ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1972
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Posveta autora slikaru Radislavu Raši Trkulji.

Autor - osoba Stevanović, Todor M., 1937-2026
Naslov Žvale za obične uzde / Todor Stevanović
Vrsta građe poezija
Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1972
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1972 (Beograd : Vojna štamparija)
Fizički opis 154 str. : ilustr. ; 22 X 19 cm
(Broš.)
Napomene Kor. naslov.

TODOR STEVANOVIĆ: „ŽVALE ZA OBIČNE UZDE“
„Prosveta“, Beograd, 1973.
Todor Stevanović je slikar i to treba imati u vidu kada se čita ova knjiga. Viđeno i beleženo onako kako je viđeno, imažinističko doživljavanje sveta prisutno je gotovo na svakoj stranici. Odatle je preostajao samo jedan korak do literarne transformacije sredstvima vizuelne i grafičke literature: literature, zato, jer Stevanovićeva knjiga nisu pesme, nisu ni priče, ni slike; ova knjiga sadrži u sebi sve elemente ovih literarnih vrsta i vanliterarnih istovremeno. Ali, pesnikovi eksperimentalni tekstovi nisu samo u sferi vizuelnog pesništva sa sve tri njegove dimenzije. Istina, verbalno-vizuelno postizano je ovde isključivo rečima okrenutim posebnim putem ka stvaranju simbolične predstave čitaocu ili „verbalno-vizuelne metajezičke konstelacije“.
Tako reći u ovim pesmama-pričama nisu ostale samo u verbalnoj upotrebi već i u vizuelnoj i tako postizale novu funkciju i dimenziju u komunikaciji sa čitaocem. Pesnik i slikar, Todor Stevanović pokušao je da iz čaure endoliterarne izražajnosti potraži nove oblike izraza izvan lingvističkog ili tradicionalnog terena literature mada se može slobodno reći da su stranice knjige Žvale za obične uzde i leksički bogate. Jedan deo pesnikovih nastojanja u pomenutom pravcu pripada spacijalizmu ili prostornoj poeziji sa njenim varijantama – foničnom i semantičkom (str. 97, 98, 99 itd).
Endoliterarno, tradicionalno i lingvističko, uobičajenu naraciju i deskripciju, Stevanović je ogolio do beleženja činjenica, faktografskog i samog imenovanja svega čega se dotakao da bi time dao zamaha pomenutim inovacijama. Ali nadasve, autor je umeo da pripoveda, a njegova naracija vuče sokove živog pripovedanja i prepričavanja narodnih predanja, legendi i bajki. Stiče se utisak da su slikarevi tekstovi, u stvari, skice za nenaslikane slike – pa bismo mogli reći da je autor beležio i neizvršene svoje slikarske namere. U predstavljanju života na svetu Stevanović se našao razapet između slikara i pisca prožimajući slikarsko literarnim, s književno grafičkim. Pomirenje ta dva kreativna čina umetnosti jeste knjiga Žvale za obične uzde. Delo i počinje autorovom namerom izraženom već na prvoj rečenici: „... napraviću đavolski sporazum sa suncem i zemljom“. Dovoljno je pročitati poslednju stranicu knjige pa videti da su ambicije autora bile velike ali ne i u skladu sa sposobnostima. I zaista, već na prvoj, pomenutoj strani, srećemo se sa večnim životom između žeđi ispucale zemlje, sunca i kiše. Sledi flora i fauna, često samo imenovana ili s oskudnim deklaracijama, enciklopedijskim podacima, narodnim predanjima i sl. Tek posle dolazi čovek u carstvo zemaljsko sa svim svojim radostima, nevoljama, smehom, plačem, pesmom. Stvarajući sliku čoveka Stevanović je čvrsto vezan za narodno biće, njegovu prošlost, sujeverje, predrasude, priče o čudesima:
„ŽUTE DUNJE MIRIŠLJAVE, STOJANKE. TI MI DOĐI, PA MIRIŠI, MILOJKO! PODNE, KONOPLJA BELA. DEDA NISA CRNO PILE POD PAZUHO METN’O. BAJE ON NA STOJILJKOVU ŠLJIVU. SMUK SVIRA NA VRBI, A PEVAC NA DRVILJENIKU. DEDA NISA ZANESEN CUPKA OKO DRVETA. BEO KONJ PASE, U ŽITU. PENI SE VODA U RECI, ŽUBOR SE NE ČUJE. JUŽNI VETAR DONESE MIRIS KIŠE. DEDA NISA LIZNU KAMEN, PA SE SKUPI, I ZASPA. ZMIJE SE PROBUDIŠE I ODOŠE. DEDA NISIN DUH ODLETI NA NEBO UZ POMOĆ PETLA SA DVE KRESTE. IZ KONOPLJE ISKOČI CRN OVAN. ON JE TAJ ZMAJEVITI. NEDELJU DANA SE BORIO DEDA NISA SA ZMAJEM.“
U beleženju viđenog, i ne udaljavajući se od pukih konstatacija bukvarske rečenice i fakture, Todorović je video mogućnosti nove pripovedačke naracije, ali ne samo u tome. Reči preuzimaju sasvim drugačiji zadatak na nekim stranicama: reči – „trave“ prekriće šest stranica kao što bi prekrile platno slikara, svaka reč je ovde po jedan deo travnjaka, a tek pet narednih redova pokazaće nam da se i rečima može slikati predeo gde se odvija ova scena:
„Dojaha srebrn konj.
Sleti na trave blistavi oklopnik.
U besu, u sjaju,
na krilima snage, opčini mladu ženu.“
Deskripcija kod Stevanovića poprima takođe novu funkciju i usmerena je novim značenjima, a tekstovi zbunjuju pri našem opredeljenju da li su pesma ili nisu. U njima se često pojavljuju i elementi drugih rodova i vrsta izvan poezije. Forma im je prozna, struktura teksta svojevrsna i poput kolaža od slova i reči, opisa i pasusa na latinskom jeziku, esejističkih redova o ruži, gavranu, svraki i dr. U Stevanovićevim interesantnim strukturama flora preovlađuje nad faunom, a obe su autoru poznate kao profesionalnom biologu.
U knjizi Žvale za obične uzde autor je sav između inovacija i avangardnih pokušaja u poeziji s jedne strane – i vezanosti za zavičaj, život u njemu itd.
Izet Handžić

Todor Stevanović (Zalužnje kod Leskovca, 9. mart 1937 – Beograd, 24. januar 2026) bio je srpski slikar, grafičar, pisac i akademik, jedan od izrazito svestranih predstavnika savremene srpske umetnosti. Studije slikarstva završio je 1963. godine na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi Đorđa Andrejevića Kuna, a magistrirao je 1967. kod Nedeljka Gvozdenovića. Pored slikarstva, bavio se crtežom, grafikom, akvarelom, mozaikom, keramikom, eksperimentalnim filmom i različitim oblicima slobodnog i proširenog umetničkog medija. Pisao je i likovnu kritiku, teorijske i filozofske tekstove, kao i književna dela. Stevanovićev umetnički rad odlikuju istraživanje odnosa prirode i čoveka, simboličnost, fantastika i težnja da se povežu likovna umetnost, književnost, filozofija i nauka. U njegovim delima česti su motivi životinja, bilja, kosmičkih prostora i mitskih bića. Njegovo stvaralaštvo nije bilo ograničeno na tradicionalnu sliku, već je obuhvatalo i prostorne, vizuelne i eksperimentalne forme. Samostalno je izlagao od druge polovine pedesetih godina i učestvovao na brojnim izložbama i likovnim manifestacijama u zemlji i inostranstvu. Predstavljao je Jugoslaviju na Venecijanskom bijenalu 1999. godine. Bio je član Udruženja likovnih umetnika Srbije i Udruženja književnika Srbije. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 2003, a za redovnog člana 2012. godine, u Odeljenju umetnosti. Stevanović se ogledao i u književnosti. Njegova knjiga „Žvale za obične uzde“, prvi put objavljena početkom sedamdesetih godina, predstavlja eksperimentalno delo na granici poetske proze, vizuelne poezije, pripovetke i likovnog kolaža. U njoj je iskustvo slikara preneo u jezik, raspored reči i grafičku organizaciju stranice, povezujući zavičajne motive, narodna predanja, prirodu i avangardna književna istraživanja. Knjiga je posle pola veka dobila i novo izdanje. Todor Stevanović preminuo je u Beogradu 24. januara 2026. godine, u 89. godini.

Tags: Avangarda Neoavangarda vizuelna poezija konkretna oto tolnai kuca slavko matkovic signalizam signal miroljub todorovic mixed media bora cosic

MG P14 (N)