ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1995
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Мајкл Бејџент/ Ричард Ли/ Хенри Линколн: СВЕТА КРВ СВЕТИ ГРАЛ
Издавач: БАТА, Београд, 1995.год.
Меки повез, 341 страна илустровано, латиница.
Одлично очувано.
`Света крв и свети грал- Идеја за писање књиге „Света крв и свети грал” настала је приликом снимања ББС-јевог документарног филма о француском свештенику Беренжеру Сониеру. Књига је стекла огромну популарност јер је у новија времена ово вероватно прва која се отворено бави темама о којима се дотле само шапутало.
Наравоученије ово књиге, по мом мишљењу, није толико критика Католичке цркве или понуђена теорија о Исусу Христу и његовим наследницима, на основу не баш успешне анализе и произвољног тумачења Новог Завета. Оно што се у књизи изричито не говори, а што по њој изгледа као главни узрок Сионског приората и осталих догађаја и личности које она описује, јесте да сва та ујдурма има за циљ једино да успостави – право на владарско наследство одређене породице, или личности из те породице, у чему јој помажу разна тајна друштва до данас. Према књизи је очигледно да Сионски приорат и друга тајна друштва имају намеру да доведу једног цара, по свему судећи, на светски престо.
Све досадашње критике на које сам наишао, своде се углавном на критиковање оних делова књиге који у не баш тако ружичастом светлу осликавају Католичку цркву, негирају аутентичност учења хришћанских цркава и организација, као и библијских података о Исусу Христу. При том, се нико није ни осврнуо на главну тему: – велику светску заверу о довођењу на власт „легитимног” цара, коју ова књига наводно раскринкава.
Интересантно је да је књига критикована од протестантских теолога и заједница много више него од католичких, и да је према неким извештајима, забрањена у свега две земље: Јужно афричкој републици и у Бугарској – што је само по себи чудно, имајући у виду различитост (или можда сличност? ) ова два државна режима.
Мени се чини да у књизи има неких стварних историјских података о тајним друштвима, али њихов темпларски, розенкројцерски и приоратски „фолклор” није ништа бољи ни веродостојнији од масонског или било којег другог тајног, полутајног или јавног друштва са макар малом традицијом. Мислим да се овде ради о једној од многих прича о припремању терена за једну светску владу и у крајњем случају долазак њеног поглавара – антихриста. „Под каквим су се све маскама криле претече антихристове – зидари „светске заједнице“, оснивачи екуменистичких покрета, приврженици универзалних религија и верских учења и њима сличних, богоборачких подухвата – пита се Митрополит Санкт-петербуршки Јован? Све се слагало: јеретичке секте средњег века, псеудо монашки редови попут Крсташа, предавања из књижевности и философски правци „просветитељства“, научне асоцијације и масонске ложе су са запрепашћујућом једнодушношћу обавиле пипави посао рушења хришћанског погледа на свет и националне државности“!
(Светосавље)