Komadi iz “štafira” devojke koja se udala 1930. godine!

Proizvedeno: Domaća radinost
Zemlja porekla: Kraljevina Jugoslavija
Područje: Srem
Vreme: oko 1930.godine
Komplet se sastoji od:
Dva krevetska prekrivača i jednog stolnjaka
Materijal: osnova – bež buret + kosovski vez
Boje: kvalitetan konac u bojama DMC
Dimenzije:
Prekrivači za krevete: dužina 190 cm, širina 132 cm
Stolnjak: 112 x 112 cm
Status: Antikvitet

Detaljno stanje: Vrlo dobro, bez obzira na protok vremena, jer su ovi komadi više decenija stajali u škrinji, čuvani kao najveća dragocenost. Koristili su se za slave i porodična slavlja, kada su se zastirali kreveti i stolovi. Stolnjak je malo svetliji jer se više koristio i prao, a posle pranja sledi obavezno štirkanje i pažljivo peglanje.

Opis: Stari savršen vez, kosovski vez, kojim se ukrašavala celokupna “devojačka sprema”, kao i odevni predmeti, danas se mogu videti na našoj narodnoj nošnji.Veze se na ručno otkanom platnu (u ovom slučaju to je buret tkanina) sa kvalitetnim nemačkim koncem za goblene tkz.dmc, koji ne “pušta” boju. Ovo je u izradi etno predmeta, najteži rad vezilja, danas ga retko koja ženska ruka radi, možda samo žene koje su angažovane na izradi narodnih nošnji. Baš me interesuje da li postoji u našim krajevima devojka koja sada sprema “štafir” za udaju, pa bilo da živi u bogatom selu ili u planinskoj zabiti? A ovo što je ponuđeno preko `Kupinda` je iz “spreme” devojke koja se udavala u prvoj polovini prošlog veka!

Istorija: Jednu od prvih i uglednih škola kosovskog veza na srpskom vladarskom dvoru držala je žena Uroša Prvog, kraljica Jelena Anžujska, majka potonjih vladara Dragutina i Milutina, pa kraljica Simonida, žena srpskog kralja Milutina, iako veoma mlada, takođe je organizovala školu umetničkog kosovskog veza. Osim na dvorovima, kosovski vez je negovan i u mnogim manastirima. Monahinja Jefimija, pesnikinja i umetnica kosovskog veza, ostavila je poklenjima svedočanstva svog raskošnog talenta u vidu vezenog pokrova za mošti svetog Kneza Lazara i stihove Pohvale Knezu Lazaru.

U velikim seobama, Srbi su krajem 17. i početkom 18. veka poneli na dug i neizvestan put na sever u škrinjama i komade sačuvanog kosovskog veza, kao veliku dragocenost...
U novoj otadžbini, na prostoru tadašnje južne Ugarske i današnje Vojvodine, a u okviru škola, raznih kulturno prosvetnih udruženja nastavili su tradiciju negovanja kosovskog veza. U novim srpskim krajevima bio je to novi procvat ove vrste tradicionalne umetnosti koja je tako prenoseći se sa generacije na generaciju preživela od ranog srednjeg veka...otvarane su i škole za žensku decu u kojima je jedan od predmeta bio i ručni rad. U okviru školskog sistema nastavljalo se čuvanje i negovanje i kosovskog veza, prepoznate vrednosti nematerijalne kulturne baštine. Danas kosovski vez zauzima prestižno mesto na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, pa i na listi svetske kulturne baštine. A kod nas, još ga u tragovima ima po nekim kućama, ili uzorcima koji su u muzejima.