ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2018.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Presing, 2018.

Nebojša Vasović je diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu 1978, potom radio kao slobodni umetnik: pisac, urednik, književni kritičar. Živi u Torontu (Kanada) od marta 1988. godine. Autor je velikog broja pesničkih knjiga, kao i knjiga eseja, kritika i polemika. Dobitnik je nagrada „Milan Rakić“ i „Nolit“. Pesme su mu prevođene na španski, engleski, francuski, poljski, švedski, bugarski, rumunski, slovački, mađarski, slovenački, makedonski, turski.

Pesnički izraz Nebojše Vasovića raznovrstan je i bogat – Golicač tabana je zbirka napisana u različitim registrima. Tu je glas pesnika usamljenika, izopštenika, (ne)dobrovoljnog prognanika koji piše i ljute epigrame i kritike, i zajedljive pošalice ali i nostalgične i nežne osvrte na prošlost. Iako su teme često u prisenku smrti, šaljiv ton, komični obrti, neobični iskazi, neočekivane polusloženice ne dozvoljavaju nam da ovu poeziju doživimo kao mračnu, naprotiv, više je to veseli potop, komični dans makabr, razigravanje jezičkih mogućnosti, poigravanje i sa sobom i sa svetom oko sebe. Vasovićevo viđenje konačnih stvari i zagrobno maštarenje obojeni su ironijom koja čitaocu omogućuje da oseti autorovu afirmaciju životnih vrednosti dostojnih poezije. Preispitujući kolektivnu i ličnu tradiciju i mitologiju, pesnik daje sopstveni pogled na opšta mesta srpskog (ili balkanskog) književnog i kulturno-istorijskog konteksta i korespondira sa prijateljima odnosno sa pripadnicima ove kulture, često usamljen i zgađen, ili rešen da se zauvek razračuna sa onim što je bilo. U nekim pesmama postavlja se pitanje jezika, pesničkog poziva, samoće i udaljenosti od matične književnosti. Jedan deo pesama govori setnim tonom o danima koji su prošli – to su sećanja na besmrtne trenutke i prostorno i vremenski udaljena tela koja mogu da se dodirnu, i koji traju u večnosti uspomena-pesama.

O DUŠI, OPET

Feudalna si dušo. Ovdje si, i malo dalje.
Vidimo te i znamo. Nekada ti zavidimo
a nekada ne.
(Danijel Dragojević, „Nedjelja”)

Feudalna si dušo
Kad u meni vidiš svoj feud
Njivu za obrađivanje

I isto tako surova
Kada na njivu nikog ne šalješ
Ostavljajući joj da se sama snađe

Posmatrajući oblake
Jebivetre od plavog etera
Koji su tvoj feud takođe

Slabo me učiš prirodi vlasništva
Niti me drugi lako poseduju
Niti ja lako dolazim do bilo čega

Što bi me gledalo u oči
Sa zahvalnošću malog džukca
Pokupljenog na izlasku iz grada

Lekovito je izgubiti se
Ali te neko uvek nađe i stavi ti
Oko vrata zvonce cin-cin

„Sada si moj sin“
(A kad zvonce miruje,
U tišini znaš – svoj si Ciganin)

TO MOŽDA U TEBI…

Misliš li kako te u ovom času nema
To možda u tebi nedostaje žena
Koju bi da grliš kao da je tuđa
O čemu svedoči u ulju joj senka
Na slici Flamanca (vlasništvo muzeja)

Želiš li da nekom kažeš „Ženo”
Padaš u bunar sto puta rečenog
Od mnogo većih majstora stiha
Što na toj reči su postradali
Od želje za sobom (a ne za njom)

Tako se osveta Njena u jeziku dešava
Dok iz mozga niče zelen-trava
U kojoj su vlati sve od zaborava
A ti budi ako želiš Tarzan
U jezičkoj džungli – promenadni fazan

SKLONIŠTE
(Toronto, april, 2016)

Sutra ću ići u knjižaru
Mada je situacija u svetu teška
Priča se da bi Rusi
Mogli da nas napadnu
Bilo bi to neprijatno
Morao bih u sklonište
Gde ima dece
Srešću i čoveka iz parka
Koji je hranio veverice
(Rusima na milost ostavljene
Nezbrinute)
A možda u skloništu
Neće biti nikoga
Možda će svi poginuti
Na putu do njega
Moći ću samo da se čudim
Veličini prostora:
Sultan u dvoru gde caruje
Krivonoga promaja

MERILO

Teško je danas za nekoga reći:
„Imao se rašta i roditi“
Jer ne znamo šta je rašta-merilo
Pa da merimo metrom
Uzduž i popreko
Ne primajući od premeravanog
Nikakav mito

Još manje znamo da li je Raštonja
Ispunio zahteve svoje raštosti
Što uvek jedan jaram je
Teži od džaka na grbači
S kojim bi se čovek
Uputio svojoj kući
Ako bi znao gde je to

ŠTO VOLE PERFEKCIJU
(Za Rašu Popova)

Onima što vole perfekciju
Trebalo bi dati injekciju
Jer od prevelikih stresiju
Čovek dobije epilepsiju

Danas se živi ubrzano
Kao da more nije dovoljno slano
Pa se konektovani gajtanom
Muško i žensko tekstiraju stalno

Ne nemoj mi prići (ostani daleko)
Jer žensko poznajem samo sa ekrana
Tako štedim na vijagri
A u donjem spratu moga mozga

Nema onih rana zbog kojih se cvili
Ili piše večna pesma
A to što se retko javljam
Krivica je Teksta