ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1963
Jezik: Hrvatski
Autor: Strani

Veoma dobro očuvano. Retko u ponudi. Preveo Oto Šolc, dizajn knjige Irislav Meštrović

Autor - osoba Lasker-Šiler, Elza
Naslov Poezija / Else Lasker-Schüler ; [s njemačkog preveo Oto Šolc]
Vrsta građe poezija
URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik hrvatski, nemački
Godina 1963
Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1963
Fizički opis 85 str. ; 17 cm
Drugi autori - osoba Šolc, Oto
Zbirka ǂBiblioteka ǂOrion
Napomene Str. 81-85: Else Lasker-Schüler / O. Š. [Oto Šolc]
Uporedo nem. tekst i hrv. prevod.

Elza Lasker-Šiler rođena je 1869. u Vupertalu-Elbersfeldu, u imućnoj jevrejskoj porodici. Uz Anetu fon Droste-Hilshof najveća pesnikinja na nemačkom jeziku. Tematika njenog pesništva je, uprošćeno govoreći, dvojaka: na jednoj strani vrlo subjektivna ljubavna lirika (i to je bolji deo njene poezije), na drugoj pesme o hebrejskoj i istočnjačkoj tradiciji, o ličnostima iz Biblije. Ali i jednom i u drugom nizu pesama ona zapanjuje i pleni potpuno samosvojnim slikama i poređenjima. U Berlinu se s početka XX veka družila sa poznatim piscima-boemima (Demel, Ben, Trakl ...). Kad su nacisti došli na vlast emigrirala je u Švajcarsku, odakle je nekoliko puta odlazila u Jerusalim da bi konačno tamo otišla 1939. U Jerusalimu je i umrla početkom 1945. siromašna i usamljena. Gotfrid Ben je o njoj pisao: „Ona je najveća pesnikinja koju je Nemačka ikada imala... Uvek nepokolebljivo obrečena samoj sebi, neprijateljski nastrojena prema svemu što je sito, pouzdano, ljubazno, ona je bila kadra da izražava svoja strasna osećanja, a da pri tom, ne skida veo i ne otkriva onu tajnu koja je bila njena suština.“


Ako život je san, Ljubav i Pesma možda jedine, u senkama tog sna, opstaju nepokošene jednim rastankom, i jednom smrću. Prežive, u emotivnoj drami i lirskom spoju, i više puta, svoja poniranja, svoj smak u tami. Van predumišljaja, bez otpornih sasuda – predodređene bar jednom krahu – poput dvojnosti protomaterije, i one se traže, ohrabruju, razdiru i rastaju, ali u burama i zatišjima uzajamnosti upijaju više, dopiru dalje, na stranputicama bića, bacajući, poput zrnaca prašine, oštra, duga svetla, koja nas razbude, ma u kom da smo vremenu usnuli.
To je ono čudo književnosti, o kome piše Aleksandar Genis – preživi upravo neizrecivi, „neraščlanljivi deo čoveka, supstancijalan poput srca, bez koga se jedan autor ne bi razlikovao od drugog“ – iako pesma nije drugo do radosni ili bolni obgrljaj zraka, a sama reč uzdah koji ne ljubi zadugo zadati oblik reci.
Senoviti eros
Izražavajući, u jeku ekspresionizma, snažne energetske suprotstavljenosti, Elza Lasker-Šiler (1869–1945), u središtu burnog modernističkog jata koje u rasponu od 1910. do 1932. okuplja Der Šturm (Bura) i njen drugi muž Hervart Valden (Georg Levin), svoje boje označila je slikovnim nabojem epohe (Šagal, Kandinski, Kle, Kokoška, Munk, Pikaso) kao „crne i zvezdaste“, smelo profilišući, u znaku raspada klasične pesničke slike, dragulje lirskih elipsi, tenziju, nadahnuća imanentno kompleksna, koja je cine čas srećnim navigatorom, čas brodolomnikom čuvstvenih bura. Krhko- svetlosni i senoviti eros najznačajnije nemačke poetese, ne zazirući od isplovljenja u svet i vaseljenu nepoznatu busolama i telemetriji, u spletove motiva čije su parenteze upravo ljubav i smrt, nalaže odvažnost pisma, sintaksičku uzdrmanost (upitnici, eksklamacije, nedovršen stih), koja emanira lirske potrese i samospoznaju individue koja je u isti mah svet i njegov izgnanik, čulnost i transcendencija, opojna senzualnost i porazna jeza neovladivog: Gde god da sam sedela pod svadbenim jutrom,//smrzavao se zasanjani lotos/na mojoj krvi.
Nestalna i samoponiruća raspoloženja (Uvek moram kako bura hoće...), umilnost ljubavnih predaja i nova prodornost, krotko obraćanje izabranicima po peru i srcu (G. Benu, medu ostalima), lucidnost i intuicija, ali i težina udesa, tvore senzualni sinkretizam ove poezije, iz koga spontano izrastaju vidovite i minuciozne nadlične apoteoze. Volim te kao posle smrti /a duša mi je raširena nad tobom -//duša mi je uhvatila sve patnje – ovi stihovi su po meri duhovnog oka, ispunjenja iznova osporena rivalstvom izmičuće drugosti, dok „sveta mahovina“ erotske pustolovine vrhunskom suptilnošću (samo nam se pleća još igraju kao leptiri) odaje slatkost i tamu svojih bezobalnih obrisa.
Rapsodija ili ništa
Dok proza ove autorke evocira boemsku klimu nestabilnih emotivnih i prijateljskih veza (sa Demelom, Traklom, Verfelom, Krausom), njena poezija lomi lirske konvencije i, u rasponu od egzotičnog tkanja do glasa molitvi, uvek ostaje potresno obraćanje, „na jezicima urezanim kao harfe“. Od zbirke „Stiks“ (1902) do knjige „Moj plavi klavir“ (1943) pesnikinja na svoj način ostvaruje harizmatični zavet Volasa Stivensa („Covek sa plavom gitarom“, 1937): Pesma mora biti rapsodija ili ništa. Rapsodija toga kako jesu stvari.
Izbor Branimira Živojinovica, iako ne obuhvata pesme sa hebrejskom tematikom ove jevrejske poetese (pred nacističkim pogromima utočiste nalazi u Jerusalimu, gde i umire), ukazuje na biće ove lirike, koja, poetskim interponiranjima, doseže premošćena fantastičkog i erotskog, a simboliku hebrejske tradicije izvodi do sakralnog venčanja drevnosti i transcendencije: Ja sam hijeroglif/koji stoji pod stvorenim svetom//i moje oko je/vrhunac doba,//njegovo blistanje ljubi Božji rub. Najčešće, do spoja radosti imenovanja, u pesmama ljubavi, i patosa neizgovorivog – u napuklinama snažno izvajanog poetskog ploda.
MG112