ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1981
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spolja kao na fotografijama, unutra u čistom i urednom stanju.

Naslov Pisma. Knj. 1–2, 1879-1904 / Anton Pavlovič Čehov ; [izbor i prevod Zoran Božović]
Jezik srpski
Vrsta građe pisma
Godina 1981
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1981
Drugi autori Božović, Zoran (prevodilac) (priređivač = vidi 220, 010, 070, 340)
Fizički opis 316 str. ; 328 str. ; 20 cm
Zbirka Sabrana dela / Anton Pavlovič Čehov ; knj.11–12
Predmetne odrednice Čehov, Anton Pavlovič, 1860-1904 – Prepiska

Anton Pavlovič Čehov (1860–1904) bio je ruski književnik, pripovedač, dramatičar i lekar, jedan od najznačajnijih predstavnika ruske i svetske književnosti. Rođen je 29. januara 1860. godine u Taganrogu, lučkom gradu na obali Azovskog mora, a umro 15. jula 1904. u nemačkom lečilištu Badenvajler. Smatra se jednim od najvećih majstora kratke priče i utemeljivača moderne dramaturgije. Njegovo stvaralaštvo označilo je prekretnicu u razvoju realističke proze i pozorišta, a njegove pripovetke i drame, zasnovane na suptilnom psihološkom nijansiranju, prikazivanju svakodnevnog života i osobenoj mešavini humora, tuge i ironije, ostavile su trajan uticaj na književnost XX i XXI veka.
Čehov je rođen kao treće od šestoro dece u porodici trgovca Pavela Jegoroviča Čehova i Jevgenije Jakovljevne Morozove. Njegov otac posedovao je malu bakalnicu, u kojoj su deca morala da rade, a porodični život obeležavali su stroga disciplina, verska revnost i materijalna nesigurnost. Otac je bio autoritaran i često nasilan, dok je majka, prema kasnijim Čehovljevim sećanjima, svojom blagošću i pripovedačkim darom snažno uticala na njegov karakter. Tokom školovanja u Taganrogu Čehov se zainteresovao za književnost i pozorište, redovno posećivao predstave i počeo da piše prve humorističke tekstove. Kada je njegov otac 1876. bankrotirao i sa ostatkom porodice pobegao od poverilaca u Moskvu, šesnaestogodišnji Anton ostao je u Taganrogu kako bi završio gimnaziju. Izdržavao se dajući privatne časove, a upravo su godine provedene u siromaštvu i samostalnom životu doprinele njegovom ranom sazrevanju i razvijanju izuzetne sposobnosti zapažanja ljudskih karaktera.
Godine 1879. preselio se u Moskvu, gde je upisao Medicinski fakultet Moskovskog univerziteta. Studije je završio 1884. i počeo da radi kao lekar, zanimanjem kojim se, uprkos sve većem književnom uspehu, nastavio baviti tokom čitavog života. Medicinska praksa pružila mu je neposredan uvid u život različitih društvenih slojeva, naročito siromašnih seljaka, provincijskih činovnika i ljudi na društvenoj margini. Istovremeno je, kako bi finansijski pomagao porodici, počeo da objavljuje kratke humorističke priče, satire i crtice u moskovskim i petrogradskim časopisima, najčešće pod pseudonimom Antoša Čehonte. Njegovi rani radovi odlikuju se komičnim situacijama, živim dijalozima i britkom satirom na račun činovničke poslušnosti, društvenog licemerja i ljudske gluposti. Među najpoznatijim pripovetkama iz tog razdoblja nalaze se Činovnikova smrt (1883), Debeli i mršavi (1883), Kameleon (1884) i Tuga (1886).
Sredinom osamdesetih godina Čehov je počeo da stiče ozbiljniji književni ugled. Presudan značaj imalo je pismo uglednog pisca Dmitrija Grigoroviča iz 1886, koji je prepoznao njegov izuzetan talenat i podstakao ga da književnosti pristupi s većom umetničkom odgovornošću. Čehov se postepeno udaljavao od kratkih humorističkih skica i okretao složenijim pripovednim oblicima, u kojima su komični elementi sve češće ustupali mesto melanholiji, psihološkoj analizi i razmišljanjima o ljudskoj usamljenosti, nezadovoljstvu i prolaznosti. Objavio je zbirke Šarene priče (1886) i U suton (1887), za koju je 1888. dobio Puškinovu nagradu Ruske akademije nauka. Iste godine objavio je i dužu pripovetku Stepa, koja je označila prekretnicu u njegovom stvaralaštvu i potvrdila ga kao jednog od najdarovitijih ruskih proznih pisaca mlađe generacije.
Čehovljeva proza razvijala se u pravcu sve veće sažetosti i izražajne preciznosti. Za razliku od velikih ruskih realista prethodne generacije, naročito Tolstoja i Dostojevskog, Čehov nije težio velikim filozofskim raspravama, dramatičnim zapletima i konačnim moralnim sudovima. Njegove priče često prikazuju naizgled beznačajne događaje iz svakodnevnog života, iza kojih se otkrivaju složeni međuljudski odnosi, promašene ambicije, neispunjene želje i egzistencijalna nesigurnost. Likovi su mu najčešće obični ljudi, nesposobni da promene okolnosti u kojima žive ili da ostvare svoje težnje. Njegovo pripovedanje karakterišu otvoreni završeci, odsustvo eksplicitnog autorskog komentara, psihološki značaj detalja i naročita atmosfera u kojoj se komično i tragično neprestano prepliću.
Godine 1890. Čehov je preduzeo dugo i naporno putovanje preko Sibira do ostrva Sahalin, tadašnje ruske kažnjeničke kolonije. Tamo je istraživao uslove života zatvorenika i prognanika, razgovarao s hiljadama stanovnika i prikupljao obimnu dokumentaciju o kaznenom sistemu, siromaštvu, bolestima i društvenoj nepravdi. Rezultat ovog putovanja bila je dokumentarna knjiga Ostrvo Sahalin (1893–1894), jedno od njegovih najznačajnijih publicističkih dela. Iskustvo Sahalina produbilo je njegovu osetljivost za društvene probleme i ljudsku patnju, mada Čehov ni tada nije prihvatio ulogu političkog ili ideološkog pisca. Ostao je privržen uverenju da zadatak književnosti nije da propisuje gotova rešenja, nego da postavlja pitanja i istinito prikazuje život.
Po povratku sa Sahalina nastavio je intenzivno da piše, a 1892. kupio je imanje Melihovo, nedaleko od Moskve, gde je živeo narednih sedam godina. To razdoblje bilo je izuzetno plodno u njegovom književnom radu. Istovremeno je besplatno lečio siromašne seljake, učestvovao u borbi protiv epidemije kolere, organizovao pomoć gladnima, pomagao izgradnju škola i učestvovao u različitim humanitarnim poduhvatima. U Melihovu su nastala neka od njegovih najznačajnijih proznih dela, među kojima su Paviljon br. 6 (1892), Crni monah (1894), Student (1894), Kuća s mezaninom (1896), Seljaci (1897), Čovek u futroli (1898), Ogrozd (1898), O ljubavi (1898) i Jonič (1898). U tim pripovetkama Čehov je ostvario izuzetnu ravnotežu između realističkog prikaza društvene sredine i suptilnog istraživanja unutrašnjeg života svojih junaka. Posebno se ističu teme duhovne učmalosti, samozavaravanja, neostvarene ljubavi, usamljenosti i čovekove nesposobnosti da život uskladi sa sopstvenim idealima.
Uporedo s pripovedačkim radom Čehov se posvećivao dramaturgiji. Njegova prva značajnija izvedena drama, Ivanov (1887), već je nagovestila osobine po kojima će postati prepoznatljiv: odsustvo jednoznačnih junaka, složene psihološke odnose, ironijsko sagledavanje ljudskih slabosti i razaranje tradicionalnog dramskog zapleta. U jednočinkama Medved (1888), Prosidba (1888–1889), Tragičar od nevolje (1889), Svadba (1889), Jubilej (1891) i O štetnosti duvana (u različitim verzijama od 1886. do 1902) razvio je osobenu vrstu komedije zasnovane na grotesknim situacijama, brzom dijalogu i razotkrivanju apsurdnosti društvenih odnosa. Ove kratke drame, često označavane kao vodvilji, pokazuju njegov izuzetan osećaj za scenski ritam i komiku svakodnevnog života.
Prelomni trenutak u Čehovljevoj dramskoj karijeri predstavljala je drama Galeb (1896). Njena prva izvedba u Aleksandrinskom pozorištu u Sankt Peterburgu doživela je neuspeh, što je pisca duboko pogodilo i navelo ga da razmišlja o napuštanju dramaturgije. Međutim, dve godine kasnije, 1898, Moskovsko umetničko pozorište, koje su osnovali Konstantin Stanislavski i Vladimir Nemirovič-Dančenko, postavilo je Galeba s izuzetnim uspehom. Ova predstava označila je početak jednog od najznačajnijih umetničkih partnerstava u istoriji modernog pozorišta. Čehovljeve drame postale su temelj repertoara Moskovskog umetničkog pozorišta, a njegov galeb prihvaćen je kao simbol ove institucije.
Nakon Galeba usledile su drame Ujka Vanja (1897), Tri sestre (1901) i Višnjik (1904), koje se smatraju vrhuncem Čehovljevog dramskog stvaralaštva. U njima se tradicionalna dramska radnja povlači pred prikazivanjem svakodnevnih razgovora, sitnih nesporazuma, neostvarenih želja i unutrašnjih sukoba. Njegovi junaci često govore o budućnosti, ljubavi, radu i sreći, ali ostaju zarobljeni u životima koje ne uspevaju da promene. Događaji od presudnog značaja neretko se odvijaju izvan scene, dok se prava drama zbiva u neizgovorenom, u pauzama, ćutanju i neskladu između reči i osećanja. Čehov je na taj način stvorio novu dramaturšku poetiku u kojoj atmosfera, podtekst i psihološka složenost imaju veću važnost od spoljašnjeg zapleta.
Galeb tematizuje sukob umetničkih generacija, neuzvraćenu ljubav i protivrečnosti stvaralačkih ambicija, dok Ujka Vanja prikazuje život ljudi koji osećaju da su uzalud potrošili svoje najbolje godine. U Trima sestrama čežnja za Moskvom postaje simbol nedostižnog srećnijeg života, a Višnjik, njegova poslednja drama, prikazuje propadanje starog plemićkog sveta i uspon nove građanske klase. Premda su ove drame prožete melanholijom i osećanjem životnog neuspeha, Čehov ih nije smatrao tragedijama u uobičajenom smislu. Nastojao je da istakne njihovu komičnu dimenziju, smatrajući da su ljudske slabosti, samozavaravanja i nesposobnost za delovanje često istovremeno smešni i potresni. Njegovo neslaganje sa Stanislavskim oko interpretacije pojedinih drama, naročito Višnjika, upravo je proisticalo iz različitog shvatanja odnosa komičnog i tragičnog.
Tokom devedesetih godina Čehovljevo zdravlje sve više je slabilo. Od mladosti je bolovao od tuberkuloze, čije je simptome dugo potiskivao i nastojao da prikrije. Posle ozbiljnog plućnog krvarenja 1897. lekari su mu preporučili blažu klimu, pa je narednih godina sve više vremena provodio na jugu Rusije. Godine 1899. prodao je Melihovo i preselio se u Jaltu na Krimu, gde je izgradio kuću u kojoj je proveo poslednje godine života. Uprkos bolesti, nastavio je intenzivno da radi i održava veze s vodećim ruskim književnicima, među kojima su bili Lav Tolstoj, Maksim Gorki i Ivan Bunjin. Godine 1902. odrekao se počasnog članstva u Ruskoj akademiji nauka, protestujući zbog odluke cara Nikolaja II da poništi izbor Maksima Gorkog za člana Akademije.
U tom periodu nastala su i neka od njegovih najzrelijih proznih dela, među kojima su Dama sa psićem (1899), U jaruzi (1900), Arhijerej (1902) i Verenica (1903). U njima Čehov doseže vrhunac pripovedačke suptilnosti, prikazujući ljudske sudbine kroz naizgled jednostavne situacije i diskretne psihološke pomake. Posebno mesto zauzima Dama sa psićem, priča o neočekivanoj ljubavi dvoje ljudi zarobljenih u konvencionalnim društvenim odnosima, koja se smatra jednim od najvažnijih ostvarenja svetske kratke proze. Čehov u njoj izbegava moralizovanje i tradicionalno razrešenje zapleta, ostavljajući svoje junake pred neizvesnom budućnošću.
Godine 1901. oženio se Olgom Kniper, glumicom Moskovskog umetničkog pozorišta, koja je igrala značajne uloge u njegovim dramama. Njihov brak, obeležen čestim razdvajanjima zbog Čehovljeve bolesti i Olginih pozorišnih obaveza, ostavio je bogatu prepisku koja predstavlja dragoceno svedočanstvo o piščevom privatnom životu, njegovim umetničkim pogledima i odnosu prema pozorištu. Olga Kniper bila je među prvim tumačima njegovih najpoznatijih ženskih likova, uključujući Mašu u Trima sestrama i Ranjevsku u Višnjiku.
Čehovljevo poslednje dramsko delo, Višnjik, premijerno je izvedeno u Moskovskom umetničkom pozorištu 17. januara 1904. po starom, odnosno 30. januara po novom kalendaru, povodom njegovog četrdeset četvrtog rođendana. Predstava je istovremeno predstavljala svojevrsni oproštaj od pisca, čije se zdravstveno stanje ubrzano pogoršavalo. U junu 1904. otputovao je sa suprugom u nemačko lečilište Badenvajler, gde je umro 15. jula iste godine, u četrdeset petoj godini života. Sahranjen je na Novodevičjem groblju u Moskvi.
Čehovljevo književno nasleđe izuzetno je obimno i raznovrsno. Napisao je više stotina pripovedaka i novela, niz dramskih dela, putopisnu i dokumentarnu prozu, kao i veliki broj pisama koja svedoče o njegovoj književnoj estetici. Njegova poetika zasniva se na uverenju da književnost treba da bude oslobođena didaktičnosti, patetike i pojednostavljenih moralnih zaključaka. Umesto da objašnjava postupke svojih junaka i nameće čitaocu određeno tumačenje, Čehov nastoji da prikaže složenost ljudskog iskustva i prepusti čitaocu da sam donese zaključke. Njegova sklonost ka sažetosti, preciznosti i naizgled neutralnom pripovedanju postala je jedno od osnovnih polazišta moderne kratke priče.
U dramskom stvaralaštvu Čehov je izvršio revolucionaran uticaj na razvoj modernog pozorišta. Napuštanjem tradicionalne fabule, melodramatskih sukoba i jasne podele na glavne i sporedne junake stvorio je dramaturgiju zasnovanu na unutrašnjoj napetosti, atmosferi i podtekstu. Njegovo pozorište otvorilo je put kasnijim dramaturzima, od Luigija Pirandela i Tenesija Vilijamsa do Semjuela Beketa i Harolda Pintera, dok je njegova pripovedačka tehnika snažno uticala na brojne pisce moderne proze, među kojima su Ketrin Mensfild, Džejms Džojs, Rejmond Karver i Alis Manro. Čehov se danas smatra jednim od retkih književnika koji su podjednako temeljno promenili dva književna žanra, kratku priču i dramu, a njegova dela nastavljaju da se čitaju i izvode širom sveta kao izuzetno prodorna i savremena svedočanstva o ljudskoj prirodi, prolaznosti, samoobmanama i neostvarenom životu.

MG P88 (N)