ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Godina izdanja: St

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Ilustrovano
Ferenc Feher i Miroslav Antić
Stihovi
Na mađarskom i srpskom

Miroslav Mika Antić (Mokrin 14. mart 1932 − Novi Sad 24. jun 1986) bio je srpski pesnik i urednik. Pored književnosti, bavio se slikarstvom, novinarstvom i filmom.[1] Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu, i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu.[2]

Biografija
Rođen je u Mokrinu na severu Banata. Osnovnu školu započeo je u Kikindi a nastavio u Pančevu. Živeo je u Pančevačkoj Gornjoj varoši, gde je pohađao i gimnaziju. Sa samo šesnaest godina napisao je svoje prve pesme koje su izašle u časopisu „Mladost”. IP „Novo pokolenje”, 1950.godine, prihvatio je da odštampa prvu zbirku pesama „Ispričano za proleće”.[3] Studije je upisao u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Živeo je u Novom Sadu. Na dan svoje smrti dobio je nagradu koja mu je uručena u Skupštini Vojvodine.[4] Pre nego što je postao poznati pesnik bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu.

Stvaralašltvo

Spomen ploča na kući u Pančevu

Spomenik Miroslavu Antiću u Novom Sadu
Pesnik Mika Antić je u jednom razgovoru rekao da je čitao mnoge pisce, i da su na njega svi uticali. Ali je malo onih, kako je govorio, koji su mu ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju.

U obraćanju deci on kaže: „Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi“.[5]

Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“. Pisao je dramska dela i jedan roto roman.[6]

U periodu od 1941. do 1954. živeo je u Pančevu.[7] O njemu je Nemanja Rotar napisao knjigu „Sutradan posle detinjstva”.[8]

Na Novom novosadskom groblju ispratilo ga je više od deset hiljada ljudi, 26. juna 1986. godine.

Njegova poslednja želja je bila da mu pročitaju „Besmrtnu pesmu” i odsviraju „Pira mande korkoro” kada ga budu sahranjivali.[3]

Nasleđe
Odlukom gradske skupštine Novog Sada od 2007. godine, druge nedelje marta u Novom Sadu održavaju se „Antićevi dani”. U okviru manifestacije se dodeljuje godišnja nagrada „Miroslav Antić”. Nagrada i manifestacija su izostale 2021. i 2022. godine.[9]

Po njemu su nazvane škole: OŠ „Miroslav Antić” Niš, OŠ „Miroslav Antić” Palić, OŠ „Miroslav Antić” Čukarica, OŠ „Miroslav Antić” Futog i OŠ „Miroslav Mika Antić` Pančevo.



Ferenc Feher (mađ. Fehér Ferenc; Stari Žednik, 3. avgust 1928 – Novi Sad, 30. jul 1989) bio je jugoslovenski književnik, novinar i prevodilac.[1]

Biografija
Rođen je u Starom Žedniku 3. avgusta 1928.[2] Pet razreda osnovne škole završio u Bačkoj Topoli (1935—1940). Potom pohađao gimnaziju u Subotici na mađarskom nastavnom jeziku, a školovanje nastavio na Višoj pedagoškoj školi u Novom Sadu gde je studirao mađarski i ruski jezik i književnost.[3]

Bio urednik književne rubrike omladinskog lista Ijúfság Szava (1949—1951), zamenik glavnog urednika časopisa „Hid” (1952—1955), urednik umetničkih i dečjih emisija Radio Novog Sada (1953—1959), urednik književne rubrike dnevnika Magyar Szó (1964—1966), a potom član redakcije ovog lista.


Zastupljen je u antologijama: A vajdasági ég alatt (Pod vojvođanskim nebom), mađarske poezije u izboru Imrea Borija (1960), Almanah Saveza književnika Jugoslavije 1958-1959, Zborniku Trećeg jugoslovenskog festivala poezije (1959), Ravnica (1961), Vallomások (1963), Sedam mađarskih pesnika iz Vojvodine (1965), Gyémánttengely (Dijamantska osovina), Almanah evropskih pesnika (1966), Bratimljenje 1966-1974 (1974).[3]

Sa makedonskog na mađarski jezik prevodio Acu Šopova, sa slovenačkog Toneta Seliškara i France Bevka, sa srpskohrvatskog Miroslava Antića, Branka Ćopića, Stevana Raičkovića, Vaska Popu, Floriku Štefan, Vasu Popovića, Aleksandra Popovića, Branka V. Radičevića i mnoge druge.[3]

Njegove pesme su prevođene na srpskohrvatski, slovenački, makedonski, rumunski, albanski, turski, italijanski i rusinski.[3]

Zajedno sa Miroslavom Antićem objavio dvojezičnu knjigu Színek és Szavak / Boje i reči. Prevodio Antićeve stihove na mađarski, dok je Antić prevodio njegove pesme na srpski (1960).