su me nasmejali ili potvrdili ono što uporno govorim a niko me ne sluša – najdraži oni posvećeni Dženis Džoplin (Ivačkovićevoj listi dodala bih „Little Girl Blue“ jer je to njena pesma), Rodu Stjuartu (mačor sa laringitisom - treba li reći nešto više?), Hladnom pivu, političkim stavovima REM-a.
Tu je i tekst o crnoj listi muzičara u SAD (koliki nenormalni ljudi mogu da budu), jednom jedinom Igiju Popu, Niku Hornbiju (napokon još neko ko ga ne ceni previše), priče „Miris grada“ (jer sam se smejala na sav glas i istovremeno zagrcnula od muke), „Plen iz Komisiona“ (tata Istvud)...
Poslednja trećina knjige zapravo mi je najbliža (ja sam ipak MTV dete 90-ih) pa samim tim i najdraža, jer Mark Nofler zaista jeste otaljao svoj koncert u Beogradu i meni zauvek umrljao sliku o njemu, Ana Popović jeste čudo, Milana Mladenovića i Delče, dva dobra duha ovog grada, više nažalost nema, a mužu ću do kraja života trljati na nos što me je ispalio za koncert Leonarda Koena...
Ivačković svoja pisanja o muzici u životu i životu u muzici završava dirljivom pričom o Bajaginom koncertu na koji je išao sa ćerkom. A meni se srce steglo jer se bojim da do momenta kada moj sin stasa da sa mamom ode na neki koncert njoj dragog benda/muzičara, niko neće ostati.
Ivačković kaže da hoće. Bar za još jednu generaciju.

Ivan Ivačković je, za više od tri decenije, koliko je proveo u novinarstvu, objavio oko dve hiljade tekstova u gotovo svim važnim novinama u SFRJ, SRJ, SCG i Srbiji. Autor je bestselera „Kako smo propevali“, za koji je dobio nagradu „Desimir Tošić“, najveće priznanje koje se u Srbiji dodeljivalo za publicistiku, zatim zbirke eseja „Pisma iz Tajnog grada“, biografskih knjiga „Umetnost pobune“, „Obe strane jastuka“ i „Priznanja pop pevačice“, kao i pesničke zbirke „Crvena mapa“ i romana „Bezverje“. Njegova najnovija knjiga, nazvana „Između krajnosti“, vodi čitaoca kroz muziku i svet legendarne grupe Azra i njenog vođe Džonija Štulića.
MG92 (N)