Jezik: Srpski

Priča o odnosima očeva i ćerki, vrsti odnosa o kojoj se ne govori koliko bi trebalo...

Postoje odnosi o kojima ljudi ne govore dovoljno, poput onih između očeva i ćerki, jer kada je reč o „tatinim sinovima“, situacija je sasvim suprotna. U grafičkom romanu „Ćerke“ (Omnibus, 2014.), dr Meri M. Talbot, koja se inače bavi istraživanjima iz oblasti roda, jezika i moći, piše o odnosu sa svojim ocem, Džejmsom Atertonom, koji je bio jedan od najpoznatijih proučavalaca stvaralaštva Džejmsa Džojsa, ali i o odnosu Džojsove ćerke Lucije sa ovim velikanom književnosti, takođe. Merini otac i majka zvali su se isto kao Lucijini - Džejms i Nora, a to nije jedina paralela između dve junakinje ovog dela. Recimo, Lucija Džojs umrla je na rođendan Džejmsa Atertona... Slučajnost?
„Ćerke“ predstavljaju memoarsko podsećanje Talbotove na detinjstvo i odrastanje, isprepletano s biografijom Lucije Džojs. Najpoznatija stripska biografija je svakako „Maus“ Arta Spigelmana, a poslednjih godina sve je više autora koji se posvećuju ovom žanru; i biografijama i autobiografijama. Takvi primeri su „Persepolis“ Marđan Satrapi, koja govori o svom životu u revolucijom potrešenom Iranu, ili „Šavovi“ Dejvida Smola, brutalna autorova priča o borbi i pobedi nad zdravstvenim i porodičnim problemima, kakvi su ga pratili od rođenja, s jedne strane, a „Stripologikon“, o životu i delu Bertranda Rasela, filozofa i matematičara, ili „Fejnman“, posvećen fizičaru Ričardu Fejnmanu, s druge. Ovakvim pričama - i pored najčešće karikaturalno-groteskne stilizacije, koja može da zavara - valja ozbiljno pristupati, jer strip je kao umetnost odavno sazreo (dobrim delom baš zbog tih istih priča!) i nudi teme jednako važne, pa i teške, kao one s kojima se susrećemo u književnosti ili na filmu.

Meri Talbot pripoveda o svom „hladnom, ludom, strašnom ocu“, nudeći najpre čitateljkama mnoštvo momenata koji bi ih mogli podsetiti na njihove porodične odnose, ali ćemo se i mi čitaoci - neki već očevi, a neki će to tek postati - zamisliti nad našom ulogom u tom odnosu: kako i koliko oblikujemo život svojih ćerki? Aterton, gotovo opsednut Džojsom, bio je posvećen poslu do te mere da često nije mario ni za šta drugo, čak ni sopstvenu decu. Džejms Džojs je bio nezainteresovan za Lucijinu strast prema plesu (u čemu je ona inače bila veoma uspešna) i bilo je dovoljno, po njemu, da „ume da napiše pismo i ljupko nosi kišobran“, a inače je najveći deo života provela u ustanovama za mentalno obolele.

Međutim, važno je istaći kako Talbotova koristi ove paralele pre svega da bi isti problem, koji neminovno kulminira sukobom generacija, predstavila u dva različita perioda, a ne kako bi se u većoj meri poistovetila s Džojsovom. Tu činjenicu njen suprug, Brajan Talbot (koga je balkanska publika upoznala kroz stimpank triler „Granvil“), sjajno prati kroz adekvatno stilizovan crtež.
Njegov izraz ovde je pojednostavljen i blizak Eržeovoj „čistoj liniji“, a boje u stripu prilagođene vremenu radnje: sadašnjost je predstavljena paletom živih, jarkih boja; Merino detinjstvo u posleratnoj Britaniji „zamućeno“ sepija nijansama (gde je tek poneki detalj istaknut crvenom ili zelenom, recimo); a deo priče o Luciji, mahom smešten u boemski Pariz dvadesetih, tmurnim crno-teget tonovima (bez isticanja bilo čega nekom jarkom bojom, osim - baš time - osnovne razlike u životima dve devojke).

Kako radnja odmiče, u Merinom životu sve je više obojenih detalja, a naročito nakon što deo istog postane njen budući suprug, Brajan. Njih dvoje su se upoznali i venčali početkom sedamdesetih, a u braku su i dan-danas, pa su „Ćerke“ svojevrsno svedočanstvo ovog bračnog para o tome kako ništa nije nedostižno, ukoliko se za to uporno borimo i imamo podršku (kakvu Lucija Džojs, nažalost, nije imala, a možda je, iako samo možda, to mogao biti Semjuel Beket). Uz to, Talbotova progovara izuzetno hrabro, bez stida i bilo kakvog ustezanja, pa su „Ćerke“ delo koje bi - da, kojim slučajem, deveta umetnost ne dolazi u pažnju šire javnosti uglavnom onda kada Marvel i DC odluče da nekog od svojih junaka „ubiju“ ili se pozabave njegovom seksualnošću - moglo, kao i pomenuti „Maus“ (videti zanimljivosti), poslužiti kao osnov za jedan širi društveni dijalog.

Beograd 2013. Mek povez sa klapnama, 93 strane.
Knjiga je nekorišćena (nova).