ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 325
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Ilustracije:
Slobodan Kuzmanov

Rođen je u Svilojevu kod Apatina 4. aprila 1936. godine, ali tu nije dugo živeo jer mu je otac bio železničar, pa su se često selili. Kada mu je otac 1939. godine umro, prihvatila ga je baka u selu Baretići u Dalmaciji, gde je ostao do kraja rata. Tragičnim slučajem izgubio je vid 1944. godine, dotakavši zaostalu italijansku bombu, koja mu je razmrskala i šaku leve ruke. Nakon oporavka, majka ga je odvela u Beograd, gde je teškom mukom izdržavala devetoro dece.

Iako je u osmoj godini života ostao bez vida, veoma uspešno je završio školovanje i stekao fakultetsku diplomu i natprosečno i veoma univerzalno se obrazovao. Po završetku srednje škole nastanio se u Novom Sadu, gde je ostao do smrti. Radio je najpre kao profesor istorije na Radničkom univerzitetu, a potom kao stručni saradnik u Pokrajinskoj konferenciji slepih, gde je 1992. godine penzionisan. Objavio je i nekoliko knjiga poezije, te pokrenuo časopise za slepe „Vidici’’ i „Odjek’’. Iza sebe je ostavio suprugu Zoru, kćerku Gordanu i dvoje unučadi – Ivu i Miloša. Posebno treba istaći da je imao veliki broj prijatelja i poštovalaca i da je bilo zadovoljstvo pričati sa njim, kako o šahu, tako i o drugim temama.

Dolaskom u Novi Sad počela je njegova blistava šahovska karijera i po tome će Baja, kako su ga prijatelji zvali, biti najduže zapamćen. Šah je naučio u specijalnoj školi za slepe u Zemunu, a u Novom Sadu se aktivno uključio u sva zvanična takmičenja. Vrlo brzo se probio u sam vrh najboljih šahista Novog Sada i Vojvodine i to u konkurenciji „okatih’’ šahista, kako je on zvao videće, pa je po dva puta bio prvak Novog Sada i prvak Vojvodine. Šahovski majstor je postao 1971., a titulu FIDE majstora je osvojio 1979. godine. Veoma uspešno je nastupao i za brojne šahovske klubove: Napredak (Beograd), Itis (Novi Sad), Uljmanski ŠK, Novosadski ŠK (nekoliko puta u Prvoj ligi), i poslednje tri decenije za novosadski ŠK slepih „Anpasan’’.

U konkurenciji slepih i slabovidih šahista je bio neprevaziđen. Šest puta je bio prvak Jugoslavije. Za reprezentaciju je igrao od 1961. do 1980. godine i osvojio pet olimpijskih medalja – tri zlatne i dve srebrne. Na svetskom prvenstvu u Brižu 1978. godine osvojio je bronzanu medalju. Pobedio je takođe na deset majstorskih turnira u konkurenciji videćih šahista. Tokom karijere odigrao je 15 partija sa „okatim’’ velemastorima i osvojio osam poena, što je takođe podatak za divljenje. Baretić je igrao oštar i kombinatoran šah i iza sebe je ostavio desetine prelepih partija koje su objavljivanje u časopisima širom sveta.

Na kraju, pomenimo njegovu misao o šahu koju je izrekao u jednom od svojih poslednjih pojavljivanja u medijima: „Kao što kombinacija u šahu predstavlja trijumf duha nad materijom, tako i šah, iako ga definišem kao dobrovoljno mučilište mozga, smatram načinom koji mi je pomogao da, iako hendikepiran, dosegnem sreću i ostvarim svoju ljudsku misiju: da budem prihvaćen, uvažavan i uspešan među ljudima zdravog vida’’.