Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Radomir Andrić - Bunari Radoša Modričanina

Prosveta, 1973. godine na 57.strana , ilustrovano.


Knjiga je odlicno ocuvana.


Posveta autora na predlistu.



Пре више од двадесет година сликар Југослав Радојичић одушевљавао је Радомира Андрића причом о бунарима у селу Модрици. Има више од двадесет година од када су са песником и сликаром кренули у расинска села Милорад Р. Блечић и мајстор фотографије Саша Попивода да лоцирају, опишу и сниме бунаре и камене ликовне урезе бунарџије Радоша Јаковљевића. Мотиве својих наивних барељефа Радош је узимао из народне епике, из прича о животињама и биљкама, посебно из мита о змији или змији као чуварима бунарске воде, али и из прича на сеоском везу. Расинске жене су ове камене шаре назвале „милодама“ и тако истакле да су плод унутарње енергије једног даровитог самоука, власнику бунара, угодне али не и неопходне.

Опчињен Радошевим „каменим сликама“, Радо- мир Андрић је из расинских бунара извлачио стих по стих, песму по песму, и у „Просвети“ 1973. објавио књигу Бунари Радоша Модричанина, коју је критика дочекала као догађај у српском песништву. После 23 године поново излазе Бунари, али са проширеним циклусом песама Чарно глето у славу беловодских и других клесара у чијим рукама камен цвета.

Бунари су узлазна стапеница Андрићева, књига лирске рефлексивности коју су припремиле претходне збирке - Сунце у воденици, Вечерњи крчаг, Карпатско умиљеније и Шумска црква. После Бунара дошло је још двадесетак књига, међу којима су незаобилазне: Сване ли, Испод снега, Згон, Ноћни пливач, Вучица на пртини, Рујно, Похвала смеху, Зарно витло.

Књижевна критика је Радомира Андрића дочекивала као песника „изоштрене имагинације, који жуди и трага за новом сликом, новим звучањем и значењем исказа“ (Срба Игњатовић). И за Мирослава Егерића реч је о песнику „развијеног унутарњег живота и разигране имагинације“. Радивоје Микић је, оцењујући Бунаре истакао да Андрић своју песму заодева фантастиком која је „еквивалент творачког“. Миро Главуртић је, понет чудесним ликовним делом Радоша из Модрице, замишљао Ота Бихаљи Мерина како „расинске бунаре преноси у неку римску галерију, али претходно чита поезију Радомира Андрића“. Раша Ливада сматра да је, поред непосредности доживљаја, основни квалитет ове поезије у језику од којег је песник стварао „један свој посебни идиом“ близак свежем народном говору. Осветљавајући Бунаре, Јасмина Лукић је констатовала да је рука Радоша Модричанина подстакла Андрића да пева о жеђи као вишезначном појму: реалистички ниво, прожимајући однос између жеђи и бунара, жеђ као потреба бунарџије да украшава своје дело, жеђ као магијска привлачност воде и жеђ као људска жудња уметничке лепоте. Песме о бунарима су, по овом критичару, „значајно остварење наше савремене поезије“, једноствне су, сажете су, „специфичан су спој рефлексивности и изразите осећајности“.

Критика је једнодушна у тврдњи да је наш песник свагда на врелима живота и непресушног народног говора који у себи носи снагу и лепоту исказа. Исказ стварности Радомира Андрића претпоставља зароњеност у живот, у оно што се, с богатом значењском слојевитошћу, зове воденица, вечерњи крчаг, шкриња, бунар, манастирска розета, стара ужичка црква и њен дрвени звоник над Ђетињом, плава чинија, здравињски ћилим, клесарево длето, дакле предмети довољно скровити, довољно тајновити да би кренула песникова лепа имагинативна писменост.